Teško mi je da radim nešto za šta mislim da nije kvalitetno

Слика

Фото: Милан Ранковић

 

Вељко, Цане, Едвард Саргент, Касио, Вића, Миша, Милан, Рис. Добитник две годишње награде Југословенског драмског позоришта. Награђен из Фонда ’’Дара Чаленић’’ за најбољег младог глумца 2009. године. Радован Вујовић, један од најпопуларнијих српских младих глумаца говори за наш часопис.

У пријатној атмосфери Југословенског драмског позоришта разговарамо са њим о томе колико је популарност серије “Војна академија“ допринела његовој каријери, о томе шта га је навело да глума буде његов животни позив, шта га везује за родно Ужице и његовим плановима за будућност.

 

Да ли је популарност серије “Војна академија“ допринела да телевизијска публика у већој мери жели да Вас види у позоришту?

Вероватно има неке везе, али ја не играм неке представе које се базирају на популарности. Играм у Југословенском које има своју публику, као и остала позоришта у којима играм, тако да нисам сигуран колико, али претпостављам да има значаја.

 

У којим улогама се најбоље осећате? Оним којим Вас публика посматра са малих екрана, биоскопског платна, или позорнице?

Све је то на свој начин пријатно и човек се добро осећа. Ја у позоришту дуже радим и имам веће искуство и можда се ту за нијансу осећамо опуштеније. То је моје позориште, ту сам запослен, ово ми је као друга кућа и сам долазак овде не доживљавам као посебан догађај, то је нешто што чиним сваки дан, ту се осећам супер, а опет свако снимање је изазов за себе и носи неко друго задовољство, пријатна осећања и опуштено је на неки свој начин.

 

Која од улога које сте до сада тумачили је Вама лично најдража?

То је тешко питање за глумца, тешко је одвојити… Имам неке представе које су ми драже, али улоге… Рецимо “Брод за лутке“, “Швабица“, “Заштита пре свега“, то су представе у којима баш уживам да играм, али и остале. Не могу заиста да издвојим.

 

Да ли је, према Вашем мишљењу, већа драж радити за децу или одрасле?

Ја више волим да радим за одрасле. Пре Југоловенског радио сам у Бухи, деца су специфична публика, човек стварно треба да има “жицу“. У Пужу је посебна драж, има представе за децу и одрасле. Представа комуницира са децом, али забавља и родитеље у публици. Тамо ми је стварно дивно да радим, али вечерње представе су мој фаворит, посебно због термина.(смех)

 

Шта је довело до тога да глума буде Ваш животни позив?

Сплет неких срећних околности, претпостављам. У Ужицу сам пред крај основне школе кренуо у школу глуме са друштвом из одељења као на неку слободну активност, вид забаве, играње и то ми се свидело. Током бомбардовања сам престао да похађам ту школу,а онда ме је брат охрабрио да се томе вратим и да пробам после друге године гимназије да конкуришем. Онда сам се спремио без јасног циља. Нисам знао шта заиста хоћу. То ме је привлачило, али нисам имао јасну представу зашто баш желим да се бавим глумом, али ето он ме је наговорио, ја сам дошао на пријемни и уписао.

 

Од ликова које сте до сада тумачили који је најближи Вашем темпераменту?

Тешко је одговорити на то. У сваком има нешто слично. Некако сам ја лично састављен из улога које сам играо. Пре бих рекао да је по мало остало од сваке улоге у мени него што је било слично.

 

Који лик је било најтеже тумачити?

Најтеже је било у представи “Рођени у Ју“(„Rođeni u Yu“) која је направљена од наших животних прича где сам заправо требао да играм себе. То је било чудно. Требало је изговорити речи које говорим сваки дан неким људима на сцени, а за које сматрам да немају толику важност. Онда је било чудно доживети своје речи као туђе и говорити их сваки пут као да нису моје.

 

Да ли сте пробирљиви када је посао у питању?

Јесам. Тешко ми је да радим нешто за шта мислим да није кавлитетно, да се не обраћа људима на прави начин, што не носи поруку иза које ја могу да станем. Лепо је кад човек може да бира, али такво је време да човек иако бира улоге никада не може да бира до краја. Увек му је потребан новац, па ради нешто иако то не би радио.

 

Пошто сте рођени Ужичанин да ли често посећујете родно Ужице и шта Вас везује за родни град?

Идем кад год имам времена. Тамо ми живи бака, а моји су на релацији Ужице – Београд. Заиста волим да одем тамо, али немам баш прилику да одем често.

 

На којим пројектима тренутно радите?

Нова представа “Змај убица“ по тексту Милене Марковић. Премијера је седмог јуна, бави се сарајевским атентом. У режији је Иве Милошевић. Мислим да ће бити поприлично атрактивна и другачија од других.

 

Тренуци највеће среће и туге?

Може свашта да ме растужи: филм, песма, отворен сам за тај вид осећања… А срећа… вероватно пријатељи, људи са којима највише времена проводим, глума.

 

Када за пет година будемо опет радили интервју шта бисте волели да ми кажете да се променило?

Волео бих да се променила ситуација у нашој земљи, да људи много боље живе, да сам пропутовао пола света и да сам смршао четири килограма.(смех)

Александра Милутиновић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s