,, Не знам зашто би се неко бавио глумом”

,,Глумци су научени тако да све оно што им се догађа, па и оно најтеже, могу да испразне из себе на сцени’’

Брандо, Мане, Томо Ђуровић, Mихајло Андрејевић, члан ансамбла Југословенског драмског позоришта, познати глумац Војин Ћетковић гороври за Политиколог  о својим утисцима поводом недавно освојене награде ,,Бранка и Млађа Веселиновић’’ за  улогу у представи „ Дневник о Чарнојевићу“ рађеној према истоименом делу Милоша Црњанског, о перспективи глуме у Србији и својим почецима.

Колико Вам је значајна награда ,, Бранка и Млађа Веселиновић’’ ?

Прво значајно је то што су они урадили, какви су они људи. Ниједна награда није потекла из тога да су двоје глумаца целу своју имовину завештали позоришту. Цео свој живот су провели помажући другим људима, то су хиљаде и хиљаде деце које су они збринули. То је једна од дивнијих награда које сам добио. Играо сам са Бранком, она је до скоро играла у позоришту. Та животна снага, та људскост, тај мозак, то се ретко рађа.

Дневник о Чарнојевићу“ je књижевно дело необичне форме и доста је специфично, да ли је и рад на представи био такав?

Био је јако специфичан, врло тежак. То је један од тежих процеса које сам имао у позоришту. Нисмо радили драматизацију, нисмо радили ни драмско дело, радили смо роман такав какав јесте са одређеним штиховима и то је оно што је тешко. Тешко је одредити израз, меру.

Дело се везује се за догађаје из Првог светског рата, колико Вам је блиска та историјска епоха?

Мој прадеда је био учесник Првог светског рата, мој деда по мајци био је заробљен на Церу. Моји прађедови из Црне Горе су били и официри, неки су чак долазили из Чикага да би погинули у Мојковачкој бици, да би српска војска прешла у Албанију. Моја породица живи са Великим ратом и ја од кад сам се родио. Мој ђед је имао имање на ком се одиграла Мојковачка битка. Знао сам много тога о Првом светском рату, нарочито о учешћу северног дела Црне Горе и уопште Црне Горе.

Како је изгледала сарадња са редитељем Милошем Лолићем?

Имао сам велику слободу и нисам ни једног тренутка осећао неки проблем у комуникацији са њим, имали смо јако добру екипу. Кад бих могао да бирам, опет бих ову екипу изабрао.

Скоро двадесет година сте члан ансамбла Југословенског драмског позоришта, колико је важно искуство за глумца?

Искуство је јако важно, све је важно, важно је и Бог да те погледа. Добро је проживети и радити двадесет година у овако квалитетном позоришту и квалитетном ансамблу, а истовремено одрастати и водити живот који ти донесе велику унутрашњу лепезу искуства. Човеку се у очима види оно што је преживео. Глумцима се на сцени види и шта су јели, а не како живе. Глумци су научени тако да све оно што им се догађа, па и оно најтеже, могу да испразне из себе на сцени. Што је човек пунији искуством, то је пунији и на сцени.

10968016_411118179050985_1493820457_n

Да ли глумачка професија доноси са собом одрицања ?

Свака професија доноси одрицања, углавном су то нека задовољства, здравље… Нисам стигао да одем на рођендане драгих људи, нисам стигао да одем на сахране неких људи, неке нисам стигао ни да ожалим. Добио сам ћерке и те вечери сам играо представу. Представе играм и болестан и са повредом, све је то одрицање. Гледам да не пропустим детињство своје деце, да порасту, а да нисам приметио и у том смислу гледам да се одрекнем неких ствари у глуми.

Која је Ваша најзахтевнија улога?

Свака најновија је најзахтевнија. Ове које сада играм сам савладао и то нису више такви изазови, а све што је ново је све већи изазов.

Рад којих колега посебно уважавате?

Има много колега које су ми узор. Мој највећи узор су моји класни другови. Имао сам велику срећу да сам био у једној од најбољих класа у историји  Факултета драмских уметности. Био сам код професора који је био у пуној и животној, интелектуалној и професорској снази, код професора Владе Јефтовића. То је све срећа, мора Бог да те погледа. Моји узори су моји класићи, знам тачно кад су дошли до неких ствари, пре мене су углавном. Од њих сам крао, од њих сам учио, са њима причао како су дошли до нечега. Причали смо и о животу и о позоришту и дан-данас то причамо. Кад се радујемо и кад смо тужни, заједно смо, таква смо класа просто.  Кад ми баш не иде, онда се нађем са неким од њих или их све позовем. На класи су били са мном Наташа Нинковић, Нела Михајловић, Сергеј Трифуновић,  Данијела Кузмановић, Данијела Угреновић, Каролина Цимеша, Борис Пинговић, Небојша Глоговац. Ми смо провинцијалци и држали смо се заједно.

Зашто се данас треба бавити глумом?

Не знам, стварно не знам. Само неко ко мора, ако нема другог избора, ако је таленат толики да мораш, онда тада, иначе не знам зашто би се неко бавио глумом.

Аутор : Мина Ђорђевић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s