Омбудсман у Србији

Последњих неколико недеља Омбудсман, односно Заштитник грађана доспео је у центар медијиске пажње након објављивања докумената у вези са инцидентом на Паради у којем је дошло до сукоба Жандармерије и чланова „Кобри“ који су били у пратњи брата премијера Србије а којима се директно оповргава изјава Министра полиције у вези са овим догађајем, као и због одбијања Министра одбране да Омбудсману достави на увид одређена документа у вези са наводним неовлашћеним прислушкивањем које су вршиле војне обавештајне службе. С тим у вези потребно је указати на саму функцију Заштитника грађана, односно, његову улогу као и значај који он има за друштво у једној држави.
У Србији инститција Омбудсмана или Заштитника грађана, како га закон одређује, установљена је 2005. године усвајањем Закона о Заштитнику грађана, постојање ове функције потврђено је и Уставом из 2006.године, иначе сам закон је допуњен 2007. године. Тренутно ову функцију обавља Саша Јанковић који је на њу постављен одлуком Парламента 2007. године.
Институција омбудсмана уведена је први пут у оквиру шведског Парламента још у XIX веку у циљу контроле извршне власти, иначе сама реч омбудсман потиче управо из шведског језика и означава особу која има слуха за народ. Данас је омбудсман најчешће инокосни државни орган (изузетак је рецимо Аустрија где омбудсман представља колегијално тело) који се стара о заштити и унапређењу људских права, независан је у свом раду који је ограничен законским прописима, а на то место га постављају влада или Парламент једне државе.

images
Као што је већ споменуто рад Заштитника грађана регулисан је Законом о Заштитнику грађана из 2005.године уз допуне из 2007.године. овај закон у свом првом члану предвиђа да је Заштитник грађана независан државни орган који штити права грађана и контролише рад органа државне управе, органа надлежног за правну заштиту имовинских права и интереса Републике Србије, као и других органа и организација, предузећа и установа којим су поверена јавна овлашћења . Овим чланом предвиђено је и да се Заштитник грађана стара о унапређењу и заштити људских и мањинских слобода и права . Заштитник грађана своју делатност обавља у оквиру Устава, закона и других прописа као и ратификованих међународних уговора и општеприхваћених правила међународног права и на његов рад не сме се утицати . Заштитника грађана бира Народна скупштина на предлог одбора надлежног за уставна питања . За свој рад Заштитник за свој рад одговара Народној скупштини о коме јој и подноси извештај на годишњем нивоу . Заштитник грађана овлашћен је да контролише поштовање права грађана, утврђује повреде учињене актима, радњама или нечињењем органа управе, уколико се ради о повреди републичких закона и других прописа, Заштитник такође контролише и законитост као и правилност рада органа управе . Заштитник грађана може предлагати законе из области својих надлежности, као и покренути иницијативу за измену и допуну већ постојећих закона и прописа уколико сматра да може доћи до повреде права грађана у оквиру постојећих законских прописа . Закон предвиђа и могућност да Заштитник препоручи разрешење функционера који је одговоран за повреду права грађана, односно да иницира покретање дисциплинског поступка против запосленог у ограну упаве који је непосредно одговоран за учињену повреду . Органи управе обавезни су да сарађују са Заштитником као и да му омогуће приступ просторијама и ставе на располагање све податке који су од значаја за Заштитника грађана без обзира на степен тајности осим кад је то у супротности са законом . Заштитник грађана делује по притужби грађана или самоиницијативно .
На основу података везаних за функцију Заштитника грађана које пружа Закон о Заштитнику грађана може се закључити да је његова улога у друштву значајна будући да подразумева контролу рада државних органа, односно спречавање евентуалних злоупотреба од стране државних функционера што је значајно само по себи с обзиром да се тиме уједно штите и интереси друштва као и грађана Србије. У контексту скорашњих догађаја где је дошло до, може се рећи, сукоба између Министра полиције и Заштитника грађана, као и Министра одбране и Заштитника грађана потребно је утврдити да ли је дошло и уколико јесте од стране кога до кршења закона. У погледу прве ситуације закон није директно прекшен ни са једне стране, већ је Заштитник једноставно поступио по дужности објавивши информације које су му законом доступне а које суштински мењају поглед на споменути инцидент. Међутим изјаве Министра полиције да се држава унижава од стране Омбудсмана као и да се чињенице изврћу могу бити усмерене ка дискредитацији самог Заштитника грађана што не би смео да буде случај будући да се на његов рад по закону ни на који начин не сме утицати. По питању другог догађаја у вези са недостављањем тражених докумената Заштитнику грађана од стране Министарства одбране а у вези са наводним незаконитим прислушкивањем које је ВОА обављала, реч је о директном кршењу закона с обзиром да Заштитник грађана законски има право на те информације јер оне нису означене одговарајућим степеном тајности у складу са Законом о слободном приступу информацијама од јавног значаја те би с тога сам Министар одбране требао да сноси одговарајуће санкције – подсетимо се да је Ричард Никсон услед афере Вотергејт поднео оставку на место председника САД, што би могла да буде оређена смерница у погледу санкција.

Аутор: Марко Милетић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s