Ера глобалне дестабилизације-свет на ивици амбиса?

Од биполарног ка мултиполарном глобалном поретку

Крајем 1989. године, када је свет “искочио из равнотеже”, нико није могао ни да претпостави какве ће последице урушавање до тада познатог међународног поретка изазвати. Нестанак система Варшавског уговора, Совјетског Савеза, СФР Југославије и Чехословачке, уједињење Немачке, као и стварање нове основе за сарадњу европских народа оличене у институцијама ЕУ, означили су потпуну реконфигурацију односа снага у Европи. Вишедеценијски сукоб између политичких блокова на идеолошкој основи је сменила неоправдана еуфорија о наводном “крају историје” и коначном тријумфу либералне демократије западног типа на читавој земаљској кугли. Почетни у реалности неутемељени оптимизам убрзано се топио пред цикличним историјским процесима и нужностима које из њих произилазе. Наиме, актуелна ситуација је много блискија Хантингтоновом концепту “сукоба цивилизација”, са извесном геополитичком димензијом не увек зависном од цивилизацијског обрасца. Када је постало јасно да од усмених обећања Кремљу да се НАТО неће ширити на исток неће бити ништа, у Русији је на други начин почео да се промишља новостворени међународни поредак, његове будуће перспективе, и импликације таквог поретка по највећу државу света. Блиски Исток је поново запао у спиралу насиља којој нема краја, највећу од Кемп Дејвида, док је балкански политички котао дошао близу тачке кључања, највеће још од тешком муком издејствованог Дејтонског мировног споразума.

11015951_10205281082363097_1913048611_n (1)
До скоро незамислива промена се догодила и на глобалној симболичној равни. Већ више од годину дана прво место на листи најмоћнијих људи на планети утицајног магазина Форбс заузима председник Руске Федерације Владимир Путин. Оваква симболична победа Кремља извојевана је захваљујући новоствореној позицији Русије у међународној арени, а симболичан тренутак озваничења новог планетарног поретка и најава извесне смене у врху је грађански рат у Сирији и спречавање атлантистичке агресије на ту државу. У Латинској Америци долази до озбиљних изазова Монроовој доктрини, а њени сами темељи су уздрмани интелигентном тактиком Кремља. Балкан остаје буре барута, сада у периоду “хладног мира” и изнуђене сарадње између полусуверених држава и њима сличних творевина, тињајући жар сукоба између Русије и Запада се претворио у пожар новог Хладног рата, док се целокупна планета ситним корацима, али извесно, приближава ивици амбиса.

Захладнели односи на Балкану – хронична нестабилност на испиту?

“Балканизација” је термин који се користи за распарчавање, нестабилност и сукобе, и то са пуним правом. Балкан представља геостратешко буре барута, и увек у негативним трендовима прати глобална дешавања, док га позитивна углавном заобилазе у широком луку. Сукобе широких размера и масовна страдања у овом региону могуће је са великом прецизношћу предвидети у одређеним временским интервалима.
Односи у региону су у последних годину дана драстично погоршани. Упркос притисцима атлантиста и наметања одређених протоколарних и површних решења у смеру стабилизације прилика у региону, историјски анимозитети остају. Уништавање ћириличних табли у местима где живе припадници српске националне мањине у Хрватској и инцидент на фудбалској утакмици Србија – Албанија у Београду заоштрили су односе у региону до усијања. Дух Фрање Туђмана се вратио на Пантовчак, додуше у нешто ублаженијем облику. Из Загреба стижу обесхрабрујуће поруке о настављању његове политике у свим сферама, док је победа странке која је предводила хрватску страну у грађанском рату на предстојећим изборима јасна као дан. Кохабитација у хрватском политичком систему и продужена изборна кампања која ће трајати до можда и превремених парламентарних избора у тој земљи ове године, само додатно заоштрава ситуацију и пружа прилику новоизабраној председници да својом националном реториком поентира у односу на конкурентско левичарско бирачко тело.
У нашем региону се, већ традиционално преплићу интереси Европске уније, економски моћне Немачке на њеном челу, Турске која све отвореније и храбрије раскида са кемалистичким републиканским тековинама, као и незаобилазних Сједињених Држава које отвореном подршком великоалбанском иредентизму, као и својим савезницима у Загребу и унитаристичком Сарајеву теже да скроје Балкан по сопственој мери. Када се свим овим геополитичким векторима придода и поновно буђење руског медведа и његов утицај на Балкану, добијамо веома сложен мозаик геостратешких, економских и политичких интереса испреплетаних на више нивоа. У ком ће се правцу развијати балкански односи у наредном периоду, зависи подједнако од сваког од поменутих сложених фактора утицаја. Међутим, једно је сигурно – перманентна одлика наших простора остаће нестабилност.

Сукоб Запада и Русије – нови Хладни рат

Кључни циљ стратега Стејт Дипартмента је економски и енергетски одвојити Европу од Русије, и тиме предупредити евентуалне будуће политичке модалитете сарадње и било какав ниво остваривања замисли “Европе од Лисабона до Владивостока”. Украјински сукоб показује да се у таквом науму неће бирати средства. Уколико за озбиљно узмемо максиму Карла фон Клаузевица о томе да је рат наставак политике другим средствима, јасно је да грађански рат у Украјини може окончати искључиво свеобухватно политичко решење које би било макар донекле прихватљиво за обе стране. Међутим, због интереса Вашингтона и њихове геостратегије која се осликава кроз Волфовицову доктрину, овакво решење није ни приближно на видику. Већ се показује да је најновија мировна иницијатива у Минску пропала пре него што је и почела да се имплементира, а борбе бесне широм линије раздвајања кијевског режима и снага самоодбране.
Нови Хладни рат се одвија на на свим нивоима – медијском, економском, енергетском, политичком, као и војном, разуме се. Од оног претходног, разликује се по одсуству дубоког идеолошког јаза, јасне поделе на политичко – идеолошке блокове, као и по односу снага и перцепцијама супротстављених страна. Према неким мишљењима, Хладни рат није ни престајао. Он је само попримао различите облике, и трансформисао се у зависности од прилика, интереса, као и снаге оба геополитичка пола. Амбиције званичног Кремља да свој економски напредак и велики повратак на међународну сцену озваничи стварањем новог модалитета сарадње између држава на постсовјетском и ширем евроазијском простору, упалио је црвену лампицу у Вашингтону, што је довело до различитих последица – од хиљада изгубљених живота у Украјини, до снижених цена горива на пумпама широм планете.

Мека моћ – кључна раван глобалног геостратешког конфликта

На шта се прво помисли када се каже Америка, а шта када се каже Русија, упркос идеолошким ставовима о те две државе? Када споменемо САД, прво помислимо на сцене из одређених холивудских филмова, док нас са друге стране за Русију вежу готово искључиво суморне и негативне асоцијације, и то упркос свему ономе што знамо о те две државе. То је производ деловања једне, односно неделовања друге стране у никад важнијој сфери “меке моћи.” Атлантистичке глобалне медијске мреже попут CNN-а, BBC-а, Al Jazeera -е и осталих јесу и још дуго ће бити испред остатка света по овом питању. О медијским гигантима осталих земаља евроазијског блока не треба трошити речи у овом контексту и размерама.

11007452_10205281082963112_547031341_n (1)
Међутим, Русија је од краја првог Хладног рата научила важну лекцију – ратови се добијају премоћи на терену, али и у сфери “меке моћи”. Зато Russia Today незаустављиво шири своју глобалну мрежу, на којој представља руски поглед на свет и актуелна геополитичка дешавања, и окреће једра јавног мњења у геостратешком правцу и интересима Москве. Квалитетан програм на енглеском језику, као и бескомпромисно заступање гледишта Кремља усмерено ка актуелним међународним дешавањима, само додатно доприноси њиховој глобалној стратегији која за сада даје добре резултате. Ни конкуренција не мирује. Катарска глобална мрежа “Al Jazeera” је готово неприметно прерасла у једног од глобалних лидера у информационом рату за моћ и интересе. Присуство у нашем региону и на језику разумљивом свим народима “југосфере” ову мрежу позиционира пре свега као промотера унитарне Босне и Херцеговине, тзв. независног Косова, као и дискредитације српског фактора у овом делу света, и тога у сваком тренутку морамо бити свесни. О осталим медијским гигантима из САД, Велике Британије, Немачке и других земаља Запада, као и о њиховој огромној улози у светској политици, није потребно додатно трошити речи.
Одсуство руске меке моћи на овим просторима је само показатељ у којој мери ова држава заостаје у медијској арени за супротстављеним геополитичким блоком. Уколико претендује на глобално вођство или макар на озбиљну конкуренцију атлантизму, ситуација на медијском терену ће морати да се промени у руску корист, и то што пре. Russia Today у том смислу свакако представља светло на крају тунела.

Енергетски коридори – чворишта регионалних конфликата

Где год постоји озбиљан енергетски дефицит или надметање две или више земаља око извора енергената и њихових транспортних коридора, присутни су и конфликти. Блиски Исток је регион у коме се налази 47 посто резерви светске нафте, и већ је традиционално поприште сукоба око енергената и њихових извора. То се суштински неће променити док год нафту са глобалне енергетске позорнице не буде потиснуо природни гас. Када је природни гас у питању, његова основна карактеристика је неопходност транспортних коридора којима ће он бити транспортован од места експлоатације до крајњих потрошача. Типичан пример кризе која је добрим делом проузрокована енергетским транспортним коридорима је актуелна украјинска. Жеља за избегавањем Украјине као транзитне земље од суштинске важности додатно се појачала од догађања на кијевском Мајдану и грађанског рата коме се не назире крај. Ипак, симптоматична је чињеница да су витални правци природног гаса који снабдевају велико европско тржиште у ратом захваћеној Украјини нетакнути, и не постоје никакве сметње у испорукама гаса потрошачима. То показује да постоје витални интереси у које се не дира ни у најжешћим сукобима две стране, као и другу страну медаље актуелног геополитичког сукоба у Украјини.
Украјина није једина земља у којој се ратује за транспортне коридоре. Грађански рат у Сирији са више од 200.000 изгубљених живота води се превасходно због енергетских разлога. Вашингтон очајнички жели да Европу отргне из енергетског стиска Москве, па Сирију види као један од најважнијих праваца којима би могао да прође конкурентски гасовод који би до Европе допремао катарски, али и гас из новооткривених налазишта у Средоземљу. Након пропасти идеје гасовода “Набуко”, а док је идеја о “Јужном току” и даље била актуелна, донета је одлука да се уклони сиријски режим, који сувереном политиком коју води представља камен спотицања интересима атлантизма у том делу света. Уништењу сиријског режима и свега онога што он у стратешком смислу представља, треба да помогне и Исламска држава, против које САД и њихови савезници воде прилично неуверљиву ваздушну кампању.
Ујгурска аутономна област Синкјанг на крајњем западу Кине, европској јавности позната искључиво по спорадичним терористичким нападима мањег обима, такође представља важан транспортни коридор за енергентима жедну кинеску економију, па се у том региону претежно насељеном муслиманима Ујгурима у блиској будућности може очекивати хронична нестабилност, посебно уколико се настави досадашња добра сарадња Пекинга и Москве. Упркос фасцинантном привредном расту и стотинама милиона људи избављених из крајњег сиромаштва, кинески раст постепено успорава, а вишедеценијска политика једног детета постепено почиње да узима данак у многим друштвеним сферама, па се оваква ситуација може додатно погоршати покушајем угрожавања енергетске стабилности ове државе, макар до потпуног повезивања кинеске привреде са неисцрпним ресурсима Сибира. То званични Пекинг увек мора имати на уму.

Хантингтонов “сукоб цивилизација” и трансатлантска пукотина

Упркос привиду јединства у трансатлантском партнерству, све су очигледнији анимозитети и неслагања између вашингтонских јастребова и појединих европских престоница које теже самосталнијем стратешком деловању у глобалној арени. Самостални иступ Берлина и Париза у покушају решавања украјинске кризе у Минску говори томе у прилог. Недавна посета председника Путина Будимпешти је прва посета једној држави чланици ЕУ још од увођења санкција Руској Федерацији, која је и дефинитивно означила неконзистентност заједничке спољне и безбедносне политике Уније, бар када су односи са источним партнерима у питању. Интереси Вашингтона и Брисела се полако али сигурно разилазе, а политички је наивно и илузорно очекивати како ће ова пукотина проћи без већег земљотреса. У интересу Европе је да се овај рат што пре оконча, како би се економски токови између њених водећих земаља и Русије одвијали на несметан начин. Међутим, Вашингтон тежи да на овом питању поентира готово без икаквог ризика. Питање је искључиво времена када ће доћи до коначног разлаза до сада неупитног савезништва блиских партнера у новом Хладном рату.
Терористички напад радикалних исламиста на новинаре сатиричног листа “Шарли Ебдо” у Паризу је само бумеранг који се француској јавности враћа нажалост, како то обично бива, преко леђа недужних грађана. Екстремисти које званични Париз на различите начине подржава у рушилачким активностима усмерених на режиме који нису по мери прекоокеанских савезника су сада ударили шамар атлантистичкој Француској у срцу Европе. Одређени аналитички кругови овај догађај директно повезују са изјавама француског председника Оланда које се тичу несврсисходности конфликта у Украјини и одсуства интереса Европе да у том сукобу партиципира. Овакве тврдње не треба узимати здраво за готово, али их треба имати на уму, посебно уколико се има у виду деловање Вашингтона у сличним ситуацијама у последње две деценије.

Латинска Америка – нова арена глобалног надметања

Американцима од краја Хладног рата није стран уплив у руско геостратешко двориште, па Кремљ покушава на све начине да узврати макар приближном мером. Сарадња Русије са левичарским латиноамеричким владама није новитет у међународним односима. Међутим, са враћањем Путина у председничку фотељу овај тренд је добио нова крила, посебно у последњих годину и по дана и периоду када је дошло до заоштравања украјинске кризе.
Од прошлогодишње посете руског председника Путина Аргентини и сусрета са председницом Кристином Фернандез постало је јасно да је Русија ставила “ногу у врата” у Латинској Америци. Срдачан дочек у Буенос Аиресу претворио се у многе опипљиве економске аранжмане између ове две државе. Од скоро се програм Руссиа Тодаy емитује на фреквенцијама аргентинске националне телевизије, и на тај начин је један вид руске “меке моћи” постао доступан десетинама милиона Аргентинаца, ма где они живели. Договорени увоз великих количина аргентинске говедине у Руску Федерацију као замена за тржишну позицију произвођача из ЕУ само додатно доприноси учвршћивању веза ове две географски далеке, али политички веома блиске државе. Предмет разговора су и многе друге области сарадње, од наступа аргентинских произвођача на руском тржишту, све до културне и научне сфере. Назнаке почетка отопљавања односа између Вашингтона и Хаване чине Кубу поново геополитички интересантном државом. Упркос охрабрујућим речима са обе стране Мексичког залива, нормализација односа је још далеко од имплементације. Са друге стране, отпис дугова Хавани од стране Кремља отвара геостратешку битку пред самим јужним вратима Сједињених Држава. Проблематична је позиција Венецуеле која највећи део свог буџета заснива на енергентима. Галопирајућа инфлација, обимни социјални програми екстремно левичарске владе, као и распрострањени криминал и корупција чине Венецуелу изузетно нестабилном државом, и све мање погодним геополитичким партнером Москве на том контитенту. Рекордни вештачки пад цена енергената на глобалном нивоу довео је ову државу до ивице економског слома. Такође, режим у Каракасу на власти одржавају обимни социјални програми помоћи најугроженијим слојевима венецуеланског друштва који се финансирају пре свега од извоза енергената, па вештачко обарање цена нафте као кулу од карата са собом у понор може повући властодршце у Каракасу, односно савезнике Москве у овом делу света. На то Вашингтон и рачуна.
Латинска Америка је Монроовом доктрином дефинисана као искључива сфера интереса САД – а. Међутим, околности диктирају неке нове трендове, па економски ојачала Русија показује амбиције да преко Латинске Америке узврати Сједињеним Државама на њихово постхладноратовско присуство у традиционалним сферама интереса Кремља. У геополитичком сукобу који бесни на добром делу планете, дакле, ни нама далека Латинска Америка неће бити поштеђена.

Уместо закључка – ера стабилне нестабилности на прагу новог глобалног конфликта

Живимо у времену у коме су многе мултинационалне корпорације неупоредиво моћније од највећег броја држава света, у коме је креативна дестабилизација често једини начин геополитичке борбе, а медији батина којом се креатори геноцидних политика профилишу у праведнике, а праведници, уколико уопште постоје, сатерују на маргине међународне арене. Нови конфликт глобалних размера са несагледивим последицама не посматра се више као плод маште теоретичара завере већ се о таквом развоју догађаја све чешће говори као о могућем на средњи рок, мада још увек стидљиво. Из актуелних околности ће као победник изаћи онај ко буде био у стању да на најбољи начин координише геополитичку битку у свим равнима и на тај начин супротстављеном блоку зада вишеструке ударце на више нивоа и фронтова које ће га, макар на одређено време, потиснути у стагнацију и дефанзиву, а можда и у коначни слом. У геополитици су предвиђања увек незахвална, а интереси се прилагођавају и мењају у зависности од околности. Међутим, једно је јасно. Постоје два супротстављена блока – евроазијски и атлантистички. И док је света каквог познајемо, међу њима ће тињати сукоби, до коначног тријумфа једног од њих. На спојевима тих блокова, односно у регионима који их чине, у блиској будућности се могу очекивати најпре политичке кризе, а врло вероватно и конфликти великих размера. Оно што посебно забрињава је чињеница да у такве регионе спада и овај у коме ми живимо. Од историјских законитости се не може побећи, на нама је само да их на прави начин искористимо и усмеримо у сопственом интере

Аутор: Иван Ристић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s