Мисија ОЕБС у Србији- партнер или противник

Од Хелсиншког финалног акта у јеку Хладног рата 1975. године, до данашњег новог Хладног рата и времена када је читав савремени међународни поредак на озбиљном испиту, Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) одиграва несумњиво значајну улогу у широкој и свеобухватној арени међународних односа у кризним и транзиционим условима, од Ванкувера до Владивостока. Мисија ОЕБС у Србији делује од 2001. године, када је Србија започела дуг и неизвестан, али неопходан процес повратка у међународну сферу политичког деловања. Опус надлежности мисије ОЕБС у Србији је веома широк – ова институција од међународног значаја се бави контролом наоружања, заштитом животне средине, образовањем, људским правима, квалитетном државном управом, перспективама реформе оружаних снага и полиције, владавином права, борбом против свих видова дискриминације, медијским слободама, и многим другим питањима која су од значаја за свако демократско друштво, или оно које претендује да постане такво. Средства мисије ОЕБС за остварење ових циљева су пружање помоћи и подршке приликом примене закона из делокруга мисије, као и надгледање функционисања демократских институција и одвијања осталих институционалних процеса који доприносе свеукупној демократизацији и напретку српског друштва. На челу мисије ОЕБС у Србији је тренутно швајцарски дипломата Петер Буркхард.
Међутим, како то обично бива, ситуација у реалности поставља озбиљне изазове списку “лепих жеља” на папиру. За нашу земљу се слободно може рећи да је након политичких промена 2000. године ухватила последњи воз ка демократизацији, а до сада учињено је Србију поставило на неповратан колосек транзиције ка модерном и функционалном политичком систему. Ипак, Србија се и даље сврстава у групу “демократија са недостацима”. Постојање државних инситуција, слободних избора са минимумом неправилности, контролних институција и механизама, као и напредак у области грађанских права и слобода Србију несумњиво сврставају у демократске земље. Међутим, ауторитарна политичка култура, драматично низак ниво поверења у базичне институције система, разарајућа корупција кроз спреге крупног капитала, криминала и власти, као и наизглед безизлазна економска ситуација, чине да се Србија налази близу зачеља модерног света када су демократске политичке тековине у питању.
Свакој власти, па и онима у најразвијенијим земљама, потребни су контролни механизми. У демократијама са озбиљним недостацима попут Србије, не можемо се у потпуности ослонити на традиционалну поделу власти и државне контролне установе, па одређене институције цивилног друштва, било домаће или међународне, могу одиграти значајну улогу у погледу информисања грађана, њиховог демократског образовања, али и утицаја на институције власти у правцу квалитетније државне управе, поштовања људских права и слобода, и многих других важних сфера за једно демократско друштво. У том контролном процесу у Србији је значајну улогу одиграла мисија ОЕБС. Најпроблематичнија појава у Србији је чињеница да су две вероватно најважније сфере друштвеног и политичког живота доживеле само козметичке промене, без суштинске садржине. То су полиција и правосудни систем. Унапређење владавине права је такође један од кључних циљева мисије ОЕБС у земљама у којима делује. Ово деловање је посебно усмерено управо на реформу у области правосуђа, полиције и казнено – поправног система. Област правосуђа је она у којој се вероватно највише подбацило у реформама. Судски процеси који трају годинама, па и деценијама, као и немогућност грађана да остваре своја елементарна права на правично суђење и суђење у разумном року су у српском друштву постали уобичајена појава. На том пољу ОЕБС делује уз помоћ годишњих извештаја и директних препорука инситуцијама власти, но очигледно без иоле значајнијих резултата.
Мисија ОЕБС у Србији је активна у три области када су медији у питању – помаже у реформи медијских закона, врши супервизију нашег медијског простора документовањем случајева кршења медијских права и слобода, и организује тренинге и семинаре у циљу подизања капацитета новинара и медија у Србији. Обично се у широј јавности сматра да је, упркос многобројним изазовима, дошло до напретка у области медијских слобода у односу на Милошевићеву еру. Међутим, перцепција грађана се, посебно током мандата актуелне Владе, драматично погоршала. Иако базично поверење у медије никада није била карактеристика српске политичке свести, оно се током мандата актуелне владе и након смене власти 2012. године перманентно погоршава, све до актуелног тренутка. Појединим јавним иступима представника за медије, ОЕБС настоји да утиче на очување слободе медија у Србији у границама елементарне демократије и слободе изражавања.
У погледу демократских вредности и уопште демократске свести у друштву, Србија је током 15 година транзиције забележила напредак у приличној мери. Међутим, нагомилани нерешени проблеми, политичка култура на и даље веома ниском нивоу, као и ауторитарне тенденције актуелне власти учиниле су да овај процес буде замрзнут, ако не и покренут у супротном смеру. У друштву „замрзнуте“ транзиције током деведесетих година прошлог века, а затим веома спорог процеса демократизације какав је у Србији, овакве мисије имају посебно важну улогу. У критичним фазама преласка са ауторитарног на демократски политички модел, организације попут ОЕБС – а могу да одиграју значајну улогу у друштву, уколико политичке елите које спроводе реформе одлуче да одређене квалитетне предлоге ове организације примене у пракси. Међутим, неповерење грађана према организацијама овог типа је и даље на веома високом нивоу. Томе понекад доприносе реални фактори, али и неки које није увек лако дефинисати. Неповерење грађана према страним невладиним организацијама које делују у Србији је оцењено као високо, док је посебно неповерење усмерено на део невладиног сектора који се бави развојем демократских начела и промовисањем значаја корпуса људских права У ту групу организација спада и мисија ОЕБС. На скали поверења грађана у окружење и институције, од НВО сектора се једино лошије котирају институције власти, политичке странке и политичари. Тај податак сам за себе довољно говори о степену неповерења који разара социјално ткиво крхког друштва какво је наше.
У визури просечног грађанина, ОЕБС остаје у прилично магловитој перспективи, јер грађанима Србије није до краја јасно којим се све областима та организација бави. Поред тога, активности попут надгледања медијског простора, демократских процеса и саветовање у погледу законодавних активности веома лако могу бити протумачени као мешање у унутрашње ствари суверене земље. Поједини јавни кругови сматрају како се одређене невладине организације финансиране из иностранства, па и мисија ОЕБС у Србији, користе као средство присиле или упозоравања, путем кога одређени утицајни западни кругови шаљу сигнале званичном Београду када им нешто није по вољи. Када су овако осетљиве области у питању, црвена линија је танка и увек постоји опасност да се она пређе. Недавни сукоб представнице мисије ОЕБС за слободу медија Дуње Мијатовић и премијера Вучића типичан је модел на који начин сваки од актера у троструком односу власт – невладине организације – друштво исти догађај тумачи на различите начине и труди се да из њега извуче што је више могуће користи у сврху остварења сопствених интереса. Основна замерка мисији ОЕБС у Србији би могла да буде чињеница да се ова мисија бави “мекшим” питањима попут људских права, слободе медија и родне равноправности, док комплексне области од државног интереса које разарају српско друштво у приличној мери игнорише или се њима бави тек успутно. Такође, као примедба се може ставити сумња да се ова организација веома често користи у дневнополитичке сврхе и за спровођење интереса неке треће стране. Напослетку, за ширу јавност у Србији прва асоцијација на ОЕБС су Верификациона мисија и Вилијем Вокер, чији је извештај о масакру у Рачку допринео убрзању почетка НАТО агресије на Савезну Републику Југославију.
Мисију ОЕБС не треба идеализовати, нити посматрати као искључивог експонента интереса једног дела међународне заједнице у Србији. Разговарати о мисији ОЕБС је посебно важно у години када Србија председава овом организацијом. Након деценије изолације, санкција и ратова, Србија је сопственим напорима и делимичном променом политичких околности дошла у позицију да председава једном организацијом планетарног формата и значаја. Међутим, изненадна ескалација украјинског конфликта довела је нашу дипломатију у прилично нелагодну позицију. Амбиција о пуноправном чланству у Европској Унији, и са друге стране традиционално добри и у многим областима партнерски односи са Руском Федерацијом Србију стављају у троструки процеп између интереса, реалних потреба и наметнутих међународних околности. Од српске стране се, у складу са њеним реалним утицајем и снагом, не очекује да нађе решење за украјински конфликт, али је за очекивати да наша дипломатија заузме јасан став о конфликту највећих размера на европском континенту још од распада Југославије. Спољашња позиција земље у сваком погледу дефинише унутрашњу, па ће се од Србије као председавајуће државе очекивати да на међународни план пренесе своја болна конфликтна искуства, али и да повећаном одговорношћу настави са демократским реформама у процесу у коме већ поприлично касни. У складу са свим предностима и недостацима, ова организација и њена мисија у Србији могу да допринесу свеукупном развоју Србије у сваком смислу, уколико се њени потенцијали и контакти на прави начин искористе у интересу државе и њених грађана, што до сада често није био случај.

Аутор:Иван Ристић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s