Trideset godina neverbalnog Teatra Mimart

Љубав према позоришту и заинтересованост за невербални театар, инспирисали су Нелу Антоновић да оснује Мимарт 1984. године, једно од првих алтернативних позоришта у бившој Југославији. Истражујући алтернативне начине рада, едукујући се, путујући и остварујући контакте са другим уметницима, Нела је развијала алтернативни метод рада, док је њено позориште учествовало на многим фестивалима ван земље.

Текуће године Мимарт обележава три деценије рада које су покриле преко 50 представа и неколико стотина перформанса, као и радионице широм Србије намењене неформалном образовању младих.

 

Мимарт постоји већ 30 година и један је од првих алтернативних позоришта на простору бивше Југославије. Како је дошло до идеје и реализације оснивања Мимарта?

Као дугогодишњи члан Београдског савременог балета Смиљане Мандукић и моје заљубљености у позориште, као и амбиције да се развије невербално позориште код нас, јер сам у то време доста путовала и едуковала се код многих педагога алтернативног начина рада, окупила сам савремене уметнике из разних области уметности који су подржали мој концепт да користимо идеју један корак унапред и шаљемо је у неконвенционалну руту. Мимарт је настао осамдесетих када су уметници били опседнути губљењем смисла у уметности, када је идеја „смрт уметности“ заразила све уметности у којој смо се суочавали са бесмислом. Окупљени око утопијског концепта, у време позног социјализма када је било изражено признање публике у постојању снаге изговорених речи а невербални театар је захтевао активност гледања, почињемо да трагамо за смислом, савремене уметности.

 

Фокус Вашег рада је на феноменима друштва (геополитичким, социјалним, еколошким, економским, медијским…). Шта Вас тренутно највише од друштвених збивања инспирише у уметничком раду?

Тело је главни субјекат на сцени у невербалном театру, а тело памти све што му се дешава, те је немогуће урадити представу без присутног арт активистичког садржаја, макар у назнакама. Некада је активизам био орјентисан на идеологију, док је данас фокус на политичком освешћењу, социјалној неправди и људским правима. Данас је теже радити арт активизам, јер смо заморени од поремећених вредности и орјентисани на преживљавање, па чак и ако наш концепт није циљно оријентисан на ту тему. Тренутно мој рад је оријентисан на примену методе у ванпозоришне области кроз неформално образовање или као алтернативни образовни метод уметника.

 

Учествовали сте на позоришним фестивалима у многим европским градовима. Одакле памтите најбоља искуства и посету ком граду сматрате најкориснијом и због чега?

Не бих могла да издвојим који је најкориснији за нас био фестивал, јер на сваком интернационалном фестивалу пре свега представљаш своју земљу и имаш велику одговорност. Са друге стране нова познанства, размене искуства и метода рада различитих културалних уметничких пројеката доносе добробит за сваку од средина у којима учесници раде. Повезивање уметника, које и јесте симбол овога века, јесте основни циљ оваквих фестивала. Издвојила бих „Плеј оф“ 2006. године у Немачкој, као пратећи програм Светског првенства у фудбалу. Тада сам упознала велики број уметника, што ми је омогућило као селектору Инфант фестивала у Новом Саду, и члану борда Битеф фестивала да доведем многе представе и уметнике као чланове жирија, као и Мимарту да учествује на многим фестивалима, а члановима Мимарта да оду на специјализацију у иностранство. Многа наша познанства трају и данас, а проширила су се на друге уметнике код нас.

 

Ви сте аутор и режисер представа и перформанаса. Мимарт је до сада извео преко 40 представа и преко неколико стотина перформанаса. Колико времена је потребно да се припреми представа, а колико перформанс, у чему се ове припреме разликују и колико су Вам у томе помогли уметнички сарадници?

Када је у питању рад на неком пројекту Мимарта, онда је тешко објаснити без познавања наше методе. Обзиром да се метод Мимарта континуирано развија, тешко је дефинисати разлику у времену припреме, јер све то зависи од феномена којим се бавимо, а не да ли је представа или перформанс. Иако перформанс преиспитује уметност, иако не мора имати драматуршку структуру, понекад је теже реализовати кратку живу форму него целокупно позоришно дело. Полазећи од идеје да време није линеарно, бавимо се прошлим искуством сада о будућности. Тренутно радим на новој представи већ 6 месеци, која је 54.-та по реду. Прво урадим концепт али тада се укључују сви глумци, костимограф, сценограф, видео артист, композитор… сви заједно развијамо идеју. Иако се ради о невербалном, нелитературном театру, у почетном периоду прочитамо велики број дела, прегледамо велики број информација везаних за неки феномен, те у лабораторијском истраживачком поступку настају материјали, које се касније режијом и монтажом свих појединачних идеја спајају у целину.

 

За који перформанс и коју представу сматрате да су највише утицали на публику и због чега? А која је за Вас лично најзначајнија представа и перформанс?

Ово питање је провокативно за алтернативног уметника. И знам и не знам да одговорим. Вероватно оно што бих ја издвојила, то није утицало иако нам је био циљ. Рецимо „Боје привида“ је пројекат који садржи музику Зорана Христића и који је предвидео распад Југославије и распад комунистичке партије. Иако кроз метафоре, људи су препознавали сиво маслинасту боју 1990, марионете, маске, смрт… Занимљивост је што је снимио РТС и што смо ту емисију послали на такмичење, где смо добили специјалну похвалу на Видео фестивалу Гранд при у Паризу и налази се у УНЕСКО видео архиви.

Најзначајнија представа за мене је „Лутање плаветнилом“ јер смо тада у позоришту Атеље 212 по први пут на Балкану употребили техносистем-ласер као сценографију. У представи је учествовало 18 уметника, статисти од 5 до 70 година, представници Ромског театра, и Прашког универзитета, брејк денсери, алпинисти… све у циљу атракције као начина савременог истраживачког погледа. Нажалост, премијера је била један дан пред убиство Ђинђића, тако да је некако прошла неопажено. Извели смо је десетак пута, али престали због веома скупог ласера само за једно извођење.

 

Шта сматрате Вашим највећим достигнућем у уметничком стваралаштву?

Постављање методе Мимарт, чија примена у ванпозоришним областима доноси велике резултате ( деца са посебним потребама, одрастање младих, рад са студентима, комјунити арт…).

 

Алтернативни театар Мимарт има три етапе у свом раду. За коју од ових фаза сматрате да је највише утицала на рад Мимарта и на коју од њих сте најпоноснији?

Први период је био радост истраживања, откривања и настајања представа и перформанса. Други период је био окренут ка арт активизму, где сами наслови говоре: „Институт за промену судбине“, „Сунце зађе“, „Роткве стругане“, „Слободни пад“… Трећи период је развој методе и њене примене. Ово је најважнији период међународних пројеката, интеркултуралних, а посебно ЕУ пројеката. Тада сам тек добила потврду да је оно што радим значајно, што наша средина и колеге, овде нису признавали. Успостављање контаката у преко 15 интернационалних пројеката је омогућило мојим сарадницима да се истакну у свету као вредни савремени уметници истраживачи, који и дан данас не заборављају да су се неформално образовали у Мимарту, поред завршених уметничких факултета.

 

Недавно сте у Студентском културном центру одржали мултидисциплинарне радионице за младе о томе како да од фотографија које су сами направили сачине анимирани стоп моушн филм. Да ли је у плану и неки пројекат сличан овој радионици?

Последњих 5 година непрекидно радимо на неформалном образовању младих широм Србије кроз радионице, где полазници пролазе кроз наш метод. Ове радионице су само продужетак сарадње са уметницима из других области уметности, али кроз повезивање и логичном синергијом фотографије, покрета и филма, ово је тек почетак радионица за младе. Они стичу знања о тимском раду, толеранцији, креирању рада, новим технологијама, али и о креативном начину живота, што утиче на њихове пријатеље и родбину.

 

Аутор сте две књиге, о методи рада и феноменологији покрета, „Мимарт годови“, 2000. године и „Феноменологија покретом“ из 2004. године, као и електронске књиге „25“ настале 2009. године поводом годишњице рада. Да ли је можда на помолу још нека књига?

Поводом три деценије рада припремамо е-монографију Театра Мимарт, крајем године.

 

Шта су планови Мимарта за будућност, да ли ће бити неких значајних промена у даљем раду?

После три деценије рада имам визију друштва у којем неврбални истраживачки театар заузима равноправно и важно место система културних вредности, где се цени континуитет и квалитет рада, оригиналност и одрживост, где се цени Театар Мимарт као турбулентни фактор развоја савремене алтернативне сцене.“

 

Можете ли нам нам рећи нешто више о представи „Пливати уз реку“ која ће бити (премијерно) изведена 8. маја у Студентском културном центру?

Представа говори о Мимарту, о свима нама који дуго истражујемо, о младим уметницима који су се скоро прикључили и почели да граде своје уметничке путеве, о мапирању савремених погледа и алтернативних начина рада. Представа се бави феноменом тока, непрекидног кретања тела, појава и објеката. Лично искуство савременог ствараоца постаје данас важно за опстанак, како уметника тако и савременог позоришта. Пут уметника повезује стваралаштво са духовношћу, јер показује како да уроните у извор.

Аутор: Александра Катанић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s