КРАЈЊЕ ЈЕ ВРЕМЕ ДА СЕ СВИ ПРОБУДЕ

„О својим страховима не размишљам. Вероватно никада ништа не бих урадила да сам размишљала о последицама“

Бранкица Станковић, уредница Инсајдера на телевизији Б92, новинарством се бави већ 19 година, од којих пуних 18 ради у овој медијској кући. Од 2004. године уређује Инсајдер, вишеструко награђивану истраживачку форму. За Политиколог говори о будућности ове емисије и новинарству у Србији. Такође, новинарка која већ пет година живи под двадесетчетворочасовном полицијском заштитом открива да ли је опасност и даље део њене свакодневнице.

Емитовање последњег серијала Инсајдера „Наставак патриотске пљачке“ завршено је у октобру. Узимајући у обзир промене у програмској шеми Б92 и комерцијализације програма, каква је будућност Инсајдера?

И даље не видимо Инсајдер на забавном програму. Ми смо стално запослени на Б92 и ова емисија се реализује у њиховој продукцији, тако да смо у другачијој позицији од Утиска недеље. Пошто је укинут Утисак недеље и Кажипрст, који је сада у склопу вести, Инсајдер се не уклапа у програмску шему јер је телевизија постала забавног карактера и на таквој телевизији ми не видимо будућност Инсајдера. Позвани смо на састанак где нам је речено да желе да имају Инсајдер, јер је то емисија која је важна. Договорили смо се да ће се емитовати нове емисије које ће радити наша редакција, а одлуку о емитовању Инсајдера донећемо онда када будемо видели да ли ће програм бити потпуно забаван или ће заиста инфо канал бити онакав какав треба да буде. Наша екипа и даље ради – у крајњем случају, ако се не будемо емитовали на телевизији бићемо доступни на интернету, али нико нам није забранио рад. Не постоји та врста проблема. Редакција Инсајдера и даље остаје на Б92 и ми и даље радимо.

Спекулисало се о предлогу менаџмента Б92 да се Инсајдер премести на инфо канал и да преузмете уређивање истог. У ком правцу се развија ова идеја, будући да сте тај предлог одбили?

-Одустали смо од инфо канала. Предложили смо да ми преузмемо уређивање истог, на шта су они пристали и рекли нам да почнемо од новембра. Међутим, немогуће је било да се припреми добар програм за само два месеца, тако да је остало на томе да ће они једног дана направити прави инфо канал. Када ће то бити – не знам, надам се ускоро.

Екипа Инсајдера је међу првима пружила подршку Ољи Бећковић након што је Утисак недеље скинут са програмске шеме. Да ли је изостала подршка Ваших колега и јавности након што сте у својој књизи „Инсајдер – моја прича“ проговорили о свему што сте доживели радећи своју емисију?

Наравно да је подршка изостала. То је страшно. Страшно је што се остале колеге нису огласиле тим поводом. Нисам очекивала никакву реакцију, али ни такво ћутање. Новинари нису свесни да то може сутра и њима да се деси. Да је неко други у оваквој ситуацији, ми бисмо сигурно направили прилог или емисију о томе и тражили одговоре од надлежних институција. У мом случају се то није десило, вероватно зато што неће да се замерају. Ипак, и даље верујем да ће се нешто променити у овој држави.

У последње време много се полемише о притисцима на новинаре. Изјавили сте да Вас нико није звао и покушавао да забрани Инсајдер. Као то тумачите?

-Никада ме нико није позвао с питањем шта ће се емитовати. Сви они који се усуђују да зову новинаре треба да буду довољно паметни да знају кога зову. Знају да, ако би нас позвали са намером да избацимо нешто, ми бисмо то објавили. Код нас заиста не постоји компромис. Нама чак ни главни уредник тако нешто не сме да каже. Напротив, имамо  подршку уредника, која је веома важна. Њих су сигурно и звали, али је наш договор да не разговарају са нама на ту тему, већ они сами решавају те ствари. За овакву врсту новинарства неопходан је тимски рад, а веома је важна и подршка уредника. Ми смо се за ту подршку изборили и то је можда један од разлога зашто смо и даље на Б92. Колико год да се мени не свиђа како данас изгледа Б92, сматрам да је и даље то једина телевизија која сме да емитује Инсајдер о свима, где нема заштићених.

Недавно сте добили Награду за храброст Међународне медијске фондације. Да ли себе сматрате храбром особом?

-Не. То сам рекла на додели награда, па су ми се сви смејали. Не мислим да сам храбра, чак ме то помало вређа. Зашто нико не каже да сам добро и професионално радила свој посао, него говоре да сам храбра? О својим страховима не размишљам. Вероватно никада ништа не бих урадила да сам размишљала о последицама. Једини начин да добро радите свој посао је овај. Ако се то зове храброст, онда у реду.

Какво осећање у Вама буди чињеница да је Ваш рад признат и награђиван у свету, док се у Србији неретко оспорава и доводи у питање од стране појединих друштвених група и појединаца?

-То у мени буди ружан осећај. Та награда је, можда, највећа коју смо добили и у Америци је веома важна – тамо сви медији то преносе;  гледају вас као Бога и сви вам се диве.  Поражавајућа чињеница је да се на другом континенту наш успех тако третира, док се у Србији све доводи у питање. То би требао бити успех читаве државе, али у Србији се успех не признаје. Међутим, то нама није важно.

У каквом је стању данас српско новинарство?

-У Србији нема новинарства. Новинари се појављују на конференцијама за новинаре, укључе микрофон и ту је крај приче. Не постављају се никаква питања, представници власти раде шта год желе… Новинари су сами себе понизили до те мере да саговорници могу да их вређају, што је у једној озбиљној и нормалној земљи недопустиво.

Новинари су врста контроле власти и представљају јавност, док код нас то није случај. Када би новинари показали снагу коју имају, многе ствари у овој држави би се промениле. Крајње је време да се сви пробуде.

На корицама Ваше књиге пише:Не знам да ли је опасност прошла. Речено ми је да о томе морам да ћутим јер је ситуација озбиљна и опасна“. Када ће опасност проћи?

-Ја то не знам. Мислила сам да ће се нешто променити када будем све објавила: имена, све што се налази у тајним службеним белешкама које се односе на мене. Очекивала сам да ће неко рећи:“Та особа живи са полицијским обезбеђењем пет година, хоће ли неко да ухапси те људе?!“ Ништа од тога се није десило. Иста је ситуација као што је била и пре књиге. То је грозно, али изгледа да књигу још увек нису прочитали они који то треба да ураде.

 Аутор: Дарко Танасијевић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s