Нико не може да смисли причу као што то уради живот

О почецима своје каријере, сличностима између новинарства и медицине, раду у „Дуги“ и „Бисерима“, наградама, али и причама да од тезги зарађује више него Каленић пијаца разговарамо са Вањом Булићем, једним од ретких новинара који је је радио и у штампаним и у електронским медијима.

 

Многи новинари на почетку каријере имају дилему у вези са тим шта прво питати саговорника. Како сте ви решавали такву недоумицу?

Кад си млад новинар, дилема је само у томе да ли ће ти неко познат дозволити да разговараш са њим. А после првог питања, које и не мора да уђе у написан интервју, све иде лакше. Дилема из прве реченице припада болестима раног новинарства, јер свака јавна личност, без обзира на то колико је позната, прижељкује интервју, па су почетна натезања и договарања о терминима за разговор само демонстрација силе. Неопходно је бити упоран и често дрзак, а пали и оно – ме морате, имам ја замену.

 

Уписали сте се на студије медицине, а желели сте да студирате архитектуру. Ако бисмо медицину дефинисали као указивање помоћи другима, а архитектуру као уметност градње, чему би новинарство било сличније и зашто?

Новинарство је сличније медицини, јер може да излечи од разноразних бубица насталих углавном због незнања и недовољне информисаности. Живимо у таквој земљи. А било би добро да је сличније архитектури и да новинар и читалац заједно граде бољи живот у којем би се и једни и други боље осећали. Уз ову констатацију иде једно – али, а односи се на чињеницу да је код нас преовладало таблоидно новинарство чији је основни порив да разграђује, а не да гради. Прво би њих требало излечити, а према закону немаш право некога да лечиш ако он то не жели.

 

Као ученик средње школе тајно сте похађали литерарну секцију. Због чега?

Одлазио сам на литерарну секцију, а то нисам говорио другарима из рок састава и онима са којима сам ишао на одбојкашку и фудбалску секцију. Чинило ми се да ће ме прогалисти сека-персом, јер су на литерарну секцију углавном ишле девојчице. Тамо смо читали песме, кратке приче. Замисли како долазим на одбојкашку секцију, а они питају: „Где си, песниче?“. Било је то време одрастања и сазревања.

 

 У младости сте писали поезију. У каквом сећању вам је остао тај период бављења новинарством?

 У другом разреду гимназије сам објавио неколико песама у листу „Четврти јул“  и „Студенту“ на странама за младе без индекса. Биле су то љубавне песме писане у акростиху. Али моја новинарска каријера је почела у листу „Нови Београд“, у којем сам научио све о новинарству, јер сам имао и по тридесетак наслова у једном броју. У војсци сам био војник-новинар, што је било ново, додуше необично искуство са сазнањем да постоји дириговано новинарство. Као новинар сам стасао у „Омладинским новинама“. Два месеца сам био приправник, а после тога заменик главног уредника. Била је то дивна генерација новинара, која се размилела по београдским редакцијама. Рад у „Дуги“ је најлепши и најплоднији део моје новинарске каријере. Деведесете године су учиниле да се у време неслободе, као новинар „Дуге“, осећам као слободан човек. Касније схватиш да је и та слобода била дозирана од стране власти, јер је требало показати како постоји новина са другачијим мишљењем.

 

Емисија „Бисери“ је обележила вашу каријеру. У њој сте угостили људе најразличитијих профила. Откуда идеја за таквим личностима, где сте их проналазилили?

 Снимио сам око 950 емисија „Бисери“ за деветнаест година. У мојим емисијама су први пут проговорили наркомани, секташи, проститутке, а гост је био и човек који је право из затвора, после одлежане казне за двоструко убиство, дошао у „Бисере“. Идеја је била да се покаже парче црнила које свако од нас има у себи и да се из приче извуче поука. Емисије су постале мале исповедаонице у којима сам био добар слушалац, а не иследник. Зато су биле натопљене емоцијама и међусобним поверењем.

 

Када сте позивали госте у емисије, колико сте намеравали да приче које ће вам они испричати постану инспирација за четири ваша романа?

 Моји најбољи гости су увек биле жене. Пошто је реч о људима са маргине живота, жена је већ појављивањем у емисији обележена. Код нас се не третира на исти начин жена наркоман и мушкарац наркоман. Њега ће сутрадан гледати као мангупа, а њу као друштвено зло. Када се појави жена проститутка и исприча разлоге због којих се бави тим послом, нико не размишља о разлозима. Она је курва коју би требало каменовати. У причама из „Бисера“ и данас налазим инспирацију за поједине делове нових књига, а објавио сам и књигу „Сто бисера“ са сто најлепших прича из серијала.

 

Ако бисте се вратили на мале екране, како би „Бисери“ изгледали?

 Постоје емисије у којима ништа не би требало мењати осим гостију. Свака емисија, упркос истој сценографији и истом водитељу, изгледа другачије, јер нико не може да смисли причу као што то уради живот. Најинвентивнији сценариста је немоћан пред догађајима из живота испричаним у „Бисерима“.

 

Недавно сте изјавили и да ће најгледанија и најзанимљивија емисија бити она са потпуно непознатом особом, уколико новинар уме да разговара. Због чега новинари све више теже да разговарају са познатима?

Зато што је то зицер, добитак пре почетка емитовања. Али, нажалост, исти људи који само мењају телевизије, говоре исте ствари, а и новинари углавном постављају иста питања. Познате личности, посебно политичари, тачно знају зашто су дошли у емисију и какве поруке желе да упуте. Непознат човек нема разлога да калкулише, па на крају испада да је он глас народа, иако политичари упорно покушавају да то постану.

 

Са једног путовања доносили сте по три, четири, па и пет репортажа, и то за више медијских кућа, на основу чега сте стекли репутацију „да од тезге зарађујете више него Каленић пијаца“. Како сте реаговали на такве коментаре?

 Реч је о отпору лењих, који постоји у свакој професији, а у свему има и мало љубоморе, посебно кад искорачиш према неком другом медију. Да би постао тезгарош, треба да испуниш само два услова: да нешто урадиш добро и да то донесеш на време. У свету се то зове професионалац. А и професионалци имају тезге на пијацама. Зар добар пољопривредник није уједно и добар професионалац?

 

Добитник сте „Златног беочуга“ за изузетан допринос култури града Београда. Колико награда значи новинару?

Живим у Београду од 1952. године и себе сматрам Београђанином. Београд је главни јунак свих мојих књига и сценарија. Кад кажем Београд, мислим на дух града. Неко је то препознао и доделио ми награду. Та награда је нешто најлепше што имам у колекцији мојих спортских пехара и пехара освојених у преферансу.

 

 Да сте сада матурант који би требало да се упише на факултет и да одлучи којим занимањем ће се бавити, шта бисте ви рекли?

 Уписао бих се на драматургију. Али све то би било узалуд ако се човек сам не школује, свакодневно проширује знање. Моћ је у књигама, у згуснутом колективном памћењу.

 

Живимо у ружичастом свету где се „Фарма“ гледа уместо „Јутарњег програма“, а „Велики брат“ уместо „Дневника“ у пола осам. Једни кажу да су људи упропастили медије, док други тврде да медији упропашћују њих. Постоји ли граница? Шта је највећи проблем данашњег новинарства? И, има ли решења?

 Какво друштво – такво новинарство. Иако је „Фарма“ лиценцно издање, представља пресликану нашу скупштину. Грешка је мислити да новинарство може да промени друштво. Може мало да погура неке процесе, али је кључ промена у рукама оних што не желе да учествују у политици. Међу педесет одсто оних што не излазе на изборе налазе се најумнији људи. Њихово неучествовање је такође политички став, мада веома деструктиван, јер својим нечињењем омогућавају медиокритетима да владају.

 

Слађана Бушић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s