„Не носим блато на својим ципелама, не пљујем испред себе“

CAM00216 

 

„Станеш на сцену, искоракнеш десном ногом, кажипрстом десне руке покажеш на свог партнера, погледаш га у очи и кажеш му истину“

Рођен у Чачку, црв глуме се уселио у њега гледајући  Гидру Бојанића. Желео је да, као Жика, буде водоинсталатер. Не размишља о томе шта би био да није глумац  јер и они који не знају шта ће са собом, по његовом мишљењу, уписују глуму. Његова најдража улога је улога Анђелка у представи „Чудо у Шаргану“. За Политиколог говори  глумац Владимир Јоцовић.

 

Крећете се на релацији Београд, Чачак, Косовска Митровица, које су сличности и разлике између ове три средине?

Београд носи предност из разлога што је град у коме има више прилика за рад, запослење. То је град у коме има више од двадесет позоришта, ту је центар дешавања и збивања. Чачак је град који, нажалост, има сто хиљада становника, а нема ни позориште, ни биоскоп. Косовска Митровица, опет, има то приштинско позориште које ради али је то мала средина са три или четири улице. Једино што се у време студирања доле налазе дванаест до петнаест хиљада студената, и они заправо тај град чине градом. Да није њих, то би био град од двадесетак хиљада становника.

 

Студирали Сте и радите на Косову, можемо ли рећи да се овде преплићу Ваш патриотизам и љубав према глуми?

Заправо, није тако почело јер сам први пут отишао доле на Косово када сам уписао Академију.Чак, до прве године глуме, нисам ни знао да доле постоји позориште. Тек када сам уписао студије и почео да радим у том позоришту сам отишао доле, до самог југа Метохије, до Пећи, Призрена, до Приштине, Грачанице, Липљана са гостовањем и са турнејама тог позоришта. Тако да, може се рећи да је кренуло тек од треће године глуме, будући да сму ме захватиле доле и барикаде и сукоби и све остало. Тако да се може рећи да је неким делом, али тек касније, повезано са тим неким патриотизмом.

 

Када поредите патриотизам и љубав према глуми, која је јача?

Наравно, према глуми. Глума је моја прва љубав и највећа страст, а патриотизам, не знам, то је тек дошло касније живот доле са тим људима и гледајући за шта се они залажу и за шта се боре. Свакако је љубав према глуми је много јача.

 

У којој мери, из Вашег искуства постоји сарадња између српских и албанских глумаца у приштинском позоришту?

Некада је сарадња била успешна до те мере да су и српски глумци који су знали албански језик играли у албанској драми, а и албански глумци који су знали српски играли у српској драми, али то је све период до ’99. Године. Тада избија рат и српска драма и целокупно српско становништво се сели из Приштине северније ка Србији. После рата је настављена мисија. Ансамбл српске драме Народног позоришта Приштина са разноразним турнејама и гостовањима јужно од Ибра.

Како бисте прокоментарисали текстобјављен у листу „Политика“ на рачун сарадње између Срба и Албанаца коју иницира Мики Манојловић?

Тај текст је написао Жика Ракочевић, мој познаник. Није лепа та чињеница да је господин М.М. заборавио, или није ни знао, како је изјавио да се четрнаест година није десила сарадња, а да је требало да се деси пре сто година. Притом, заборављајући да постоје српски глумци у ансанблу  народног позоришта „Приштина“ који су сарађивали са тим албанским глумцима и који су, и након изгнанства, наставили свој рад јужно од Ибра.

Колики је политички утицај на приштинско позориште?

Свакако да је он постојао. Свакао да сарађујемо са канцеларијом за Косово и Метохију и Министарством за културу што се тиче буџета, финансија и техничких средстава, али они и даље нису у доброј мери спроведени. Наметања репертоара није било. Пређашњи управник позоришта, Ненад Тодоровић је имао свој репертоар, то су углавном биле неке комедије-последњих четири-пет комедија је било на ту тему. Будући да је ово година Нушића, мислим да ће се радити неки Нушићев комад и комад који ће обележити стогодишњицу почетка Првог светског рата. Што се тога тиче, политика нема утицај на репертоар, већ сами редитељи и диреткор позоришта одређују који ће се комад играти.

Колико се Срби са Косова плаше да се боре за своју културу због потребе за елементарним преживљавањем?

Позориште је један сегмент културе на Косову.Постоје, наравно, људи  који покушавају да учине све да култура не заживи. Да ли су то људи из политике, Албанци, косовски Срби…

Чији сте Ви утицај највише осетили?

Политичари, засигурно.

Локални политичари?

Не, то су представници власти у Србији. Они утичу на све, па и на културу на Косову. Некада су позоришта имала седам или осам представа годишње, а сад имају једну или ниједну.

Која је то улога коју Ви не бисте глумили?

Па не знам. Кад прихватам посао врло ми је важно да видим ко је редитељ са којим радим, а потом и глумачка екипа. Наравно, текст, улога, али и хонорар. На жалост, важим за глумца који је више улога одбио него што је одиграо. Причам уопштено, невезано само  за приштинско позориште. У том позоришту нисам одбио ни једну улогу, али било је других позоришта и других понуда на телевизији и филму које сам одбио.

Какав је Ваш утисак по питању такозваних глумачких кланова?

Наравно, са тим се сусрећемо још на Академији где се формирају такозвани глумачки кланови. Сматрам да приштинско позориште нема толико дејствовања и подела на кланове, већ смо сви као једна велика породица. Са клановима се сусрећемо и после Академије и у позоришту и у раду. Ви видите да разноразни редитељи имају своје глумце који им играју у представама, филмовима и серијама. То су ти, да тако кажем, кланови који дејствују.

Зашто сте уписали глуму?

Желим да пуштам друга бића да насељавају моју душу и да их ја, прожимајући их кроз себе, оживим својом сопственом креацијом, удахнем им живот и оживим их на сцени. Професор ме је још на академији учио да је глума један велики занат, најпре занат који понекад може бити уметност. Зоран Радмиловић каже: „Глума је, узмеш па играш.“ Станеш на сцену, искоракнеш десном ногом, кажипрстом десне руке покажеш на свог партнера, погледаш га у очи и кажеш му истину. Не сматрам да тајна глуме постоји пошто се она налази у сваком глумцу, али свакако да сваки глумац мора да буде искрен и истинит.

 

Advertisements

2 thoughts on “„Не носим блато на својим ципелама, не пљујем испред себе“

  1. Владимир Јоцовић је играо и у ТВ Серији Фолк и у филму Србија у великом рату као Краљ Александар I Карађорђевић и ове године данас ће играти у филму Неспоразум и Панта Драшкић – цена части опет као Краљ Александар I Карађорђевић. Владимир Јоцовић је играо Краља Александра I Карађорђевића у документарно-играном филму Србија у Великом рату и у ТВ Филму Панта Драшкић – цена части.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s