Косово је политичка и социјална темпирана бомба

Ових дана, једна од главних тема је исељавање Албанаца са Космета. Пошто је интензивирано у кратком интервалу, евидентно је да има неки јак узрок, а вероватно и последице. За Србију је ово важно питање, јер све што се догађа у јужној покрајини, захтева и њену реакцију. Проблем је још шири, обзиром да Космет није неуралгична тачка само Србије, већ и региона и Европе. Из тога имлицира да то није само унутрашње питање Србије, нити проблем у виду односа Србије са својом отцепљеном територијом, већ и спољнополитичко питање, које може утицати, пре свега, на тренутне односе са ЕУ, Мађарском и Немачком. Мађарска је у проблему, као прва земља ЕУ на удару избегличког таласа, мада је углавном транзитна за даљи пут на запад. Немачка је у проблему, као крајња земља одредница, коју би већина Албанаца желела. И ЕУ као целина, а и њена економски најмоћнија држава Немачка, већ годинама имају овакве проблеме и сигурно не гледају благонаклоно на овај нови талас. Веома проблематично би било да прихвате све очајнике у потрази за бољим животом, а опет није лако ни супротставити се неким принципима на којима почиваш и борити се са ситуацијом и светом какав си у великој мери сам креирао.
Србија Космет сматра својом територијом, али косовски Албанци не сматрају Србију својом државом. Но, по потреби, они масовно траже српска документа и покушавају да Србију искористе за сопствене повољности, па и лакши бег у западну Европу. Са формалног аспекта, Србија би била дужна да грађане које сматра својим опслужи и изда им српска документа. Међутим, обзиром да знамо право стање ствари и скоро стопроцентни однос косовских Албанаца према Србији, ваљало би испољити одређену ,,дрскост’’ према ригидном правном формализму и такве захтеве одбијати, јер давање десетина хиљада пасоша скроз нелојалним Албанцима, не доноси скоро никакву корист, а у светлу дешавања попут ових – може да донесе само проблем. Наравно, селективно, одређеном малом броју Албанаца, по потреби, може се изаћи у сусрет, али никако по аутоматизму прихватати сваки неискрен захтев, само јер Космет сматрамо својим, а њих грађанима Србије. Обзиром да је Косово још без визне либерализације, није тешко закључити да им је српски пасош много бољи него тзв. косовски. Када су у питању односи са ЕУ и државама које су признале Косово, према њима се у овом проблему треба понашати у складу с тим да су оне признале Косово и одбијати било какву кривицу Србије, уколико би јој критике биле упућене, одбијати враћање имиграната у Србију и пребацити им лоптицу да они то решавају са властима територије коју су признали као државу – ,,признали сте ту државу, сада решавајте то билатерално са њима.’’ То никако не би значило да ми признајемо Космет, већ да избегавамо да упадамо у замке селективности и двоструког стандарда, који нас тера да се понашамо као да је Космет Србија само када од тога имамо проблем. Ми потпуно супротно, треба да испољимо селективност, практичност, и у складу с нашим интересом, пуштати да неки други уместо нас ,,сеју што су пожњели’’. Форсирати двоструки стандард, али за, не против нас. Дефинитивно питање издавања српских докумената косовским Албанцима треба решавати више политичким критеријумом и интересом, него правнички. Одређена креативност и флексибилност би морале да постоје, како би чак и правно могли да образложимо апекте таквог поступања. Што се азиланата у ЕУ тиче, уколико би били враћени у Србију, било депортацијом из Немачке, или враћањем са мађарске границе – моментално их треба вратити на Космет. Наравно, ово се односи на већинску праксу, а не на свето правило – уколико посебан случај допушта, или стратегија да се према појединцима одступи од ове праксе, такође селективно можемо поступити, у складу са проценом да наш државни интерес иде у прилог томе. Морамо пазити да се овај проблем ЕУ, Немачке, Мађарске и др. никако не пребаци на наш терет или погоршање односа са њима и евентуално угрожавање српског визног режима. Бесмислено је упадати у било какве невоље, због грађана који те не признају као своју земљу и имају изразито негативан став.

kosovo1
Узроци овог исељавања су вишеструки. Економска пропаст, велика незапосленост, безнађе, лош квалитет живота и масовна обољења, али и спознаја да ,,независност’’можда и није независност. Не само што је Косово протекторат и што би било зависно и да га цео свет, са све Србијом, призна – већ дефинитвно да Косово није потпуно независно ни од Србије, која је још увек присутна. На Косову је чудна ситуација кондоминијума државе Србије и самопроглашених институција, или боље рећи тријумвират ако рачунамо и међународну заједницу. Могли смо у веома насилним протестима због Трепче и тражењу оставке Александра Јаблановића да видимо да та спознаја и велике фрустрације постоје – Косово је де факто подељено на сфере утицаја, а ситуација је сложена, јер је Србија пристала да Срби формално раде под приштинским институцијама, које не признају државу Србију, а опет ти Срби суштински раде под патронатом Србије. То албански екстремисти, незадовољни било чим, осим потпуном независношћу, увиђају, и онда имамо реакције групација као што је покрет Самоопредељење. Србија је малтене све дала што је морала, и има мало где још да попусти, а Албанци опет нису добили све како су хтели. Интуитивно осећају, да се точак попуштања, ради стварног компромиса, и великог незадовољства мора окренути на њихову страну – Србија је свој део компромиса већ испунила, они свој нису, а мораће. Просечан Албанац је растрзан, јер не види никакву перспективу на Косову да живи нормално од поштеног рада, обзиром на катастрофалну економску ситуацију. Уколико не жели да буде део криминалних структура и кланова који се баве тргвином наркотика и сл. , а не жели ни да буде исламски фанатик који ће да оде на блискоисточна ратишта, да не би таворио у сиромаштву и оболео од неке тешке болести – природно је да покуша да потражи наду, смисао и спас у иностранству. У албанском народу наступио је тренутак опште дезоријентације између ислама и запада, очекивања и реалности, обећања о ,,рају када се ослободе Србије и добију државу’’ и социјално безнадежне ситуације. Знамо добро колико је тешка ситуација у држави Србији, економски пре свега, а замислимо тек како живи на Косову, где је драстично лошије него у остатку Србије, обичан народ – онај који ћути, трпи и није део политичке ,,елите’’ и мафијашких фисова. Просечан Албанац се осећа обмануто и када види да је Косово протекторат, легло корупције, криминала, полигон за трговину наркотицима, где појединци имају баснословна богатства, а обичан народ живи на рубу егзистенције. Полако се схвата и да им они који су их бомбардовали осиромашеним уранијумом, можда и нису баш такви пријатељи каквим су их замишљали до скоро. Дрога, криминал, проституција и безнађе немају ни нацију, ни веру. Нормалан Албанац и сиромашан не види на оваквом Косову никакву будућност, чак штавише стрепи да ако остане овде да ће му деца кад порасту бити или екстремно сиромашни, или криминалци, или можда чак исламски фундаменталисти. Зна се и да питање Космета није коначно решено и да увек постоји чак и могућност да за генерацију или две дође до новог ратног сукоба, у коме би Албанци могли бити тешко поражени.
Што се нас тиче, морамо бити веома пажљиви и пратити ситуацију. Због масовног незадовољства, треба предупредити било какав покушај, да се оно каналише ка нападима на Србе и погрому попут оног 2004. Колико је веће незадовољство животом, већа је могућност да ће приштинске ,,власти’’ заоштрити реторику и скретањем пажње са суштинских питања бес усмерити ка српској заједници. На овакав расплет и неки вид погрома, међународна заједница, ипак има својом јачином и утицајем на Албанце одређен вид ,,вета’’, који 2004. није хтела да искористи. Не желим да верујем да је вероватно да из било ког разлога Албанцима поново допусте то, обзиром да су се многе околности од тада измениле и односи. Али, никада није на одмет бити на опрезу и помислити и на најгори сценарио, све и да није реалан.

rama-vucic2-
Апропо исељавања Албанаца, пошто Србија као простор преко кога они морају проћи има ,,право вета’’ мислим да ми не би требали да спречавамо њихов одлив, а ако их други врате, ту већ нисмо ми криви. На дуже стазе, масовно напуштање Космета, демографски може да поправи однос Срба и Албанаца у нашу корист, а може да послужи као најбољи пример пропасти пројекта тзв. државе. Посебно је битно напоменути, да међу исељеницима је велики број младих, који вероватно ако успеју да оду, никада се неће трајно вратити на Космет. Но, колико год Србији потенцијално одговарало ово исељавање, треба знати да ни оно не би смело неограничено да се дозволи, из више разлога. Прво, јер би сувише благонаклон став Србије према том питању, запао за око земљама у које Албанци хрле, а које су много моћније од нас и не би требало ризиковати неки већи спор око тога са њима, ако би нас они притискали да то не подстичемо. Друго, чак и када би сви несрећници могли да оду са Косова, то тренутно не би много променило у односу снага Београда и Приштине и Косово би, после одлива, имало можда чак и већу стабилност него са тим грађанима, јер би остали на њему и још комотније се учврстили они који суверено владају албанским народом тамо и којима је и сад веома лепо. Тај вакуум услед хипотетички масовног егзодуса на запад лако би могли да попуне радикални исламисти, што је само по себи драстично увећан безбедносни проблем по нас. И треће – на примеру тога што ће Србија неке да врати и не дозволи да преко ње оду, а неке ће да пусти, тиме ће показати Албанцима да им у неку руку, ипак и даље Србија кроји судбину и да схвате да им много тога у животу зависи од добре или лоше воље Србије, коју су презирали и игнорисали, сматрајући да немају више ништа са њом и да је небитна за живот Косова и Албанаца. Количина фрустрације враћених Албанаца на Косово би, вероватно била много већа, него онда када су из очаја кренули на пут у (не)познато. За Србију би иделано било да пронађе што бољи баланс у томе да велики број Албанаца пропусти на путу ка ЕУ, али и да неке врати – јер све док је у ,,хладном рату’’ са Приштином, природно јој одговара да велики број незадовољника остане на Косову и да ефективни носиоци власти на Косову константно стрепе. При том се треба борити за то да такве напетости не угрозе ни Србе у енклавама, али ни у 4 опшзине на северу Космета, већ пре свега да буду део унутаралбанских тензија. Можда не би било лоше чак ни јавно дати српска документа, настанити и запослити у Србији поједине мигранте Албанце, који би били спремни јавно да се ставе у службу Србије и критике тзв. независног Косова. Имајући у виду менталитет албанског народа, не би било лако наћи много људи за такав вид сарадње, али би вредело покушати. Ионако ће се стидљиво у Приштини, међу обичним народом, у најближој будућности све чешће чути приче како је ,,чак и под Србијом било много боље него сад’’, што је потпуно тачно. Косово је простор који је апсолутно економски неодржив и неспособан да самостално функционише, са незапосленошћу, сиромаштвом и стопом малигнитета, какви не постоје нигде у Европи.
Да је ситуација на Космету алармантна и да лагано буја, то се зна већ годинама. Међутим, шира јавност је тек претходних дана, гледајући слике људи који се очајнички боре да побегну, схватила до које мере је стање тамо лоше. Велико је питање, и ако је ситуација лоша, зашто баш сада, одједном толики број панично да похрли вани? Проста чињеница да се ретко када масовнији покрети народа дешавају тек тако, спонтано, развејала је разне теорије да се на Косову нешто велико спрема и да због тога Албанци масовно беже на време. Тумачења узрока иду од тога да се спремају нереди и насиље, до тога да су Албанци уплашени запањујућим извештајима о загађењу Косова, насталим услед бомбардовања. Ја бих се запитао – није ли можда и ово питање мало предимензионирано и свесно eкспонирано у јавност? Познато је да Албанци ово што сад раде, покушавају годинама у великом броју. Тачно је да последњих месеци тај проценат рапидно расте, али не може се занемарити да се томе придаје много већи значај од реалног стања. Број Албанаца који ових дана покушавају да емигрирају није на нивоу сензационалних извештавања, као да се ради малтене о стотинама хиљада људи. Но, да је далеко и од занемарљивог феномена, довољно говори то што је ,,председница’’ Јахјага лично ишла на станицу да убеђује људе да остану упркос тешкоћама, говорећи им да није решење у бегу. Тзв. скупштина Косова је донела и резолуцију о спречавању илегалне миграције. На органима Србије је да помно прате збивања, уоче размере и озбиљност ситуације, и у складу са тим делују, а ако је икако могуће и усмеравају ситуацију. Потребно је стриктно раздвојити информације од дезинформација и анализирати комплексну ситуацију на Космету из више углова. Нити треба налетати наивно на руду, нити бити наиван и пасиван посматрач збивања. Садашња ситуација се мора сагледати имајући у виду вишемесечну парализу приштинских институција, застој у преговорима са Београдом и примени Бриселског споразума, крхку велику коалицију на Косову која је под јаким притиском ,,јастребова’’ пред наставак преговора у Бриселу. Данак тој напетости је платио Александар Јаблановић, избацивањем из косовске владе. Не смемо заборавити и да питање имовине није решено, где је посебно круцијалан статус Трепче, која није само питање престижа, власти и територије, већ и правог економског блага. Напетост на Космету ће вероватно у наредном периоду још више расти, социјална ситуација међу Албанцима ће се драстично погоршавати, а слике које гледамо ових дана по Приштини, Суботици и у Мађарској, вероватно ће се само умножавати. С том разликом што ће то тада бити већ природно стање и неће изазивати ни приближну медијску пажњу као сад.

Аутор: Урош Николић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s