,,Не могу да кажем- Хајте уметници, баш вас брига за политику!”

Предводник ,,Плишане револуције” , затим министар културе у првој демократској влади, спремајући нову дечју представу, издвојио је време за наш часопис. Црни, Љуба Рис, Гаврило Милентијевић, Капетан Тасић, Теодор Теја Крај, овог пута само у улози Бранислава Лечића, говори за Политиколог о својој глумачкој и политичкој каријери.

-Постоји ли нека улога која Вам је представљала изазов?

Па, свака је имала нешто своје. Наравно, истраживање глумца се не завршава тиме што игра један лик, него треба упознати време у којем се то дешавало. Некада је потребно сазнати и нешто више од тога, припремити се физички. У ком смислу- значи треба физичка снага за нешто, па мораш да вежбаш. Негде треба јахање, па мораш да јашеш.

-Значи било је таквих захтева?

Како да не, у мом животу је било улога, у којима сам јахао и скакао са моста, ходао по возу, али наравно било је и улога у којима се захтевала нека рафинираност душе као што је Алекса Шантић, где се морало ући у песничке тајне и дубине емотивног процеса једног песника, а поготово тако великог као што је Алекса Шантић. Хоћу да кажем глумачки изазови су разни, некада кажеш изазов је то што фасцинира младе, физичка снага или нека спретност или вештина која је неопходна, али у глумачком послу има и неких ствари које немају везе са вештином али су глумачки космос који се проширује. На пример схватити једног научника, схватити једног мислиоца, реформатора, схватити једног песника, разумети шта је осећао и како се понашао неко ко је био пред судом и који је крив за неки злочин или је учинио злочин. То су све глумачки изазови, и не морају бити линеарни, могу имати и што кажу трећу димензију, дубински унутрашњи космос.

-Током студија сте неколико пута хтели да одустанете од глуме.

Па јесам. Одустајање је почело већ на пријемном испиту у смислу да сам хтео да одем са тога јер ми се учинило да мање ја то желим него други. Па сам отприлике мислио што ја то овде сметам. Док су други одлазили да пишке, повраћају, пуше, пију, да среде трему, ја је нисам имао. Тако да сам мислио да можда, не желим то довољно. То је био први разлог, али сам био прозван тако да је тај први разлог нестао… Али ја сам конкретно имао изазов ући, а трећи разлог је био у ужем избору када ми се учинило да ме сувише малтретирају својим захтевима и да ја нисам баш склон таквом непоштовању. Тако да сам желео да одем, али професор Миња Дедић је то прочитао у мом оку иако ја то нисам никоме рекао и то ме задржало. И онда сам због њега остао, где је он рекао:,, То што си наумио, Лечићу, то да ниси урадио.” А следеће одлажење је било после прве године када сам много радио, а рекло би се нисам много схватао и онда сам ја помислио да то и није за мене и дошао сам после месец и по дана да се опростим са класом, али он није разговарао са мном месец и по дана, значи вратио ми је мило за драго и тиме ме задржао, а ја сам из ината остао на класи. Значи знао је јако добро педагошки како са мном да поступа и свака му част, да њега није било вероватно ни ја не би био глумац.

-Мало глумаца одлучи да се бави политиком. Како је дошло до тога да 2001. преузмете функцију министра културе?

То је позиција у државној управи али не мора да буде да је то бављење политиком. Бављење политиком је можда резултирало да се у датом тренутку у првој демократској влади Зорана Ђинђића појави Бранислав Лечић као министар културе и медија. Пре би се рекло да је моје биће политичко и ја сматрам да је данас велики луксуз да се човек не разуме у политику и да је не прати, зато што је она оног тренутка кад је демократија у овој земљи почела, мислим на овај нови период после Милошевића, да је то један еволутивни период и да се демократија некако уводи и учи, да она не може да дође сама, тако што се ми препустимо сопственим професијама и сопственом животу и препустимо политичарима да они демократију спроведу у дело. Ако народ није укључен у политичка збивања и не преслишава шта то њему политичари чине и ко говори једно а ради друго, ако не проверавају политику и политичаре од онога што је речено до онога што је урађено, увек ће бити у заблуди и увек ће онда политика бити спорт за стицање личне добити а не друштвене, тј. опште.

-Јесте ли онда за то да се уметници баве политиком?

Уметници треба да се баве својим послом, и пекари такође. И фризери и железничари и правници. Ал’ ја постављам питање да ли смо ми друштво у коме када се само бавиш тим послом биваш заштићен од непредвидиве судбине која је овде у Србији сваких десет година била својеврстан изазов. Да се не би десило оно што се десило мени и мојој деци сада, ја сам укључен у политичка збивања и сматрам да само развојем демократије се може стабилизовати ово друштво и политчки и економски и зато не могу да кажем ,,Хајте уметници, баш вас брига за политику!”

-Када сте постали министар културе, који су били Ваши циљеви? Шта сте желели да остварите?

Као прво, желео сам место културе које је неопходно. А то је да она постане база сваке надградње. Није култура надградња како су комунисти рекли. Ако није база нема друштва! Нема демократског друштва, ни политички и економски успешног, нити култура може ишта да уради ако није у бази сваког друшва. Она је наш идентитет, стил живота и начин комуникације. Она инспирише наше биће, да из сопствених извора, оног архетипског што ми и јесмо извучемо најбоље и највише тако да је она неопходност, без ње нема ништа. Дакле, хтео сам да јој вратим њено почасно место које је сам извор смисла живота и уопште егзистенције а следећа ствар је да се то може обавити наравно кроз државну управу са владом која то жели у целини, са премијером који то жели од почетка. И са тим охрабрењем и тим бекграундом, тим леђима имало је смисла бавити се тиме.

-Да ли се код нас данас политичке партије баве културом у довољној мери?

Културом се нажалост не бави нико. Можда се културом баве само такозвани културни радници то делимично, више из страха од губитка егзистенције него што суштински размишљају о вези и значају културе у друштву коме припадају. Та врста приче о значају културе, која се завршава у домену оспособљености оних делова које културни радник покрива, као што је то музеј, архив, библиотека и позориште нису довољни. Значај културе мора да се дигне на много виши ниво.

-Поново сте активни и у политици. Који су Ваши разлози за улазак у ДС?

Врло једноставно. У држави у којој нема јаке опозиције, него само власти, тј. партија на власти, ја то доживљавам као велику опасност. Уопште не расправљам о томе колико је квалитетна политика партије на власти, ја навијам да све што се прича буде извршено и да се оствари. Сви ћемо да певамо у хору Оду радости али шта ако не буде тако?! А ко ми гарантује да тако ће бити и да после тога неће доћи нешто горе да би се власт сачувала . Дакле, једино што пролази у Европи, у свету као демократска прича, јесте да постоји партија на власти и да се створи њена опозиција. То значи да у овом случају, по мојој процени, ДС против које сам био кад је била на власти. Зашто? Јер ми није задовољила укус, јер је заборавила своје реформистичко порекло и намеру и почела да бива једна буржоаска партија која ми се нимало није допала. На неки начин разочарала и мене и навијаче, сада у тренутку пораза има највише шанси за реинкарнацију, тачније речено за васкрс. Да би у ствари постала партија, која окупља опозицију, не би ли у тој равнотежи, уколико брод крене да пропада имали алтернативу. Тако су сва демократска успешна друштва успела да напредују а не да падају. Једнопартијски систем не сме да се деси Србији више никад.

-Да ли Ваш улазак у ДС има везе са променом руководства странке?

И то, наравно да има. Повезан је врло директно, јер ја сматрам да ово пре тога није фукнционисало, ни Борис Тадић ни Ђилас после њега, из различитих разлога, али са Бојаном Пајтићем има шанси. Ја то желим да подржим. Е сад, не могу да гарантујем, нисам пророк нити желим то да будем, али је чињеница да постоји отвореност, да постоји жеља за покајањем, за неком новом причом, то је сасвим довољно да се ради на томе. То значи озбиљан рад са људима и наравно рад у самој странци на припреми програма који су неопходни да би постајала такозвана паралелна влада. То значи да се сви потези власти морају анализирати озбиљно и оно што је добро треба подржати а оно што није треба озбиљно критиковати и предвидети који су путеви грешака који могу да доведу до лоших последица за цело друштво.

-Каква ће бити Ваша улога у оквиру ДС, планирате ли да преузмете неку функцију?

Нема таквог плана за сада нити ме уопште за сада то интересује, више ме занима да помогнем једном општем трансформисању ДС као једне оперативне, паметне, упорне странке која ће се вратити својим изворним принципима још док је Зоран Ђинђић био њен председник, што значи да постане заиста реформистичка странка. И у том смислу сам се сложио са господином Пајтићем и ја радим на томе. Он за сада види моју улогу на једној координацији да неке факторе и људе, а и грађанске групације па и партије повежемо у ту целину која би могла да постане магнет, да ДС окупи све демократске снаге, да постану оно што је земљи потребно а то је јака опозиција садашње власти.

-Основали сте едукативни центар Лекарт, како је дошло до те идеје?

Лекарт је сублимација мог животног, професионалног, глумачког, редитељског и политичког искуства. Жеља да урадим нешто за генерације које долазе. Зато је и добио име Лек-арт, да је уметност лек који помаже, отвара. ,,Никад није касно да откријеш себе“ то јесте слоган Лекарта, и намера ми је била да то буде од седам до седамдесет седам година. Ко пожели, у различитим областима и кроз различите уметничке дисциплине, кроз одсеке које ми имамо, покуша да пронађе себе, отвори себе, па оним млађи можда да постану професионалци у томе ако то добро раде, они старији да се можда сете лепих тренутака из свог живота што су некад желели да се нешто од уметности и њима деси а нису имали прилике. Неко као дечак и као клинац још увек не зна где ће, да можда кроз тај наш избор открије и препозна шта му помаже. Уметност је та која помаже, певање, глума, плес, компоновање, лепа реч, што значи писање, сликање, новинарство. Све те ствари које ми имамо као наше одсеке, помогну да човек сутра слободно мисли и слободно своју креативност укључи у свој посао.

-Сада када подвучете црту, јесте ли остварили све што сте планирали, током неког раног периода, на пример током студирања?

Нисам имао неке планове, искрено речено не функционишем по принципу –нешто морам, нешто теба да зацртам па да онда ја пратим тај неки свој сан. Ја у животу реагујем на задате ствари и врло ослушкујем себе, то морам признати, а то ослушкивање себе, то је отрпилике да л’ ми нешто прија и да л’ то треба. Ја настојим да наштелујем свој инструмент тако да то што замислим буде и реално, могуће, оствариво а не да сањам неке снове које никад нећу остварити, да само се осећам разочарано и напуштено. Хендикепирано у ствари. Лав сам, борим се, волим да се борим и све што измаштам и хоћу да урадим ја то и урадим, раније или касније.

-Спремате ли нешто ново?

Ја сад имам доста представа на репертоару. Имам у Југословенском драмском позоришту ,,Није смрт бицикло“ Биљане Србљановић у режији Слободана Ункновског. ,,Горка комедија” али мени јако драга зато што ослобађа, и најновија представа ,,Рођендан господина Нушића“ , коју је написао Душко Ковачевић а режирао Небојша Брадић. Такође занимљив и весео комад, али и са поруком о Нушићу, тачније речено о једном човеку који је успео да нас насмеје а чији живот није био нимало наиван, доста тежак, мучан и није баш тако признат као што се очекује. Данас кад спомињу Нушића он је појам а тад за живота, имао је такве критике које су га потцењивале и понижавале и његов рад и њега лично. Наравно ,,Индиго“ који сам и продуцирао и режирао и у коме играм са Даницом Максимовић и Маријом Вицковић. Друге ствари, планови који се односе на Лекарт, дечја представа ,,Цезарски витез” од Маријане Арацки коју ћемо премијерно да изведемо за два месеца.. И спремићемо овде једну представу за велику сцену културног центра Установе културе ,,Палилула” , која нам је директан партнер и савезник у овој нашој причи.
Аутор: Сандра Петровић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s