Нема мира без Египта, нити рата без Сирије

Сирија је демократска и социјалистичка држава заснована на постулату народне суверености. Један је од значајних глобалних актера због повољног геостратешког положаја. Десна рука Русије, а Америци трн у оку. Вест о појави хемијског оружја изазвала је опречне реакције у међународној заједници. Обама је предложио војну интервенцију као одговор. Међутим, остао је сам против свих. Његови савезници оличени у Енглеској и Француској одустали су од овог подухвата.  Као решење се наметнуло стављање поменутог оружја под међународну контролу. Предлог је закаснео. Неколико хиљада сиријских цивила било је изложено дејству отровног сарина. О разрешењу ситуације, америчком империјализму и будућности диктаторских режима говори нам уредник спољнополитичке рубрике у Политици Бошко Јакшић.

 

Који су  Амерички геополитички циљеви на блиском истоку?

Геополитички циљеви САД давно су дефинисани. Још од времена Суецког рата, када су Француска и Британија као колонијалне силе истиснуте из региона. Од тада су се САД наметнуле као главни играч који има од тада непроменљиве циљеве. Прво, геостратешка доминација једном од најбитнијих региона света у географском, политичком и у енергетском смислу речи. Од тада је Вашингтон пролазио кроз разне фазе. Од директног хладноратовског сукобљавања са Совјетским савезом који је имао неколико својих упоришта која се нису мењала. С тим што је продор на блиском истоку забележен оног тренутка када је египатски претседник Анвар ел Садат потписао мир са Израелом, што је био први мир једне арапске земље са јеврејском државом. Од тада па све до скора, Америка је држала Египат као једно од својих упоришта.

 

Шта Сирија добија ако потпише конвенцију о хемијском оружју?

Сирија нема потребе да потписује конвенцију. Сирија је сада изразила спремност да њено хемијско оружје буде стављено под међународну контролу и под међународном контролом буде уништено. Сирија добија да избегава америчко бомбардовање.

 

Каква је улога Арапске лиге у сиријском конфликту?

Арапска лига је импотентно тело које годинама постоји. Њен главни циљ је решење палестинског питања. Колико је та организација ефикасна види се по томе где се и данас налази палестинско питање: није решено. То довољно говори о ефикасности Арапске лиге као организације која никада није успела да оствари јединство.

 

Према уставу Сирије, државни естаблишмент настоји да заштити права грађана и њихове животе. Како се то односи на сиријске цивиле погођене сарином?

Свака држава штити сопствене грађане. Када је кренуло Арапско пролеће, када су кренули захтеви за социјалним корекцијама и већим степеном слобода, Асад је испустио прави тренутак да испуни реформе које је обећавао десет година пре тога.

 

Како поредите Башара ел Асада и Слободана Милошевића?

Једино поређење је аутократски начин владавине. Све остало је различито. Пре свега, Југославија и Србија припадају европском миљеу, где су те врсте режима изумрле управо са Милошевићем. Деспотски режими су дуга традиција Блиског истока.

 

У којој мери је ислам компатибилан са демократијом?

То је конфекцијско питање које Запад поставља, не би ли дерогирао ислам. Свако друштво има право да тражи да живи у складу са својим нормама и обичајима. Оно што  западна друштва битно разликује од исламских јесте да западна друштва не живе политички у складу са хришћанским нормама. Хришћанство не одређује политику која се води. За разлику од исламских земаља, све савремене либералне демократије су мање-више секуларне. Ислам је као вера свеприсутан. У многоме утиче на политичке токове.

 

Какви су сада односи САД и Русије?

Ти односи су дефинисани као партнерски. Не излазе из партнерског оквира који има повремене конфронтације, али далеко од оних конфронтација у време Хладног рата. То су односи који се мењају. Ишли су низбрдо па је својевремено америчка државна секретарка Хилари Клинтон дошла у Москву и донела кутију са црвеним  дугметом не би ли се ти односи ресетовали. Од тада су ти односи били на низбрдици и захлађивали су нон-стоп, да би у овом тренутку поводом конфликта око Сирије доспели до једне од најнижих тачака која је допринела да Барак Обама откаже билатерални састанак у Москви.Сада можемо да говоримо о периоду хладног мира.

 

Како ће бити решено стање у Сирији, војно или дипломатски?

Без обзира на то што не можемо са сигурношћу рећи како ће се та криза завршити, у овој етапи је ово тријумф дипломатије, а не милитаризма. Извучени су прави закључци на основу онога што се раније догађало, што је увукло Американце у њене ратове, што је Британце и Французе увукло у Либију. Добар је знак да је дипломатија овог пута направила продор и зауставила рат.

 

Каква је будућност диктаторских режима?

Диктаторских режима ће свакако бити. Зато што је тежња за неограниченом моћи иманентно својство људске цивилизације. Што се с времена на време неки људи дочепају диктаторске моћи. Оно што може више да брине јесте да, док год постоје интереси, а светска политика се заснива искључиво на интересима, дотле ће велике силе дадиљати своје омиљене диктаторе и чувати их на власти. Свет је далеко од тога да ће се решити диктатора.

 

Зашто нема мира без Египта, нити рата без Сирије?

То је стара арапска изрека. Ако Египат ратује, онда ни земље око њега не могу бити  у миру. Морају да буду увучене. Египат је најутицајнија земља арапског света. Сирија је учествовала у сваком од ратова захваљујући својој геостратешкој позицији где дели границу са Израелом.

 

Докле је стигао амерички империјализам и његова на рату заснована спољна политика према исламским земљама?

Та политика је врхунац доживела у време Џорџа Буша млађег који је својим говорима иритирао читав муслимански свет. Он јесте оставио дубоке ожиљке у смислу дубоко укорењеног антиамериканизма који и дан данас постоји, којег се тешко ослобађа и председник Обама, без обзира на то што се извукао из Ирака. Без обзира на то што ће следеће године напустити Авганистан. То има своје упориште и неће бити лако зато што се претвара у оно што је Хантингтон звао рат цивилизација. За ту тему биће потребно мудрости и такта да би се избегао антагонизам који се ствара. А ствара се америчким интервенционизмом. У овом тренутку можемо да приметимо да је председнику Обами лакнуло, да му је пао камен са срца што не мора да увлачи Америку у још један рат против још једне исламске земље.

 

Билатерални односи Сирије и Русије засновани су на три нивоа. Економском, војном и политичком. Сиријска лука Тартус важно је упориште руске морнарице. Још од времена Хладног рата, када је Русија постала главни снабдевач Сирије у погледу оружја. Економску сарадњу две земље одликује присуство две руске енергетске фирме у сиријској инфраструктури. На политичком плану  Русија је држава која се противила потоњим санкцијама против режима Башара ел Асада. Са друге стране, америчка ЦИА снабдева побуњенике.

Милан Ранковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s