У сусрет Васкрсу

СМИСАО ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ У КОНТЕКСТУ ОЖИВОТВОРЕЊА ТВАРИ

У Хришћанском дискурсу реч „Васкрсење“има изузетно важну улогу, јер располућеност човека на душу и тело није природно стање ствари од Творца устројено, већ поремећај који је наступио негативним одговором праоца Адама на заједницу са Богом. Да је у име целе твари Адам који је возглављење целокупне творевине одговорио са „Да“, смрт би остала као једна неостварена могућност, но одрекавши се животворне заједнице са Богом, у име људског рода праотац бира смрт, тим деструктивним актом он уводи разарачки принцип у физички свет, другим речима, створен је овај биолошки живот који од своје прве ћелије у себи садржи смрт. Хришћанско поимање смрти везује се за грех који представља једну онтолошку категорију(„Плата за грех је смрт“), наиме удаљавање човека па самим тим и целе твари возглављене у њему од заједнице са Богом, дешава се да човек наноси целој творевини смрт, но како је он сам немоћан да је превазиђе будући да је већ упао у стање где не може да бира већ је раније изабрао смрт као трајно стање, потребна је била интервенција свише ради  поновног успостављања животворне заједнице са Тројичним Божанством.

            Из увода који је дат увиђамо да је била потребна Божија интервенција ради успостављања природног поретка творевине, те Логос Божији, друго лице Свете Тројице узима на себе људски састав у телу Исуса из Назарета и сада као „Нови Адам“ приноси творевину Богу. Одступање од Бога, које је изазвало пројаву смрти, превазилази се у јединству са Новим Адамом, који је примио нашу природу у вечну ипостас Логоса.Јер тада се по први пут наша природа обрела у потпуној заједници са Богом, са Бесмртним, са Вечним. Васкрсењем Богочовека Христа, неопходност васкрсења из мртвих је постала сасвим природна и логична. Уставши из мртвих, Господ је као Богочовек, као родоначелник новог човечанства, ставио у људску природу зачетак васкрсења, и на тај начин постао прворођени из мртвих. Животворни акт Христовог устајања из гроба, можемо рећи, потире и узрок и последицу Адамовог одабира, односно побеђени бивају и грех и смрт. Смрт наравно због тога што је телесним васкрсењем Христос „осудио“ на устајање из гроба све људе. Праотац Адам својим одабиром осуђује творевину на окруженост смрћу, а Нови Адам „осуђује“ човека на вечни живот који овде почиње а приликом Другог Доласка Христовог биће настављен у психофизичкој пуноти. Када је у питању победа над грехом, треба рећи да смрт, односно последица која се активирала промашајем циља, није могла да задржи онога који није у себи држао активациони кључ смртности, односно грех.  Као апсолутно свет и безгрешан, Богочовек је био слободан од казне за грех, али ради нас он узима на себе то проклетство и умире за све,  да би ми у њему живели. Ипостас Логоса се није одвајала од целог човечијег састава, будући да их је увек везивала(душу и тело) кохезивном силом која живот даје, али истовремено Логос није себе одвојио од Оца и Духа Светог.

            Силом своје вечне вредности, и неодољиве важности, Васкрсење Господа Христа је темељ зидања живота свих хришћана уопште и сваког хришћанина посебно, јер оно одржава, заправо обећава васпостављање човека. Свети Јефрем Сиријски, погружен у тајну васкрсења благовести „Када наступи васкрсење мртвих, земља ће представити људско тело онаквим каквим га је примила, макар га биле растргле звери, појеле птице, разнеле рибе; неће недостајати чан ниједна длака људска. Земном праху биће заповеђено да издвоји прах умрлих, и неће остати ниједне трунчице која се не би јавила пред Судијом. Ко је прогутан морем, кога су дивље звери прождерале, кога су птице покљувале, ко је у огњу изгорео, – за трен ока сви ће се пробудити, устати и јавити се. Не треба да чуди поновно успостављање телесног састава, премда је то један догађај у историји само Христом откривен, заправо пратећи научна достигнућа можемо чак и рећи да је васкрсење тела само прикупљање честица телесног састава које у природи никако не могу бити изгубљене, будући да љубављу Божијом, творевина бива задржана од повратка у ништавило из разлога што се одсекла али не потпуно од живота који Бог даје. Свет иако морен смрћу, ипак не показује ни спонтану могућност повратка у небиће јер подсетићемо да је још у 18. веку Лавоазје утврдио немогућност повратка материје у ништа а мало касније у 19. веку Роберт Мајер је то доказао за енергију.. Личност се и приликом смрти човека не губи, премда је тад човек душом по благодати бесмртном у односу са Богом, али ова тврдња може остати крња уколико овоме не придодамо тезу о васкрсењу тела, које ће се обесмртити благодатно овим догађајем а тренутно је подложно распадању, премда не и ишчезавању о чему је горе и била реч, јер шта је друго васкрсење до благодат и благовест обесмрћивања тела и творевине.Наравно, васкрсење се односи на умрлу плот, јер дух не умире.

До тад смрт остаје велика провера за све нас. Она отрежњује људе, разбуђује на постављање питања о трајнијем смислу људског битисања. Зато Хришћани постављају питање: Како водити живот да га смрт стварно не прекине? Одговор гласи: живети ваља тако да се на крају живљења може мирно и спокојно поћи на пут у онај свет и живот и да с може са надом очекивати васкрсење тела из мртвих и његово поновно сједињење са душом у вечном животу са Богом, са Христом умрлим и Васкрслим, и са свима вечноживима у Царству Небеском.

 

Аутор: Гал.2,20.

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s