Писано новинарство је далеко теже од коментарисања

Небојша Вишковић рођен је двадесет и седмог маја 1970. у Београду. Студирао је Правни факултет, али је касније схватио да га то не занима па је завршио ДИФ. Новинарством је почео да се бави у Спортском журналу. Добитник награде за лапсус године. Писао је и за НИН, Темпо и Ес Кју (SQ).  Као спортски коментатор радио је на трећем каналу РТС-а. Тренутно ради на телевизији Спорт клуб. 

Изјавили сте да вас воле ословљавати са новинар, тениски тренер, коментатор. Зашто тим редоследом?

Моје основно занимање је новинар. Почео сам каријеру у штампаним медијима. Коментарисање мечева је призашло из овога. То је само један вид новинарства. Не видим себе да ћу до краја каријере радити као коментатор. Пошто сам овакав редослед навео давно на једном блогу, могу слободно да кажем да је ово тениски тренер пало на трећу позицију, тако да сада то може да се коригује. Дакле новинар, коментатор, па тек онда тениски тренер.

Шта је по вашем мишљењу теже. Бавити се писаним новинарством или коментарисањем мечева?

Писано новинарство је далеко теже од коментарисања. Писана реч показује колико си елоквентан, колико си књига прочитао, колико познајеш општу културу. То је одскочна даска и доста ти  помаже у даљим сегментима новинарства, па и у коментарисању. Са друге стране, што се  коментарисања тиче, не могу да кажем да је то теже од писаног новинарства, али је ипак мало незгодније. Мораш да будеш све време максимално концентрисан јер се ту грешке не исправљају. Када нешто напишеш, можеш да провериш и исправиш, али када нешто изговориш уживо у програму, то остаје.

У којој мери је потребно претходно новинарско искуство да би се неко бавио спортским коментарисањем ?

Пожељно је имати неко искуство или у писаним медијима или неку реторичку поткованост, још боље. Међутим, не мора увек да буде тако. Неретко се дешавало да момци, тако рећи, дођу са улице у коментаторску кабину и израсту у праве професионалце.  Битно је како се сналазиш за микрофоном, да ли имаш проблем било какве природе, а многи га имају. Уколико се што пре ослободиш свих тих кочница, веће су ти шансе за даљи рад и наравно , најбитније од свега је да одлично познајеш спорт који радиш. То се ни једног тренутка не доводи у питање.

Коментарисали сте неколико фудбалских утакмица наше репрезентације као и мечеве наших тенисера. Како коментатор треба да се понаша у таквим ситуацијама?

Није ни мало лако преносити утакмице у којима знаш да 99 посто људи навија за једну страну. У сваком случају, објективност не сме да се погази. Пронаћи средину између  објективности и навијачке острашћености је највећи изазов за коментатора. Како год да радиш, увек ћеш бити на удару критика, али уколико педесет посто људи кажу да си превише емотивно коментарисао, а других педесет посто да ниси довољно навијао, то значи да си пронашао ону нит коју треба да пронађеш. О вечитом дербију између Црвене звезде и Партизана да не говоримо. Ту никада не можеш задовољити обе стране. Увек ће ти неко насумице говорити да приликом коментарисања навијаш за један од та два тима, али уколико те подједнако критикују и једни и други, то је знак да добро радиш свој посао.

Зашто сте напустили РТС?

Могу слободно рећи да је моја одлука да напустим РТС била прави потез. Размишљао сам о томе и раније, али ово је била кап која је прелила чашу. Наиме, за време коментарисања Ђоковићевог меча, одређена особа, заправо отац Новака Ђоковића захтевао је да заборавим на сваку врсту објективности и да навијам као прави навијач. Ја, као што сам рекао, не могу то себи да дозволим јер свој посао не видим тако. Чак је било улетања у коментаторску кабину и вербалних напада за шта стварно нема разлога. Испало је како ја Новака не волим и не навијам за њега, што је тотална глупост. Новаков успех доживљавам као свој, као успех целе нације. Нема ништа лепше него када неко на тај начин репрезентује земљу. Међутим, то је једна ствар, а посао и професионализам нешто сасвим друго.

Две хиљаде и треће године сте заједно са садашњим селектором дејвис куп тима Србије Богданом Обрадовићем написали писмо о Ђоковићу у коме сте апеловали на владу Србије да обрати пажњу на његове квалитете. Шта је садржај тог писма?

У то време сам радио у једном владином пројекту о обележавању двеста година Србије као модерне државе, па сам био задужен да пробам да организујем неке мало веће спортске догађаје. Дошао сам у ситуацију да дођем до тадашњег премијера Зорана Живковића где сам планирао да му скренем пажњу на Новака. Он је тада имао неких шеснаест година, ломило се да ли ће он бити то што данас јесте или ће се опростити од тениса а била му је потребна финансијска помоћ. Покушао сам да дођем до министра, али ми је речено да он не може да ме прими, него да напишем писмо. Тада смо Боћа (Богдан Обрадовић) и ја сели и написали то писмо које сам однео у владу где ме је примио неки чиновник. Узео је то писмо и шта се после десило са истим нико не зна. Углавном, био сам вољан да тада Новаку помогнем колико год је било у мојој моћи.

 Ваш колега Звонко Михајловски је једном приликом изјавио РТС ради са резервном екипом коментатора. Права екипа је склоњена са стране, а у ту праву екипу спадају Милојко Пантић, Гојко Андријашевић и Небојша Вишковић. Како коментаришете ову изјаву и да ли вам импонују похвале колега и људи уопште?

Импонује ми наравно кад чујем овако нешто. Што се конкретно ове изјаве тиче, хајде да мене оставимо по страни или било кога од ових колега које је Михајловски поменуо. Чињеница је да РТС генерално не гледа квалитет. Нису у питању само нас тројца, верујем да тамо има још доста људи који су отишли из истих разлога. Тамо се, дакле, вреднују неке ствари које немају везе са квалитетом, али шта да се ради, то је њихов проблем.

Ваша ужа специјалност су тенис и фудбал. Како вам је било када сте коментарисали такмичења у гимнастици на Олимпијским играма 2008 у Пекингу?

Недељу дана пре почетка Олимпијаде ми је саопштено да ћу коментарисати гимнастику. Никаквог контакта нисам имао са тим спортом. Знам правила колико и обичан љубитељ спорта. Гимнастика је основа свих спортова, иначе ужасно тежак спорт за коментарисање. Међутим, ја сам то прихватио  и тих недељу дана пре Олимпијаде, прикупио сам сву могућу литературу. Скидао сам са интернета све могуће снимке неких ранијих преноса које су радиле неке наше старије колеге. Буквално, за недељу дана сам морао да научим све о томе, што је немогуће. Када је дошао тенутак да радим те преносе, трудио сам се само да се то моје искуство што мање примети. Био сам изузетно збуњен. Једноставно, нашао сам се на туђем терену али ипак сам и то некако пребродио.

Небојша Вишковић је добитник награде за лапсус године. Ту награду му је донела реченица Енди Мареј је јуче изгубио данашњи меч. Вишковић каже да није задовољан овом наградом, јер је у својој каријери направио много бољих лапсуса, а за ово каже да није ни био лапсус. Када је Мареј изгубио, дан пре тога је одиграо меч који је  трајао преко четири сата, тако да сутра дан није изашао свеж на терен. Осетиле су се последице умора због кога је касније поражен. 

 

Милош Живковић

Слика

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s