Нема новинарства без истраживачког новинарства

Полицајац, туристички водич, новинар: све ово је Милош Васић. Колумниста недељника Време и његов суоснивач. Писао је за многе светске листове попут: француског Монда, британског Гардијана, америчког Њујорк тајмса. Аутор дела као што су : Пиштољи и револвери света, Птица панике, Атентат на Зорана Ђинђића. Добитник награде Југ  Гризељ за истраживачко новинарство, признања новинар године магазина Статус, награде Сташа Маринковић за новинарску храброст. Својевремено председник Независног удружења новинара Југославије. Од 2007 пише колумну за дневни лист Данас. За себе каже да никад неће остати гладан. У овом интервјуу говориће нам о његовом мушком животу и новинској професији. 

 

Ко је Милош Васић? Полицајац, туристички водич или новинар?

 Прво сам био туристички водич, па сам био полицајац па сам био новинар. У међувремену сам радио разне ствари. Носио сам и склапао намештај у Загребу. Ја сам један од оних који неће остати гладан. У полицијском послу научите начине мишљења. Полицијски посао се не ради на снагу. Полицијски посао се ради на памет. Ту се научи много о људској природи. Научио сам толеранцију, разумевање и стрпљење.

 

Један сте од оснивача недељника Време. Како сте дошли на ту идеју?

 Ја сам пре тога петнаест година радио у НИН-у. Онда је дошао један тренутак кад је Слоба Милошевић решио да под наводницима реконструише редакцију новина. То је било 1989. Иако сам био један од значајнијих новинара тамо, што год ја напишем не може да иде у новине. На крају се то завршило платом чистачице два месеца за редом. То никад нећу моћи да заборавим 3800 динара. Ја побесним и онда зовем адвоката Срђу Поповића мог дугогодишњег пријатеља. Кажем му ај Срђо да тужимо Политику по закону о радним односима. То је лак посао пошто њени правници нису добили ни један радни спор. Мени каже Срђа Имам ја бољу идеју. Да ми оснујемо наше новине? Тако је та прича кренула. Кад једном покренете новине лако се после прилагођавате. Треба измислити нешто

 

 Шта је ваша мотивација за писање?

 Као прво. То ми је посао. Имам неке маргиналне занате од којих се не да живети. Моја најбоља инспирација је кад се разбесним. Онда ме спопадне хладан и рационалан гнев. Тешко ономе ко је са друге стране.

 

Зашто сте својој колумни дали наднаслов Мој мушки живот?

Током година ми се формирала прича о судбини савременог мушкарца данас. Увек сам имао утисак да смо ми мушки потпуно занемарени у тој целој причи. Имамо и ми наше муке и проблеме. Имамо и ми наше муке и проблеме. Захваљујући гомили исечака почнем да црпим из тога и да нешто покушам да направим. Онда је мој главни уредник Жарковић рекао што ти не би тако неку колумницу без политике, чисто друштвени провлеми.Предложио сам то и тако је прича кренула.

 

За новинарство је потребно присуство духа а одсуство тела?

Пожељно је. Морате да будете тамо где се ради радња. То је на жалост био случај целог мог живота. Кад су почели ратови овде ја сам био на сваком месту где је испаљен први метак.

 

Које наше колумнисте би сте издвојили?

Пре свега Љуба Живков, Теофил Панчћ и Басара. Све је бољи Никола Томић из Данаса. Човек који јако брзо мисли. Не могу да обиђем хрватску сцену. Маринко Чулић, најбољи политички коментатор на овим просторима икад.

 

Постоје ли политички пристрасни писци колумни?

Таквих сигурно има. Колумниста је човек и не може да избегне своје политичке симпатије или антипатије. Сваки колумниста има своје тржиште. Онда гради екипу следбеника. Имате људе који из потпуно ирационалних разлога обожавају Теофила, Љубу Живкова,Басару, мене. Понекад знају да буду заморни. Проблем је што се нико не усуди да прави политички притисак на мене јер зна како би се провео.

 

Како реагују политичари ако се осете прозваним у нечијој колумни?

Ту се показују политичка памет и искуство. Паметан човек не реагује. Паметни људи знају. То што је изашло у новинама ће већ идуће недеље бити занемарено. Сујетни типови се разбесне и онда имају два излаза. Или да вас туже. Или ће да крену у полемику што ми једва чекамо. Паметни људи ће увек игнорисати шта новине о њима пишу.

 

Објављивали сте у многим светским листовима. Које је њихово виђење новинарства?

У моје време то је била чисто професионална ствар.  Оно чега се ја плашим у последње време је улазак у неолиберални корпоративни менаџмент. Све је бизнис укључујући и новинарство које не сме да буде бизнис. Оно што полако гуши недељнике овог типа је медијска мултинационала.

 

 

Колико вам значе награде Југ Гризељ и Новинар године магазина Статус?

Обе су награде мени миле и драгоцене. Конкуренција је била врло јака. Кад видим листу свих награђиваних у тим наградама поносан сам.

 

Какво је стање истраживачког новинарства у Србији?

Истраживачко новинарство је крајње непопуларна бранша. Мени је јако мило што је сад награду за истраживачко новинарство добио Стевица Дојчиновић из ЦИНС-а. Знам колико дечко дубоко улази, колико се труди, колико времена троши на ствари које знају незгодно да испадну. Нема новинарства без истраживачког новинарства. Све остало је ред карпет. Будалаштине. Богати и славни. Цеца, Јеца. Бранкица Станковић ево већ четврту пету годину има полицијску заштиту што је пакао од живота.

 

У којој мери су наши медији слободни?

Лако је нама у медијима где су запослени власници као што су Време или Данас да будемо слободни. Ни ми не живимо у зракопразном простору. Ми од тиража живети не можемо. Не може нико нормалан. Чак ни један Њујорк тајмс, то су ми они причали кад сан био код њих у гостима 1985. Чак ни један Њујорк тајмс не може да се ослони на тираж. Осамдесет посто њиховог прихода су огласи.

 

На шта циља колумниста када пише?

Показати прстом на нешто што је толико очигледно да нико не сме да га помене. То је циљ колумнисте. Колумниста гледа да каже нешто што је очигледно у присутно. Оно што је људима без икакве зле намере или непажње промакло. Из разних разлога нико није успео да се тиме позабави у дубину. Проблем дневне штампе је да је све мање људи и пара.

 

Шта за вас значи реченица да има задржаја али све је мање новинарства?

Ту врло радо цитирам мог друга Виктора Иванчића: Новинарство се истискује, излактава се. Оно што занима корпорације је производња садржаја. То се сведе на ове наше месечне таблоиде. Оно што се на енглеском зове инфотејмент. Њих више занима како се облачи Пајтићева жена него шта Пајтић ради у Војводини.

 

Милан Ранковић

 

Слика

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s