Instagram je super igra koja može da se shvati kao psihoterapija, kao izliv frustracija

Umetnički fotograf iz Beograda, kreator čija je fotografija dobila svoje mesto među stotinu najboljih na međunarodnom salonu ,,Hamdan International Photography Award’’ u Ujedninjenim Arapskim Emiratima. Dobitnik je bronzane medalje Internacionalne federacije umetničkih fotografa. Bojan Džodan, mladi umetnik čije su fotografije često hvaljene u našoj zemlji i inostranstvu, govori za naš časopis o tajni svog uspeha, umetnosti, svojim usponima i padovima, i svojoj viziji budućnosti.

Kada ste zakoračili u svet fotografije i kako ste došli do ideje da svoju kreativnost izrazite putem fotografije?

Oko 2006.godine sam počeo da se igram fotografisanjem, ali smo u vezi od 2009.godine kada sam počeo ozbiljnije da se bavim ovim poslom. Vec 2010. i 2011.godine fotografisanje je postalo moja profesija, počeo sam da zarađujem i da sebe njime izdržavam. Inače, student sam teorijske fizike, ostalo mi je jos par ispita da zavrsim. Uvek sam imao sklonost ka kreativnosti. U principu svi imamo to u sebi ali ja sam imao dovoljno vremena da se izrazim kroz fotografiju, dovoljno često da se to razvije u jedan dobar kvalitet koji je prepoznatljiv, koji je počeo da osvaja nagrade i da mi donosi novac.

Kakva je veza izmedju teorijske fizike i fotografije?

Na prvi pogled i nema toliko smisla. Bez obzira sto može da deluje da nauka nije nešto toliko kreativno, jako je blisko ako želis da spoznaš svet, ako si znatiželjan. Deo spoznaje i deo kreacije se stalno prepliću, i nije toliko čudno da neko ko se bavi naukom ujedno se bavi i umetnošću. Postoji mnogo naučnika i umetnika koji su stalno objedinjeni u oba sveta.

Vaša fotografija je među sto najboljih na međunarodnom salonu u Ujedinjenim Arapskim Emiratima na kojem je učestvovalo oko 40 000 fotografija. Sta mislite, čime je Vasa fotografija zauzela to mesto?

Čistom srecom. (smeh) Zamislimo da od 40 000 fotografija-30 000 ne valja. Od 10 000 moja fotografija je među prvih 100. To je već stvar sreće.

Sta je ono sto je čini specifičnom?

Čini je specifičnom nesto poprilično hrabro, budući da sam imao pravo na jedan pokušaj, nisam imao pravo da pošaljem pet ili deset fotografija, nego jednu. Hrabro je, u odnosu na većinu fotografija, što sam poslao fotomontaže. Jasno se u fotografisanju vidi da je to fotomontaža: totalno je surealna scena ali je scena koja u sebi nosi jako dobre ideje. Ljudi koji su napravili taj festival imaju mnogo novca, fond nagrada je bio oko 500 000 evra. Njih ne interesuju pravila. Ono što im se svidi, svidi im se i ne gledaju da li je to fotomontaža. Prepoznali su tu ideju tj. fotografiju, koja je stvarno simpatična zato sto je bogata simbolima, i može da se interpretira na razne načine.

Koji su Vaši najdraži motivi u fotografijama?

Radim svasta. Uglavnom komercijalno-slikam svadbe, radim bukove, slikam proizvode za kataloge. Sve.

Znači nemate neku posebnu vrstu fotografije koju volite da radite?

Volim da se bavim upravo tom vrstom fotografije koja je ponela nagradu, kad ne samo slikaš nego i kreiraš obradom. To je ono sto najviše volim jer tu postoji dupla kreativnost: ne samo da mozeš da uslikaš nekog, a možeš mnogo puta da napraviš neku fenomenalnu fotografiju zato što si u prisustvu nekog fenomenalnog prizora. Nema potrebe da znaš uopšte da radiš to, dovoljno je da pritisneš dugme i dobija se super fotografija. A kada ti sam uzmeš scenu, prizor koji uopšte ne postoji, sam ga napraviš-to je dodatan izazov.

Kada sebe stavljate u ulogu fotografisanja?

Radio sam autoportrete zbog nekog refoto-konkursa, pre 5 godina. Jedna od fotografija na kojoj je moj autoportret je pre godinu dana bila u užoj konkurenciji, ušla je u prvih pedeset i bila izložena u Somerset house-u u Londonu. To je jedna od najvećih svetskih galerija, svi najveći svetski umetnici izlažu svoja dela u njoj. Na toj fotografiji sam ja kako ljubim sebe.

Šta je teže: slikati sebe ili drugog?

Pa tad je bilo mnogo teže slikati sebe zato što nisam imao nikog da mi pomogne-na okidač pa sednem, na okidač pa opet sednem. Da sam imao bar nekog da mi pomogne bilo bi lako.Sve je to izazov: sebe spoznati, a onda drugog i onda se to spoji. Nekad lakše spoznaješ sebe slikajući druge ljude nego slikajući samog sebe.

Koji su Vaši uzori iz sveta umetničke fotografije?

Kada je rec o tome, malo sam nekulturan. Verovatno bih trebao da vise obraćam pažnju na to ko utiče na mene. Kada bih izdvajao neke ljude, verovatno bih spontano pomenuo koji mi prvo padaju na pamet, a mnogima ne znam ni imena, što je sramota. Znam njihove slike ali nisam se ni potrudio da znam ni ko su oni. Samo pokupiš ideje. Dave Hill i Andrzej Dragan-za njih dvojicu mogu da kažem da su mi pali na pamet. Aaron Nace, takođe. Možda njih trojicu.

Vi ste sami sebi uzor?

Pa u tom smislu, mada to je prepoznatljiva priča. Kao veliki naučnici- sve su sami napravili a na sto ljudi se pozivaju, sto ne zele da priznaju. Još je rano, ne želim sebe da uzdižem pre vremena.

Na svojoj facebook stranici postoji objava sa slikom gde majci objašnjavate pojam ,,selfie’’. Kako objašnjavate modernu umetnost i da li je po Vašem mišljenju slikanje telefonom novi pravac u umetnosti?

Spremao sam se za ovakva pitanja(smeh). Stvar u tome kod baš selfija, instagrama i takvih novih pojava: jako je dobro što sa pojavom mobilnih telefona, instagrama, svako je u mogućnosti da podeli svoje fotografije sa celim svetom.Tada se budi u nama misao ,,sad i ja mogu da budem umetnik, imam svoj instagram profil, mogu da stavljam svoje sličice’’, bez obzira sto to nekad može biti samo devojčica koja konstantno stavlja svoje sličice na kojima se pući, ima puno drugova koji joj ostavljaju srca. To u njenoj glavi može da prouzrokuje da se ona oseća kao uspesna u svom izražavanju, bez obzira što je jednostavno objasniti taj fenomen. Možda ne treba kritikovati takve pojave. Treba primetiti da danas verovatno mešamo stvari koje su umetnost sa stvarima koje nisu umetnost. Stalno se borimo dokazujući da je to na instagramu loša umetnost a to nije umetnost-to je jedna super igra koja može da se shvati kao psihoterapija, kao izliv frustracija. Ne mora da bude pozitivno, može da bude i negativno. Dugo mi je trebalo kako bih shvatio da mogu slobodno da kažem za mnogo takvih pojava da nisu umetnost, a onda se mnogo osećaš lakše.

Šta jednu fotografiju cini umetničkom?

Obično se ljudi koji se bave fotografijom ježe izraza ,,umetnička fotografija’’ , zato što se u to svašta stavlja. Umetnost doživljavam kao nešto što razvija naš jezik. U to najviše ulažem, u veliku priča o umetnosti, bez obzira što imamo uvek te elemente: da li prenosi ideju, da li izaziva emociju. Fotografija kao i drugi oblici umetnosti ima dovoljno elemenata da nešto kaže, a da ostane nedorečena, i da nam dozvoli da je interpretiramo na mnogo nacina. Tu ona postaje umetnost.

Prva Vaša samostalna izložba će biti održana 4.oktobra u Galeriji ,,Zecevic’’. Gde ste našli inspiraciju za predstojeću izložbu i koja je tematika Vase izložbe?

,,U potrazi za stvarnošću’’ je ime izložbe. Ideja se javila kad sam bio placu kod dede. Bila je neka čudna svetlosna atmosfera. Bilo je puno boja: zelena trava, žuta flaša piva, i onda je Sunce zalazilo. Bilo je neverovatno. Otišao sam kući po aparat, vratio se a oni su radili. Rekao sam im da ne mogu da im pomognem jer sam ja bio opčinjen tom atmosferom. Uglavnom su ove slike nastale tako što sam pokušao da fotografišem nešto što ne može fotoaparatom da se uslika jer senzori u fotoaparatu imaju ograničeni dinamički opseg. Uzmite fotoaparat i slikajte kada je jako Sunce, ili je nebo osvetljeno kako treba a dole sve u senci-primeticete. Jedno od rešenja je HD gde se kombinuju 2,3 ekspozicije za donji i gornji deo, a onda se to sklapa. Ja sam nešto slično tome radio ali sam dodatnom svojom obradom želeo da probam da pojačam te stvari koje su na nas ostavile utisak. Cenon je jednu od fotografija proglasio fotografijom nedelje i onda su pokrenuli raspravu da li on sme da podržava takve stvari. Bila je velika rasprava, a onda je neki gospodin napisao analizu te fotografije: kad je tog dana izašlo Sunce, gde bi trebalo da su senke, šta sam ja tu ubacio, šta nisam. Čak su na nekim sastancima, fotosavezima debatovali da li ovo sme da bude fotografija ili ne.

Kako se osećate kada Vam omalovažavaju fotografiju?

Nije to omalovažavanje, već vođenje diskusije. Meni je prijalo. Zahvalio sam se jer je covek uložio truda i vremena da je analizira, i meni je dozvoljeno da na sve to kažem da je pogodio, da budem krajnje bezobrazan. Jedva čekam da ga vidim na izložbi. Razmišljam da mu se posebno zahvalim. Nije mala stvar ono što je on uradio.

Koje su Vaše vizije budućnosti za nekih par godina?

Da više radim takve, mada je malo nezgodno reći, konceptualne radove. Želim da radim fotografije sa idejama, koje su unapred osmišljene i koju imaju ideju da prenesu. Moja najveca želja trenutno je da ilustrujem neke ideje iz fizike npr. Šredingerovu mačku, da napravim teoriju relativnosti, entropiju-to je velika ideja koju imam. Takodje, zelim da više radim sa ljudima u smislu, za izložbe. Sledeća izložba, za koju imam dovoljno materijala, samo ako skupim dovoljno sredstava, nazivaće se tj.radni naziv je ,,Movie project’’. Slikao sam neke ljude u rekonstrukcijama iz filmova Matrix, Desperado, Adam’s family.

Imate li neki savet koji biste uputili mladim hobi-fotografima ili freelancerima?

Bitno je da se to želi i onda kad se želi, da se covek intenzivno posveti tome. Nije uopšte problem da se nekad nešto proba kopirati da bi se naučilo, ali je bitno da se svesno kopira. Kopiranjem mozes da vidiš da li si dorastao tome, ali da stvaraš svoj svet. U početku nije bitna oprema. Možda bi najbolji savet bio da se ne plaše kritike i da se trude da što više odobrovolje ljude da im kritikuju rad. Ja se tome i danas učim, i mislim da sam dobar da u slusanju nekog a da se ne uvredim. Mada, nije prijatno kada te neko kritikuje ali, kako Poper kaže :,,Najveća je pohvala kad te neko kritikuje”. Kod mnogih fotografija dočekan sam sa pitanjem ,,Zašto to radiš?’’, dok sam već kod neke druge bio okružen sa pitanjima iz celog sveta ,,Kako to radiš?’’. Na početku su se javljale kritike ,, Nemoj to da radiš’’ i tokom rada, dok nisu posle nekog vremena počela da se javljaju pitanja ,,Kako to radiš?’’od tih istih ljudi. To je moj savet.

autor: Kristina Nedeljković
Zambokov fotograf

Profesionalna fotka

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s