Radio reportaža je izuzetno kompleksna i zahtevna forma

Слика

Извор: Б92

Александра Бабић је овогодишњи лауреат награде Зоран Мамула за посебна достигнућа у новинарству коју је установила радио телевизија Б92. Студенткиња треће године Факултета политичких наука у Београду је награду освојила радио репортажом На раскршћу. Она је поменутом репортажом приказала живот штићеника казнено поправног дома у Крушевцу и начин њихове инклузије у нормалне животне токове. Бабић сматра да радио репортажа захтева много времена, рада и новинарског умећа.

 

Шта вам је прошло кроз главу када сте сазнали да сте добитник награде Зоран Мамула?

Помислила сам у себи:,,Да ли је могуће да сам добила награду коју је пре мене добио један Милан Поповић, Даница Вученић и други сјајни новинари?“. Била сам збуњена и узбуђена, али и срећна и поносна на себе што сам репортажом која је првобитно настала као испитни рад успела да добијем награду која носи име једног великог новинара као што је био Зоран Мамула.

 

Колико награде мотивишу младе новинаре да се и даље баве овим послом?

За младе новинаре, још увек студенте, који немају довољно искуства у свом послу, овакве награде су велика мотивација. Када још увек нисте сигурни да то што ви радите вреди, онда заиста прија када еминентни стручњаци из ваше професије као што су Веран Матић, професор Раде Вељановски, Ана Мартиноли, Тамара Пупавац, оцене ваш рад као изузетно зрео и професионалан. На мене такве речи  делују охрабрујуће и мотивишу  ме да наставим да се бавим новинарством, колико год се углед те професије данас доводио до баналности. Треба бити свестан и тога да овакве награде не треба да вас опусте, већ да вас натерају да свакодневно и непрекидно радите на себи и тиме доказујете да сте заслужено добили тако велико признање.

 

На каквом раскршћу се налази српско истраживачко новинарство?

Као што се јунаци моје репортаже налазе на раскршћу, таква је ситуација и са истраживачким новинарством у Србији. Један је онај пут којим је лакше кренути уколико идете линијом мањег отпора, али који води до тоталног срозавања новинарске професије. Други пут је онај који захтева пожртвовање, рад, неодустајање, бескомпромисност и велику вољу да се нешто промени. То је право истраживачко новинарство и њега ће бити докле год постоје професионалци који ће едуковати грађане и указивати на значај темељног и одговорног новинарства.

 

Због чега медији занемарују теме попут инклузије малолетних делинквената у нормалне токове?

Бављење малолетним делинквентима је осетљива и комплексна тема. Људи се према њима опходе с предрасудама, не увиђајући неку ширу слику и не доводећи њхове животне проблеме и преступе у узрочно-последичну везу. Малолетничка делинквенција је тема коју нажалост и  држава запоставља, они се налазе на маргини друштва у сваком смислу. Чини ми се да се медији само интегришу у ту атмосферу и неправедно занемарују ову веома значајну тему. Када се извештава о прекршајима малолетника, то се најчешће чини на сензационалистички начин, без правог одношења према овом великом проблему. С друге стране, снимање малолетника је осетљива тема и за то је потребна озбиљна припрема, жеља и време, као и неколико дозвола надлежних органа које могу да буду препрека новинару који није довољно упоран и истрајан.

 

Каква је будућност радио репортаже као жанра?

Радио репортажа је дивна, али истовремено и изузетно  комплексна и захтевна форма. Захтева много времена и рада, новинарског умећа, али и добру техничку подршку и сарадњу између новинара и монтажера. Данас људи све више слушају радио само због музике или када желе да чују кратак преглед вести. Убрзан начин живота донео је промене и на радио као медиј, па је репортажа све мање присутна јер захтева пажњу, време, удубљивање у то што слушате, не прихвата површност с којом људи најчешће свакодневно слушају радио. Међутим, то је форма у којој сва креативност и маштовитост новинара долази до изражаја, у којој морате добро да балансирате и селекционишете материјал који имате, и да на крају уз пажљиво одабрану комбинацију звукова вашој публици пренесете емоције и створите слику, иако је нема . Надам се да ће неко одговорније новинарство донети и боље време за радио репортажу, јер такве форме заслужују да буду доминантне.

Аутор: Милан Ранковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s