Прва београдска адреса студената

Најмлађи студентски дом у престоници никао је 1974. године недалеко од Омладинског стадиона, Богословског факултета и хале „Пионир“. „Студентски дом Карабурма“ грађен у време Титове Југославије, са својим станарима од „Вардара до Триглава“ представљао  је малу Југославију у Београду. Са пуним коферима у рукама, понеком сузом и великим плановима за будућност генерације и генерације студената су седале у чувену дванестицу до Окретнице.

Дом солидарности

Последња трамвајска станица дванестице  је и даље  код „Богословије“, али је сад код железничке станице чекају студенти из унутрашњости Србије, Црне Горе и Републике Српске.

Два чардака ни на небу ни на земљи, две куле у којима су многе генерације склапале пријатељства, доживљавале прве љубави гледано споља изгледају старо, оронуло, са борама по фасади. Нису близнакиње. Једна је за два спрата виша од друге и у једној су студенткиње, а другој студенти.

Када се гледају из улице Мије Ковачевића, немогуће је пробројати њихове прозоре. На неким прозорима, уместо завеса полепљене су новине, стављена ћебад. Са својих 17 спратова женска кула има 385 соба, а мушка са 15 спратова 315.

Са седамнестог спрата  женске куле пружа се поглед на  пословну зграду „Ушће“,а назире се  и „Студењак“, ближе је  Храм Светог Саве, зграда републичке скупштине, црква Светог Марка, насеље Карабурма и Панчевачки мост.

Изградња дома почела је 1968. године. Првобитна замисао је била да се изгради дом за стране студенте који су били стипендисти, тадашње СФРЈ , но тада је урађен само темељ. Савез студента Универзитета у Београду је 1972. године покренуо иницијативу за наставак радова. Уз новчану помоћ државе, али и самих студента радови су поново отпочели, те и отуда назив „Дом солидарности“. Дом „Карабурма“ је коначно завршен 1979. године. Први студент који се уселио је био Саво Муњић, некадашњи директор БИП- а. У периоду 1979-2012 у дому је живело преко 50.000 студената. Сада има око 1200 станара, а месечно га посети још 10.000 хиљада људи.

Лепо је овде, али нема пара

Карабурма живи  и никад не спава, то је један засебан свет који нерадо напуштате када у њега крочите. У средишњем делу хола налази се велики пано са, извештајима о неплаћеним станаринама и  плакатима који најављују студентске журке. Из хола, ка мушкој кули, налази се менза. Иако се студенти жале да им је помфрита и пиреа преко главе, кувана јела и приступачне цене чине да се у мензи овог дома припреми око 6000 оброка.

Уз степенице, из хола десно, стиже се до кафе клуба „Карабурма“, а лево до читаонице. У кафе клубу, опуштена атмосфера: „Чика Љубо, ајд скувај ону твоју кафу…Болан, опет сам пала испит… Лако је теби, сестро, ти си све дала…“ На зидовима урамљене фотографије свих студентских домова у Београду, а на шанку дневна штампа. Цене студентске: кафа педесет, чај шездесет, пиво седамдесет динара. Једина подела у овој просторији је на пушаче и непушаче, остале не постоје. У читаоницу, викедном кад се дежурном портиру заврши смена, долазе ту да уче и студенти који нису из дома. Ферос са Маурицијуса је у Београд дошао као бруцош на Медицинском факултету. Овде је учио од своје прве године студија. Сада у „читу“ долази, јер учи шведски. Одлази тамо да ради као гинеколог : „Леп је Београд, лепо је овде, добар сте народ, али нема пара.“

После напорне недеље, а поготово након испитних рокова , студенти суботом одлазе у дискотеку „Младост“. „Зовемо је „рупа“, „доље“, јер је у подруму, а и сам простор не може да се пореди са београдским клубовима. Но, сваки пут кад одем проведем се као нигде друге“ , објашњава један апсолвент.

Године младости

Лифтови ка „Содоми и Гомори“ како их студенти сликовитно називају су посебна прича. Неми сведоци, мада изгледа да причају, почели су да шкрипе. На целом спрату се чују.  Иако је дом у потпуности реновиран, пред Универзијаду 2009. године, они, вероватно, из сентименталних разлога нису дирани. Већ 35 година ходају горе-доле, а умеју да застану на пар дана. Исписани су различитим порукама од „Маче моје ти си бог, не знам шта бих ја без твог…“, до „Плати телефон, не може Ђилас да те добије да ти понуди посао!“

Дугачак ходник у чијем се средишњем делу налазе заједничке просторије, прекраћен је жицама на којима се суши веш. Од једне до друге осећа се јак мирис омекшивача, а ходником се однекуд шири и мирис подгрејане сарме. Испред  једне собе отворена врата.  Две  апсловенткиње  уз кафу праве паузу од учења. На сточићу, између два кревета,  прекривена зеленим прекривачима са неколико шарених јастука, шољице кафе, миришљаве свеће, пита са вишњама и  цигарете оне мало скупље. На полицима облепљеним папиром са цветним мотивима су  књиге, скрипте, козметика, рамови са сликама. Ради грејалица јер прозори слабо дихтују. Овде кошава дува јаче, него у другим деловима града. Дунав је близу. „Ноћу је као у хорор филмовима.“ У једном углу, мањи фрижидер који се стопио са ентеријером. На њему су ваза са бамбусом, тостер и решо.

На улазу у мушку кулу са портиром разговарају два некадашња станара дома. Иселили су се пре годину дана. „Волим да дођем овде, младост сам провео у овом дому“, додаје један младић. „Када смо „очистили“ прву годину седели смо нс клупицама испред дома и пили пиво. Раздрагани и под дејством алкохола  смо сели на травњак испред женске куле и дозивали из свег гласа девојке чија би нам имена прва пала на памет. На једно име би кроз прозоре провирило барем пет девојака, био је то један од последњих топлих и сунчаних окобарских дана. Неке су просипале хладну воду или су нас гађале разним предметима, а неке су нас позвале на кафу“.

Јована Миловановић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s