Иван Клајн за Политиколог

„Што се тиче нашег језика и културе њихова будућност звисиће од тога колико ми учимо и колико се бринемо о добром изражавању“

Филолог,  доктор наука,  историчар језика, професор на Филолошком факултету у Београду  и редован члан Српске академије наука и уметности.
Син ученика Сигмунда Фројда,  Хуга Клајна и музиколога Стане Ђурић Клајн.
Добитник је награде Матице српске  за језички допринос.  Иван Клајн за НИН уређује рубрику „Језик“, а поводом осадесетогодишњице НИН-а за Политиколог  говори о писмености у медијима и о томе на који начин медији креирају  језик друштва.

На који начин медији утичу на говорни језик друштва?
Данас се сва збивања у језику тичу и медија, првенствено њих, и вероватно ће у будућности бити све више тако. Прошла су она времена кад би „уз’o деда свог унука,  метн’o га на крило, па уз гусле причао му шта је некад било“. Данас деда чека да се унук бар мало одлепи од интернета, па да седне крај њега и исприча му шта је видео.
Ни књижевност више нема некадашњи утицај, с једне стране зато што многи немају времена да читају књиге, с друге стране зато што добар део савремених књижевника спроводи оригиналне језичке експерименте, а не држи се неког стандардног, прописног националног језика. Такозвани „чисти народни језик“ и раније је био по мало нестваран мит, а данас поготову.
Језик се већ одавно не ствара и не развија у селима, него у градовима, а грађани добар део дана седе пред телевизором,  или монитором, или буље у мобилни телефон. Оно што се чује на радију, или телевизији, или прочита у новинама, сигурно ће се одразити и у разговору међу људима, и обрнуто: поједине иновације у разговорном језику прошириће се тек кад их неки познати новинар популаризује преко телевизије или, у мањем обиму, преко штампе.

Постоји ли утицај говорног језика „електронских медија“ на писани језик „штампе“?
Говорни језик и језик електоронских медија у принципу нису синоними, али се разлика између њих константно смањује. У време када је постојао само радио, па још и у првим годинама телевизије, новинари су могли у микрофон да изговоре само оно што је предходно написано у такозваној „кошуљици“. Данас, са изузетком вести, телевизијски у радијски новинари говоре без припремљеног текста, а поготову то раде њихови гости у „ток-шоуовима“ и дискусијама, као и гледаоци (слуашоци) који се укључују у програм. Језик штампе и даље је писани језик, са многим устаљеним, званичним изразима и конструкцијама какве се ту и очекују, али које би на телевизији или на радију деловале гломазно и неприродно. Та разлика ће вероватно остати и у будућности. Приметио сам, иначе, да најбољи и најискуснији ТВ водитељи (нећу да помињем имена, али пре свега их има на јавном сервису) данас умеју да говоре брзо, природно, а да притом кажу тачно оно што мисле, избегавајући како шаблонске и бирократске формуле, тако и сувишну фамилијарност, жаргон или вулгарност. То је близу неке идеалне мешавине говорног и писаног језика.

Сматра се да енглески више не треба рачунати у стране језике, с обзиром да је у нашем језику прихваћено много англицизама, да ли се треба томе противити зарад очувања језика, па самим тим и културе народа?
Тачно је да на енглески треба гледати друкчије него на стране језике који су у прошлости деловали на наш језик (турски, немачки, француски, итд.). Ранко Бугарски је за то предложио неки погодан термин, кога сад нажалост не могу да се сетим.
Суштина није у томе што англицизама има много ( и код нас и у свим другим језицима), него што је енглески први „планетарни“ језик у историји, који је остварио оно што се некад покушавало да реши стварањем еспераната и других вештачких језика за међународну употребу. Дође вам гост из Јапана, из Финске, из Уругваја, из Еритереје, не разуме ни реч српски, али ви знате: ако ишта говори осим свог језика, говори енглески.
Можемо жалати што улогу „светског језика“ није добио неки језик лакши за изговор и писање (такав би, на пример, био шпански), али то се више не да изменити.
Што се тиче нашег језика и културе, зависиће од тога колико ми учимо и колико се бринемо о добром изражавању, а не од броја позајмљених речи. Англицизма има највише у области технике, информатике, спорта и забаве, и ту их мање-више употребљава цео свет, и када бисмо покушали да их по сваку цену заменимо домаћим изразима,  упали бисмо у нешто налик на хрвтаски пуризам, са смешним кованицама као „мрежопис“ за интернет.  Важно је само да знамо шта значе поједине речи, да их не бисмо употребљавали у енглеском занчењу ( нпр. копија је оно што доносете из копирнице, а књига се не штампа, нити диск продаје, у „10.000 копија“ него у 10.000 примерака;  дефинитивно у српском значи „коначно“, а не „свакако, засигурно“ као у енглеском definitely)  и да не уносимо поједине англицизме из чистог помодрства и преводилачке инерције (не треба ништа да „имплементирамо“ када можемо да га спроведемо, остваримо, реализујемо; оно што смо одувек звали биографија и сада је биографија, и нема разлога да га прекрштавамо у „си-ви“).

Многи интелектуалци тврде су их медији издали, да су се новинари огрешили о Србију. Мислите ли да је још један проблем у новинарству то што су се интелектуалци супротставили медијима и тако дали простор  неким мало мање образованим људима?
Нисам баш компетентан да судим о томе, али ми се чини да је проблем у нашој закаснелој и бескрајно продуженој „транзицији“.
Пре 1990. малобројни листови и малобројне телевезије биле су под државном и партијском контролом, интелектуалци су увек имали приступ у њих, а старлете су била сасвим споредна тема. Сад смо предалако отишли у супротном правцу, али ћемо ваљда временом научити да правимо разлику између обичних и чисто комерцијалнх медија, као што се чини у земљама са дужом традицијом у том погледу. И Енглези, рецимо, имају гомилу таблоида са идиотским трачевима, али неки дописник из Лондона неће их ни гледати, него ће пренети шта пишу „Тајмс“ и „Гардијан“. Што се тиче телевизије, слажем се са Бранком Оташевић, да програм на највишем нивоу има РТВ, док за титулу најгоре телевизије има и превише кандидата.  Да не изгубимо из вида ни радио. Док у САД постоје странице зване „talk radio“ , које цео дан дају само говорни програм, код нас практично само програми Радио Београда имају говорне емисије (уз доста музичких предаха, хитова, народњака итд.), док све остале станице које се тискују на ФМ скали (са часним изузетком „Слово љубве“) емитују само музику, углавном ниског или најнижег квалитета.

Свесни смо да је укинута емисија Утисак недеље, о цензури последњих месеци много говори и ауторка поменуте емисије, Оља Бећковић, затим Даница Вученић и многи други.  Да ли је по Вашем мишљењу борба против цензура медија у Србији у ствари борба са ветрењачама?
Ама, лако је било Дон Кихоту, он је ветрењаче јасно видео, само је мислио да су дивови који машу рукама. Ми се боримо у мраку, против невидљивог непријатеља. То је као у неком научнфантастичном или хорор филму. Ванземаљци су се увукли у телевизијске студије и тамо поставили невидљиве црне рупе, у које упадају популарни водитељи и нестају, а нико не зна ни када, ни зашто.  Тако су из Студија Б преко ноћи ишчезли не само Оља Бећковић, него и Данијела Шеган и Ђорђе Мићић, и Сарапа. Овај последњи једини је успео да умакне ванземаљцима, али се вратио у другу телевезије, коју ја немам обичај д гледам. Из Б-92 нестале су Сузана Трнинић и Тања Алексић. Пошто из црне рупе (како кажу астрономи) никаква информације не може да изађе, ни РАА, ни Рател, ни Министарство културе немају појма о томе и не реагују. Ко зна, можда ће ми у Холивуду понудити велике паре за овај сценарио.

Јован Ћирилов је рекао да сте били „суседи“ по колумни. Назвао Вас је „мајстрором речи и ироније“, шта бисте ви рекли о њему?
Изненадила ме је и јако потресла вест о његовој смрти, јер је колумну писао до самог краја. То је заиста био човек о коме су сви још и за живота говорили само најлепше. Некада давно долазио је повремено код мог оца, као професора на позиришној акадамији, али тада нисам имао прилике да разговарам с њим. Касније смо се срели само три-четири пута, обично као учесници у неким разговорима на телевизији. У време док је управник Јогусловонеског драмског једанпут сам дошао у његову канцеларију, мислим због некаквих улазница. Остало ми је у сећању да су стално улазили неки глумци, службеници, секретарице, и да су му се сви обраћали са „Јоцо“, што је он примао као најнормалнију ствар. Ни случајно да кажу „господне управниче“. Тада сам схватио шта значи бити истински демократа, човек без трунке сујете.

Аутор: Симона Станковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s