Култура навијања не постоји у српском спорту


Неколико пута сам чак називан и хипстером због мојих опскурних жеља да ПРАТИМ СПОРТ, а не само да славим успех. Али, то није страшно.

За викенд је почела нова пролећна сезона студентског спорта. Спортисти на десетине факултета излазе на терен да се рекреирају и да донесу славу свом факултету. Увек је нужно истицати како се лавовски боре да ускладе факултетске и спортске обавезе, али и да добар део њих то ради врло успешно. Међутим, текст који читате има за циљ да кроз студију случаја студентског спорта мало провуче и причу о култури навијања.
Сјајно је било прошлог децембра на завршницама утакмица кошаркашких, одбојкашких и футсал првих лига. Препуне сале и невероватно висок квалитет спорта за оне који нису имали прилику често да испрате ова дешавања су нешто чиме наш град може само да се хвали. Лепо је видети да људи дођу да подрже своје познанике, пријатеље, колеге, родбину. Још је лепше угледати и по које познато лице, попут декана, професора и по којег познатог спортисте који дође да подржи своје. Остаје жал што таква ситуација није сваког викенда. Али, за то је крив недостатак спортске културе, односно културе навијања.
У свом последњем тексту на сајту Sportindeks.rs писао сам о 5 највећих спортских објеката у колеџ спорту у Америци, који су сви на листи 10 највећих спортских објеката на планети. Невероватан је поменути да највећи студентски стадион на свету има скоро 110 000 места. Мада, још лепше звучи податак да је првобитни капацитет стадиона саграђеног 1927. Године био невероватних 72 000 места! Уколико би се сабрали сви навијачи који викендом „уживају“ на фудбалским теренима Јелен супер лиге у текућој сезони остало би преко 10 000 слободних места (извор: утакмица.рс). Уместо тога, скоро 90 година након отварања, највећи студентски стадион на свету има скоро 40 000 места више.
Блага дигресија, последњи клуб који је поред Звезде и Партизана поштено освојио титулу првака државе (ФК Војводина) је у својој шампионској сезони имао у просеку свега 1000-2000 навијача више него што има данас.
С обзиром да је у питању колеџ спорт, верујем да није квалитет то што људе доводи на стадион. Пре би се рекло да је у питању осећај припадности и поштовање. Да је поштовање труда спортисте и да су боје и име омиљеног клуба то што навијача из недеље у недељу доводи на стадион. Поштовање наведеног гледалац треба да награди својим присуством. То је култура навијања.

11004800_10153018811031855_678477562_n
Раније бих своје одласке на „мање битне“ утакмице свог омиљеног клуба морао да правдам пред свима онима који би ме питали „Али зашто идеш? Није ни дерби, а ни Европа“. После сам такође морао да правдам и своје одласке на студентске утакмице. Неколико пута сам чак називан и хипстером због мојих опскурних жеља да ПРАТИМ СПОРТ, а не само да славим успех. Али, то није страшно.
Остаје ми да се надам да ће свака утакмица студентског спорта бити препуна колега који поздрављају напоре факултетске репрезентације и да ћемо уживати у једној дивној представи на терену и ван њега. Верујем да би то, осмотски, довело и до тога да посетиоци понекад оду и на неку „малу утакмицу“ својих вољених екипа. То би била јако лепа слика, зар не?

Аутор: Ненад Ружић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s