Јаки чине оно што могу, слаби трпе оно што морају

Слика

Фото: Јанис Беракис, Ројтерс

Пре петнаест година 24.3.1999, НАТО је започео унилатералну војну интервенцију у Савезној Републици Југославији. Бомбардовање је трајало три месеца и резултирало са много цивилних жртава и уништеном инфраструктуром. Под изговором пацификације репресивног режима Слободана Милошевића и неуспелих преговора Срба и Албанаца у Рамбујеу, Србија је обогаћена осиромашеним уранијумом. Милосрдни анђео није скинуо паучину с очију. Резолуцијом 1244 одређено је повлачење српских оружаних снага са Косова које је тако постало међународни протекторат. Како би смо разумели контекст бомбардовања морамо образложити неколико ствари. Ситуацију која је претходила акцији НАТО-а на суверену државу, морални аспект агента интервенције, нелегитимност интервенције имајући у виду прекршене норме међународног права, медијску пропаганду током интервенције и стање какво је сада.

Бивша Југославија је трусно геополитичко подручје прожето етнонационалистичким конфликтима. Након пада Берлинског зида започет је процес транзиције посткомунистичких држава ка демократском политичком дискурсу. Адвокат и правник Срђа Поповић, пишући за Пешчаник ситуацију коментарише: ,,(…)1991. Југославија се налазила при дну листе приоритета Стејт департмента. Било је то време великих превирања у свету. Крај Хладног рата, пад комунизма и уједињење Немачке били су несумњиво догађаји чији је епохални и глобални значај увелико надилазио ситничаве етничке размирице југословенских лидера.“ Етнонационалистичке тензије кулминирале су верским ратом у Босни који је довео до распада државе и увођења санкција Савезној Републици Југославији. Хиперинфлација је смањила привредну и економску активност, а новац се штампао са највећим апоенима икада у свету. Спољно политичка изолација додатно је ослабила СРЈ. Након тога 1995 године потписан је Дејтонски споразум којим је постигнут привидан мир. Тада је међународна заједница Милошевића видела као миротворца. Четири године касније, НАТО је прекршивши међународно правне норме започео бомбардовање СРЈ са циљем успостављања независне државе Косово на српској територији. Тиме су Сједињене америчке државе искористиле униполарни моментум да прикажу своју тврду моћ. Говорећи о НАТО агресији бивши министар спољних послова СРЈ Живадин Јовановић сматра да „најмоћније земље Запада, на челу са САД, напуштају међународни правни поредак успостављен на резултатима Другог светског рата, потискују систем и Повељу Уједињених нација и почињу да оружаном силом, грубим мешањем у унутрашње послове независних земаља, економским и финансијским уценама намећу правила понашања која одговарају искључиво њиховим империјалистичким интересима и циљевима. „Светске медији пренели су слике хаоса и разарања које су довољан показатељ демонстрације силе која је у овом случају надјачала право. Бомбардовање се могло схватити и као одговор НАТО алијансе на планирану операцију Војске Југославије и Српске полиције под именом потковица која се фокусирала на протеривање албанског становништва са територије Косова.

Косовски Албанци су током осамдесетих година тражили признавање статуса народности у Југославији, а као одоговор добили су репресивне мере званичног Београда. Током деведесетих година насилно им је укинута аутономија. На Косову су створене парлалелне институције, Влада и Скупштина, које су 1991. године расписале референдум о незавсности . Албанско становништво се изјаснило за независност, створене су институције (школство, здравство, порески систем) директно супродстављене званичним властима. 1994. Године формирна је ослободилачка војска Косова (ОВК) која предузима насилне акције према српском становништву. Сукоби есклаирају 1998. године у Косовски рат. Подаци о броју жртава још увек званично нису утврђени, али се процењује да је животе изгубило око петнаест хиљада људи. Влада Зорана Ђинђића 2001. године открва масовне гробнице код Батајнице, где је пронађено око хиљаду људи, многе још увек нису пронађене.

Срби су могли видети снагу и компаративну предност НАТО пакта. Крстареће ракете, носачи авиона лоцирани у Јадранском мору, касетне бомбе и невидљиви авиони. Гађани су цивилни и војни циљеви. Инфраструктура је била девастирана. Многи су изгубили своје најмилије. Чак су и недужна деца погинула. Шта су тада Срби осећали? Страх и зебњу за своју будућност. Огорченост из које произилази гнев. Неки су се окупљали на Бранковом мосту у Београду и певали носивши на леђима поруку wearealltargets. Бомбардовање представља моменат када је степен националне кохезије био заиста велики .Српско реал социјалистичко наслеђе онемогућавало је изградњу кохерентне националне свести. НАТО агресија је схваћена као прилика да се очува косовски завет положен 1389 године. Документарац Зашто? премијерно приказан на сајту Русија данас поводом петнаест година од НАТО интервенције на конкретан начин кроз изјаве сведока и живу слику сублимира цео ток бомбардовања. Звук сирена за ваздушну опасност враћа нас у прошлост. Филм нас подсећа на време хаоса и разарања. Отуда се у овај контекст уклапа реченица оца реализма Тукидида да јаки чине оно што могу а слаби трпе оно што морају. Неразумевање ситуације изродило је многе теорије завере, мржњу према западу и затвореност, али не може објаснити смрт недужних цивила. Страни званичници о жртвама бомбардовања често говоре као о колатералној штети. За разумевање моралног аспекта агента интервенције може да послужи концепт Келмана и Хамилтона – злочин послушности . Пилот стелт бомбардера преузима улогу војника са мисијом да уништи задати циљ. Ништа друго га не занима осим тога. Дехуманизоване жртве и цивилни циљеви постају легитимне мете, а одговорност се губи у дугом командном ланцу – од доносиоца одлуке до бомбардера.

Бивша тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте се у својим мемоарима осврнула на бомбардовање СРЈ 1999 године. „Немогуће је да је кориштење тих бомби легалнo, тврдила сам. Неколико дана касније дошао је до мене Фенрицк са убједљивом правном документацијом која је показивала да је употреба касетних бомби легална. Такође ми је показао документа која потврђују да не постоји никакав уговор који забрањује кориштење пројектила са осиромашеним уранијумом.Моја Комисија никада није покренула генерално питање законитости употребе силе од стране НАТО-а против Југославије, јер чак и да се докаже нелегалност бомбардовања, та акција спада под такозвани “злочин против мира”, што није у надлежности Суда.“

Интервенција у СР Југославији унилатерално је спроведена без претходног консултовања са Саветом безбедности УН. Професор Факултета политичких наука Предраг Симић сматра да је НАТО овом мисијом покушао себе да дефинише у улози организације која делује изван оквира члана пет Варшавског споразума. Он додаје да је то интервенција против суверене, међународно признате државе без обзира каква је њена политика била.Тиме су њен легитимитет и легалитет доведени у питање. НАТО пакт је акцију сматрао друштвено оправданом из угла спречавања протеривања Албанаца са Косова. Оваква ситуација показује да су одређена начела међународног права у колизији. Превасходно треба разјаснити да ли је интервенција спроведена у сврху очувања или у сврху наметања мира обзиром на различита правна тумачења. Социолог Лудгер Волмер сматра да у овом случају међународно право није било суштински изневерено, већ само формално у свом дословном смислу. НАТО пакт је извршио интервенцију над сувереном, међународно признатом државом где је Косово представљало интерни конфликт. Тиме је нарушен територијални интегритет Савезне Републике Југославије и њена аутономијa. Овде се конфронтирају два начела повеље Уједињених нација обзиром на члан два у коме се наводи да ништа у овој повељи не овлашћује УН да се мешају у питања која се по суштини налазе у унутрашњој надлежности сваке државе. Тиме се спроводи очување мира. Постулат наметања мира одређен је у седмом поглављу ове повеље које се односи на принудне мере. Тако је НАТО на своју руку спровео принудне мере заобишавши Савет безбедности. Механизмима принуде НАТО је успео да пацификује Слободана Милошевића.

Медији имају важну улогу у креирању друштвене стварности. Сходно томе ћемо објаснити како су новинска и тв извештавања утицала на креирање слике о СРЈ. Југославија је представљена као диктаторска држава на челу са Слободаном Милошевићем. Писац Станко Церовић у својој књизи У канџама хуманиста каже:у западним медијима, нарочито у изјавама британских политичара, сугерисало се да је почела велика чистка у Београду, да страда демократска опозиција. Стварана је слика пакленог режима, фашистичке атмосфере убијања. Немачки министар спољних послова Јошка Фишер говорио је о „новом Аушвицу” на Косову, а министар одбране Рудолф Шарпинг о концентрационим логорима. Слику ситуације допуњују изјаве западних лидера који су посредством водећих медија говорили да: Србе треба бацити на колена; Срби тргују људским органима својих жртава како би обезбедили новац за свој рат; требало би ђаволски да бомбардујемо Београд; српска деца се више неће смејати. Из овога се може закључити због чега је одлука да Радио телевизија Београд као директни центар ширења Милошевићеве пропаганде постане легитимна мета. Бивши премијер Велике Британије Тони Блер је својевремено говорио: те телевизијске станице су део апаратуре диктаруре и моћи Милошевића.

У статусу кво, Косово је defacto али не и deiure призната држава. Српски званичници започели су имплементацију Бриселског споразума о нормализацији односа Београда и Приштине. То је био захтев Европске уније како би Србија започела процес преговора о чланству у ЕУ. Тиме се потврђује тежња НАТО пакта ка стварању независне државе Косово на српској територији. Драган Вукотић у свом тексту објављеном у Политици наводи да су Косово и Крим примери праксе у међународним односима која је 1999 године почела као маневар заобилажења правних норми али се на крају окренула против својих твораца. Отуда бивши немачки канцелар Герхард Шредер мења свој реторички курс изјављујући да је интервенција у Југославији била противправна. Бомбардовање СРЈ представља крај идеала америчке ексклузивности и ерозију либерално демократских принципа на којима је ова држава базирана. Интервенција НАТО-а представља модерну верзију немачког принципа под именом продор на исток (DrangnachOsten). У овом случају, НАТО је нападом на Југославију желео да се приближи Руској федерацији што се сада дешава у случају кризе у Украјини.

Стивен Лараби и Питер Вилсон у тексту писаном за амерички часопис Национални интерес сматрају да НАТО-у треба јужна стратегија. ˶У прве две деценије након хладног рата НАТО је предоминантно гледао источно ка источној Европи, Украјини и Русији. Данас је све више увучен јужно ка Блиском истоку, Медитерану и Персијском заливу.ʺ Као разлог за то, Лараби и Вилсон наводе нове безбедносне изазове у том подручју.Они сматрају да је операција у Либији истакла значај задобијања шире политичке подршке за операције на Блиском истоку.Лараби и Вилсон закључују да НАТО треба наставити да пажљиво надгледа амбициозне војно модернизацијске планове Русије и одржава јаку моћ одвраћања на својој источној периферији.

Косовски Албанци су у знак захвалности Клинтоновој администрацији после Косовског рата једну улицу у Приштини назвали Булевар Била Клинтона где је сада и његов споменик. Клинтонова статуа у десној руци држи књигу на којој је угравиран датум почетка НАТО агресије 24.3.1999. Репрезентативан показатељ спреге тадашње америчке администрације и албанских тежњи за националном државом на српској територији. Како пише Драган Вукотић у тексту из дневног листа Политика: односи снага у међународним односима су променљива категорија и свако кршење успостављених норми понашања једног дана прети да се окрене у супротном смеру.

 

Председник Србије Томислав Николић је на Академији поводом 15 година од НАТО бомбардовања одржаној на Београдском Правном факултету рекао да кад се сеју бомбе, ту памети нема. Он је додао да човек од искона жели да живи у праведном друштву и да светске силе не уважавају стандарде на којима су уређени односи у свету. Србија жели да се договори, а не да се уклопи у стандарде окупатора,закључио је Николић. Подестимо, Србија је 2006 године постала чланица НАТО-вог програма партнерства за мир чији је циљ билатерална сарадња између индивидуалних Евро-атлантских држава партнера и НАТО-а.

Наталија Јовановић и Милан Ранковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s