Књижевна критика књижевности за децу је занемарена и површна

Миодраг Матицки председник је Вукове задужбине од 2008. године. Цео радни век провео је у Институту за књижевност и уметност. Члан је удружења књижевника Србије, Књижевног одељења и Управног одбора Матицке српске. Покретач је и главни и одговорни уредник годишњака “Даница” Вукове задужбине. Од 2006. године потпредседник је Националног савета за науку и технолошки развој Републике Србије. Пише песме, приповетке и романе и објавио је осам монографија.

 

Анкета рађена на последњем Сајму књига у Београду показује да око 63% анкетираних учесника уопште не чита књиге. Шта је разлог томе?

Све што се чини у области културе језика не сме бити брзоплето. Мора се почети од самог почетка како би се изменио владајући културолошки систем потрошачког друштва. Мора се почети од младих, корак по корак. Подразумева се да је у експанзији трећа ера писмености, електронска, да су млади деценијама навикавани на проверавање знања тестовима, на СМС поруке, на таблоиде и титлове на телевизији, да су сведени на доста скучен вокабулар. Временом, на жалост, млади долазе до општих знања без икаквог истраживачког ангажмана, а које је неко униформно сложио као део електронске отворене енциклопедије.

 

Библиотеке користи само 5% становништва. То постаје национални проблем којем је неопходно посветити озбиљну пажњу. Ви, као председник Вукове задужбине, мислите ли да књиге чита само онај ко мора?

Као председник Вукове задужбине један сам од оних који је пре више година тражио да се Задужбина у већој мери окрене не само старијој читалачкој публици, већ и младима. Оно што смо током 2013. године  урадили јесте то да смо обишли четрдесетак школа и десетине градова и са нашим зборником „Даница” успели да бар мало унесемо свест колико је читање важно. Охрабрујуће је да смо видели да књиге  не чита само онај ко мора, већ то раде и из задовољства. Током лета, дом Вукове задужбине, посећивали су организовано ученици појединих школа са родитељима и наставницима. Домаћини су им били писци за децу и заједно смо са децом читали књиге.

 

Анкета коју је Библиотека града спровела показује да млади људи више од књига читају новине, и то углавном таблоиде. Упркос општој таблоидизацији има ли наде да се млади врате правим вредностима?

Одговор би био да младе треба укључити у “прављење”књига. Припремам шаљиву књигу песама и занимљиво је то да су деца та која су илустровала све те песме. Саучествовали су са мном у њиховом стварању. У оквиру „Радионице баснописаца” за ученике основних школа настале су чудесне басне младих које су они илистровали. Књигу је приредио Слободан Станишић, један од водећих књижевника за младе. Реч је о едицији “Млади ствараоци” која може да послужи као модел враћања младих људи правим вредностима.

 

Ученици у основним школама као обавезну лектиру имају Харија Потера, а не  дела руских  писаца попут Толстоја или Достојевског. Мислите ли да Министарство просвете и професори морају мало више пажње да посвете томе шта основци читају, јер деца само прихватају оно што им је понуђено према плану и програму школе?

Из разговора са децом по школама схватио сам да је помодно време Харија Потера прошло. Последице су евидентно штетне када је реч о нечитању аутентичних књижевних дела. До тога долази зато што је књижевна критика за децу занемарена, површна, писана без основне сврхе да младима искрено препоручи књиге. На делу су често несрећни и тврдокорни избори лектире, а млади једва да и учествују у том избору. Међутим, охрабрујуће је то да када се погледају инвентивни школски листови, уверићемо се да постоји добар део оних који умеју да се изражавају и да јасно изнесу своје ставове и захтеве своје генерације када је реч о књизи и читању.

 

Више деценија посвећени сте српском језику, Србима, као и нашој усменој књижевности. Какво је  стање српског језика и да ли сте као уређивач научне едиције “Библиотека усмене књижевности” успели да барем мало скренете пажњу на значај нашег језика у свакодневном животу?

Често сам се питао због чега је језик толико важан и због чега је српски језик увек толико оспораван. Већ више од две деценије у сарадњи са Матицом српском и Институтом за књижевност и уметност остварујем пројекат “Библиотека усмене књижевности”. Реч је о часописима народних умотворина са којима су значајно употпуњена сабрана усмена дела српског народа и приступачније је начињена основа народног књижевног језика.

 

Звездана Бабел

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s