„Никада не бих објавио оно што може повриједити некога“

Слика

Стјепан Маловић је новинар старог кова. У младости се бавио астрономијом, а онда је одлучио да и сам постане звезда новинарског неба. За себе каже да му и даље је у грлу мирис олова којим се заразио у новинарској штампарији, а за нове генерације да не зна чиме би се могле заразити из рачунара и остати у новинарству. Када пореди Србију и Хрватску каже: „Ви барем имате неколико озбиљних листова, док ми нити то више немамо“. Процењује да ће криза у свету медија натавити да се продубљује.

Је ли, по Вама, новинарство занат или уметност?

 Више занат, умјетност у сваком случају није. То је позив. Мислим да је то позив у којем новинар мора савладати занатске вјештине. Мора бит’  вјешт, он мора знати како се нешто пише, како се прикупљају информације, али то само по себи још увјек није довољно. Он мора имати још и оно нешто више, мора имати идеју, борити се за нешто, покушати остварити нешто боље.

 

Бавите се анализом медија и едукацијом новинара, шта је потребно да се буде добар новинар?

То је питање за сто милиона долара, је л’? Најбоље је када ја студентима кажем да нешто није добро, онда они кажу: „Хоћете ли Ви написати, да видимо шта је боље?“ Мислим да на тај начин новинарство не требамо доживљавати, новинарство је позив у којем новинар жели информирати људе о ономе што се збива на један професионално вјеродостојан начин, и када то успје направити, тек онда је испунио своју задаћу. Ми никад не можемо у потпуности пренијети оно што се догодило јер смо увјек ограничени роковима, ограничени дужином нечега, и увјек морамо на неки начин изабрати што је то што ћемо приказати читатељима и слушатељима и гледатељима. Тај један избор приказивања догађаја треба радити тако да он буде поштен и да не искриви стварне чињенице.

 

Медији, према пласираној садржини, могу бити заштитници јавности или манипулатори јавношћу, где је граница?

 Врло јасна и врло видљива. Ми манипулацију можемо врло често једноставно препознати и новинаре који манипулирају препознајемо, памтимо и ми му више не вјерујемо. Новинар који држи до свога кредибилитета, до свог достојанства, до угледа, који неће објављивати полуинформације или неистине, онда му вјерујемо и на темељу тог повјерења развијамо однос са тим новинарима.

 

Новинаре сматрају бранитељима права јавности да зна истину, шта је то што Ви не бисте објавили, шта јавност не треба да зна?

 Никада не бих објавио оно што може повриједити некога. У било којем смислу. Ако знам да ће то изазвати код обитељи, да ће то некога повриједити. Премда, који пут се нађете у ситуацији да морате објавити неке ствари, рецимо о некаквом подузећу или неком послу и указати на негативности, знадете да ће конзеквенце бити да ће да фирма пропасти, да ће ти људи остати без посла, али то је  једноставно у интересу јавности, у вишем интересу. Али објавити из приватног живота нешто, мислим да бих увјек лако донио одлуку да не објавим

 

На предавању Сте помињали центре моћи као рак ране новинарства, под чијим су патронатом медији у Србији и Хрватској сада?

 За Србију тешко могу децидирано тврдити јер не познајем довољно локалну ситуацију, али у Хрватској се јављају врло јасно изражени центри моћи који су групирани око великих ограшивача или још више око агенција које усмјеравају огласе од великих оглашивача према медијима и на тај начин оне утјечу на то што ће поједини медији објављивати. Ви можете наручити позитиван, негативан текст и то је нешто што у данашњем новинарству не изазива велико чуђење. Центри моћи знају како то могу притиснути. То су велики бизнисмени, утицајни људи, спортски функционери. Код нас један који највише утиче на медије у негативном смислу је Динамов тајкун Мамић. Он може чак и новинарку назвати и врло погрдним именима, а да професија и даље њему даје простор у медијима. И то је оно што је најгоре, да новинари нису ти који су независни и нема независне уређивачке политике. Та независност је од круцијелног значаја.

 

Садржај таблоидне штампе се на интернету може у целости и бесплатно читати, озбиљни листови на интернету објављују само делимичан садржај. Мислите ли да је финансијска криза један од разлога веће читаности таблоида?

 У једну руку да, зато што су таблоиди јефтинији и приступачнији, у другу руку они више одговарају једном великом просјеку људи који не тражи квалитетну информацију него само забаву, и таблоиди му пружају ту забаву, а од озбиљне информације само неке дјелиће. Мислим да ту ипак треба водити рачуна о томе да грађани узимају таблоиде са једном врло великом мјером суздржавања и не вјерују им, они то узимају само да се мало забаве и прочитају неки трач.

Autor: Mara Nedeljkov

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s