Грчка дужничка криза- спартански став или изневерена обећања

Обично се каже да се принципи много лакше бране него што се примењују у пракси. На то је јавност посебно навикнута када су у питању политички принципи. Кршење принципа у упоредној политичкој пракси је старо, али и једнако познато као изрека “дужан као Грчка”. Ова медитеранска земља и њена незавидна економска ситуација се поново враћају на медијску позорницу, након вишемесечног затишја. Чекао се политички расплет, парламентарни избори и формирање нове већине, како би се болне теме за просечног Грка поново ставиле на дневни ред. Када је колевка демократије у питању, болне теме су бројне, а кључна је, разуме се, забрињавајући спољни дуг и велико питање могућности његовог враћања повериоцима.
Спољни дуг државе мери њену задуженост према иностраним повериоцима – другим државама, банкама, међународним финансијским институцијама, као и по основу њених обвезница. Дуг неке државе није довољно посматрати искључиво номинално, односно његов проценат у односу на БДП дате државе, већ је кључна ствар посматрати његову реалну страну. Кључан фактор који утиче на оптерећење дугом је његова отплативост, односно мера у којој задужена држава може да измирује своје међународне обавезе. Државе које имају динамичну економску активност, извозно су оријентисане и бележе висок ниво привредног раста, остварују велике буџетске приходе, па су у стању су да редовно отплаћују своје обавезе према повериоцима, домаћим или страним. Њихови дугови, понекад вишеструко већи чак и од грчког, не пуне ступце светске штампе.

11046910_10205358136969414_2119031886_n
Грчки дуг у овом тренутку износи приближно 320 милијарди евра. Уколико имамо у виду чињеницу да је Грчка тек нешто већа од Србије, а да српски дуг износи нешто више од 20 милијарди евра, јасне су размере праве финансијске катастрофе у којој се Грчка налази. Мерен процентом БДП-а, грчки дуг износи 175 процената. Готово две трећине грчког дуга према страним кредиторима чини дуг према земљама еврозоне (приближно 60 посто), 15 посто Грци дугују по основу државних обвезница, а 10 посто ММФ-у. Остатак дуга чине дугови према иностраним банкама и другим институцијама. Овакав астрономски дуг је настао као производ крајње неодговорног понашања грчке политичке елите, као и неефикасног одговора међународних поверилаца. Оба поменута фактора довела су до тога да индустријска производња у овој земљи опадне за 35 посто, незапосленост нарасте на преко 25 посто (код младих и преко 50 посто), док су реалне зараде пале између 25 и 35 посто. Такозвана “Тројка” (Европска комисија, Европска централна банка и ММФ) покушали су радикалним мерама штедње да притисну Грке и зауставе вртоглави раст спољног дуга. Међутим, резултата мера штедње наметнутих од Тројке у реалности нема. Грчки дуг је 2009. године износио 125 посто БДП – а, а данас је нарастао до поменутих 175 посто. Огроман спољни дуг државе се, разуме се, одражава се на животни стандард становника. Негативни трендови се утркују – огромна стопа незапослености се непрекидно увећава, стотине хиљада људи живи испод границе сиромаштва, готово трећина становника државе је опасно близу те границе, 300.000 домаћинстава је остало без струје због неизмирених обавеза, а суморни подаци кулминирају информацијом да се у Грчкој повећао степен смртности новорођенчади, карактеристичан за државе трећег света.
Црвени Аларм се у Атини одавно упалио, а Сириза се представила као странка која има решење за проблеме којима се не назире крај. У предизборној кампању су давана реална и она мање реална обећања – помињали су се тврђи став према кредиторима, бонови за храну за најсиромашније, бесплатна струја, враћање на посао оних који су из јавног сектора отпуштени као жртве мера штедње, итд. Једино је из обећања изостављена чињеница на који начин би се наведене обећане мере спровеле, и одакле би се за њих обезбедио новац који Грчка нема. Грандиозна обећања су се, како то обично бива, свела на козметичке промене. Најпре се одступило од тврдог преговарачког става и већ у првој недељи мандата село за сто са Тројком. Затим су сви грчки захтеви пали у воду, да би се једино постигао договор о продужењу рокова и давању Атини шансе да “одржи главу изнад воде”. Такође, дошло је до терминолошких промена које нису ни од каквог значаја – Тројка је преименована у “институције”, аранжман у споразум, а кредитори су постали партнери.

11040747_10205358137969439_1731093890_n
Сириза је овакав неуспех покушала да представи као победу Атине над иностраним кредиторима, међутим, у томе је успела само делимично, а незадовољство је све веће. Грчко решење се може сажети у следеће – пронађен је модалитет уз који ће Грчка, а са њом и еврозона да опстану наредних неколико месеци. За толико времена ће Грчка имати новца да редовно исплаћује пензије и плате у јавном сектору, али и да сервисира спољни дуг. На овај начин ништа суштински није решено, само је продужена агонија која траје већ више од седам година. Пре евентуалног продужетка аранжмана ће се, наравно, резултати грчких власти наћи пред скенером Тројке, односно „институције“, која би требала на основу задатих критеријума да утврди да ли су Грци у претходном периоду испунили оно што се од њих очекивало. Чињеница је да за грчки дуг одговорност сносе обе стране – и поверилачка Тројка и претходне грчке владе. Грчке владе су неумерено и потпуно ирационално трошиле скупо позајмљен новац, буквално га бацале на неефикасне инвестиције, прескупу инфраструктуру и огромне социјалне програме, док је Тројка ригорозним мерама штедње, успоравањем потрошње и нереалним захтевима упућеним Атини грчки дуг учинила много већим и готово безнандежним, па сада немоћ Атине поједини међународни фактори користе за уцене и дневнополитичка поткусуривања преко леђа осиромашеног грчког народа.
Левичарска Сириза се на јануарским парламентарним изборима у Грчкој бирачима представила оштром реториком према Бриселу, Берлину и оним међународним круговима који се највише истичу у покушајима финансијског дисциплиновања Атине. Било је оштрих речи, говора о прекиду аранжмана са међународним финансијским институцијама, па и о могућем иступању из еврозоне и мењању целокупног темеља на коме функционише ЕУ као таква. Како то обично бива, мегаломанска предизборна обећања убрзано су се топила пред неумитном реалношћу. Од њих до овог тренутка није остало готово ништа. Ципрас и Варуфакис су упркос тврдом ставу на речима сели за преговарачки сто са Тројком, и након почетних неслагања били притиснути да пристану на исте услове као што је то био приморан њихов претходник Самарас. Овакав компромис који су направили пружиће им неприлике и унутар државе и на међународном плану. На унутрашњем плану се налазе на удару критика због брзог кршења предизборних обећања, док на спољном плану од стране других политичких покрета сличног усмерења широм ЕУ могу бити перципирани као слаби, неодлучни и недоследни принципима и идејама које заступају. Бирачи, па и чланови партије Сириза стидљиво, али полако постављају питање да ли су гласали за радикалан заокрет у погледу политике сарадње са међународним кредиторима, или само за нешто ублаженију верзију политике Антониса Самараса и његове владе.

Аутор: Иван Ристић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s