Говорим о људским вредностима јер то је оно што привлачи као магнет људе

,,Чим немате осећај за другог човека, чим не умете да дајете ,да делите , ви губите.“

Аутор ,,Квадратуре круга“, један од најпознатијих, али и најомиљенијих новинара Србије. Љубазан и пријатан, Бранко Станковић нас је дочекао у холу РТС-а. Каже да студента никад није одбио, али да таблоидима не даје интервјуе. Новинар са титулом ,,најУжичанин“ коју су му додели у његовом родном граду, и даље је посвећен своме послу и емисији која је опстала на тржишту преплављеном комерцијалним  и неквалитетним новинарским садржајима. Иза себе има мноштво награда и признања,  али му је драже што  ,,Квадратура круга“ и након тринаест година, траје.

 

-За време студирања , у ком новинарском жанру сте себе замишљали?

Ја сам себе замишљао на радију. Радио је још увек мој медиј, иако сам целог живота радио на телевизији, на радију сам провео само 9 месеци по завршетку студија и то на радију ,,Ужице”.

-Где сте стекли прва професионална искуства?

Током студија, ја сам сваког лета, радио три месеца, јер сам са испитима завршавао у јуну, радио сам на  радију ,,Ужице“ и у листу ,,Вести“. То ми је једно драгоцено искуство, ту сам се школовао као новинар.  У моје време пракса је била десет дана а морали сте проћи кроз радио, телевизију, новине… И колеге су имале пуно поверење да оду на одморе и повере мени  многе задатке.

-Колико се разликује новинарство током деведесетих и  сада?

Новинарство је било много квалитетније, озбиљније, истраживачки приступ у готово свакој причи је био другачији. Сада је све површно, ад хок, не све, али већина.  Раније се радило  много озбиљније и мислим да је новинарство у овом времену пало на ниске гране.

-Због чега је то тако?

Па, с једне стране због хиперпродукције медија, с друге стране што велики број медија није самосталан, пао је у руке тајкуна или  разних интересних група, које хоће да управљују информацијима и медијима и они просто диктирaју новинарима шта ће учинити.

-А телевизија?

Телевизијско новинарство кренуло је једном станпутицом. Страх ме је да ће једног дана сви остали програми од документарног, играног, образовног да ће изгубити потпуно, на комерцијалним се већ губе  а и на неким другим озбиљнијим телевизијма са националном фрекевенцијом. A да ће штампани медији бити потпуно таблоидизирани , односно да ће се претоворити у жуту или булеварску штампу.

-Ваша емисија је демант тој тврдњи. Како је ,,Квадратура круга“ опстала  13 година упркос поплави неквалитетног и  комерцијалног садржаја?

Добро питање. Зато што емисије данас трају 3 године и то је успех, када се поставе раде се за одређену циљну групу. Када сам ја почео Квадратуру, није било циљне групе и то се на крају показало као добро, јер гледају људи различитих узраста. То није само знак да су препознали  вредности емисије него и вредности које негује та емисија а које су се загубиле у овом времену. Говорим о људским вредностима јер то је оно што привлачи као магнет људе, јер немају прилику да тако нешто виде на другим телевзијима. То је само потврда да су нам потребне такве емисије.

-Сећате ли се прве приче коју сте радили?

Сећам се. То је било из мог краја. Две су биле приче, тематски везане, једна је о Жику Милановићу, човеку из Дуба код Бајине Баште који је изгубио несрећним случајем вид и једну руку. Нашао је бомбу из Другог светског рата  и тај човек је сам обрађивао један хектар земље и функционисао као сви нормални људи.  Та прича је носила такву поруку, да се види да је човек који је изгубио вид може се борити и опстати у овом времену. А друга прича је из Мачката о замку ,,слепог витеза“.  Један витез који је изгубио вид у Првом светском рату направио је тај замак по узору на неки који је видео у Грчкој. Тај  замак и данас  постоји и траје. И то су прве приче а испричано их је  преко 1680.

-Која је прича која је оставила најјачи утисак на вас?

Једна је прича о ,,малим и великим  људима” како ја зовем тај блок..то је један Милија Бјелић из села код Мионице. Дечак који је са 13 година водио комплетно домаћинство сам. Многе данас са 18 година родитељи буде да их подсете шта имају за доручак у фрижидеру а он је устајао у четири  сата и све сам радио. Друга прича коју ја успешно гајим годинама јесу приче о успешним студентима . Ту је прича о Сањи Бероњи, девојци која је студирала два факултета ФПН и правне науке, тако можемо назвати, јер је студирала у иностранству  на Сорбони и тамо је стекла  звање мастер. Девојка чија је мајка остала без посла ,и она која постигла такве резулате, без примања, без стипендија, није могла да добије посао. Успут девојка је говорила 9 језика. Савршено.

-Како сте почели да радите на РТС-у?

Почео сам да радим 1987. Био је конкурс  за дописника. Конкурисао сам и прошао све тестове од теста опште културе до камера теста. Било је то време када се на РТС-у тражио и глас и стас и знање и образовање и изгледа да сам задовољио тада све те услове. Млад сам почео да радим са 24 године.

-Након емисија ко се углавном јави да пружи помоћ?

Ретко ко од онх који имају велики новац. О тајкунима да не причам. Они су потпуно изгубили осећај за друге људе. Јавља се свет који има мало више од просека, оно што се некад звало средњи слој.  Ја сам увек пријатно изненађен,  али изаненађен сам и овим другима, јер они губе као људи.. Јер чим немате осећај за другог човека, чим не умете да дајете ,да делите , ви губите.  Срећа је у давању,сад користим фразе, али они изгледа нису научили ту лекцију.

-Пратите ли рад неких ваших колега?

Пратио сам рад јколегинице чије емисије више нема на екрану.  Говорим о Утиску недеље и Ољи Бећковић. Пратим ,такође, рад мог колеге Јована Мемедовића, као докуменатристе, поштујем и рад Миломира Марића али у једном сегменту, не ,,Голи живот“. . Поштујем рад и моје колегинице Оливере Ковачевић.

-Шта сте добили бавећи се овим послом, а шта сте морали да жртвујете?

Изгубио сам део здравља, велико одсутсво од своје породице али то је био мој избор и цена свега тога.

-2014. је година, Ви сте на почетку каријере, да ли би сте се одлучили за новинарство?

Сада не бих. С обзиром на овакве услове за новинарство, не бих се одлучио поново за новинарство, мој пут би био другачији. Приликом избора студија моја интересовања су била најпре за архитектуру и за академију ликовних уметности, волео сам наравно и овај посао, волим га и данас. Много љубави има, јер да нема моје емисије не би изгледале тако.. али је лош тренутак за новинарство.

-Због чега?        

Информација је данас постала роба а истина је постала средство којим се манипулише. Сада имате поплаву медија и сви се труде да што боље продају своју робу и то по сваку цену.

Аутор: Сандра Петровић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s