Ретроспектива живота

Роман „Госпођица“ српског нобеловца Иве Андрића почиње описом једног од последњих дана у фебруару месецу 1935. године, када је Рајка Радаковић, позната као Госпођица, пронађена мртва у свом дворишту у Стишкој улици и интригантно се покреће питање узрока њене смрти.

Иако читљива до потпуне прозорности, са ретроспективним враћањем у 1914. годину, ово дело плени колико конкретношћу, толико и оним што се сугерише, слути и подразумева. Роман обухвата временски период пре и после Првог светског рата и носи елементе сарајевске и београдске хронике откривајући прилике у којима се живело. Пишчев смирени говорни тон, нипошто не значи да конкретизоване појмове као што су „тврдица“ и „шкртица“ треба узимати само у дословном значењу, него их примити у овом случају, као симболички сигнал који настаје као последица животних прилика и околности, са којима се сукобљава једна петнаестогодишњакиња. Наиме, Обрен Радаковић, Рајкин отац и богати сарајевски трговац, за кратко време је банкротирао, разболео се и преминуо, оставивши својој ћерки страшан самртнички аманет. Од тада се Госпођица посветила свом „вишем животном циљу“, штедњи. Штедећи све сем „времена и очију“, аутор на један суптилан начин представља лик који се супротставља свему, па и самоме животу. С времена на време аутор се удаљава од главне јунакиње, и то онда када треба упутити на појединости других ликова који се јављају. Андрићев роман не садржи сатиричне црте и моралне поруке већ на упечатљив начин расветљава околности које су допринеле да Госпођица буде дрска, неосетљива и строга како према другима, тако и према себи. Из овог књижевног опуса манифестује се интересовање за психологију, и то до мере, да слободно можемо рећи да се у њему више или мање осећа пишчев лични печат и у том смислу, јер дела су производ ауторових осећања.

Без обзира на то што су мишљења публике одавно подељена, и што се још увек можда не зна већ само наслућује, који су то критеријуми које неко дело треба да испуни како би се сматрало потпуним изненађењем, неоспорно је, да својим релативно високим изражајним и мисаоним стандардима ово дело представља благо за српску књижевност, а за читаоце прави дар.

Андријана Величковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s