Удар на Војску Србије: Да ли су напади на институцију, која је стуб ове земље, основани и добронамерни?

Омбудсман- много приче, мало доказа ?

Јавност у Србији, у последње време, узбуркана је оптужбама на рачун Министарства одбране и Војске Србије, a нарочито Војнобезбедносне агенције (ВБА). Имали смо, најпре, тужбу заштитника грађана Републике Србије (омбудсмана) – Саше Јанковића против војних полицајаца, поводом немилих сцена и сукоба жандарма са њима, при чему су војни полицајци извукли дебљи крај и били претучени. Прво основно тужилаштво у Београду је, недавно, одбацило кривичне пријаве омбудсмана против припадника Војне полиције. Након пријаве следила је скоро свакодневна полемика омбудсмана и Министарства одбране. Омбудсман се пожалио да му министарство није пружило сву потребну документацију поводом инцидента на тзв. паради поноса, али је своје замерке брзо проширио и на неке остале аспекте – изневши своја наводна сазнања о низу других прекршаја ВБА, који чак немају никакве везе за конкретним случајем који је био окидач за његов сукоб са министарством. Омбудсман је у медијима наступао на тзв. начин повезивања, односно проширио је списак тема и оптужби на рачун система одбране, али тако да оптужбе нису изгубиле на ,,јединству и целини“, већ су само разноврсне примедбе и ,, накнадна памет“ вероватно имале за циљ да појачају утисак и позицију омбудсмана у расправи са оиима на чији рачун је изнео тешке оптужбе. Ако је омбудсман заиста имао сазнања о прислушкивању синдиката, странака, судија итд. од стране ВБА и многим формално-правно нелегалним радњама – тешко да је сва та сазнања могао да прикупи и да их себи докаже до те мере  да би их изнео у јавност, за тако кратко време. Претпостављам да процес од почетних  сазнања о нечему до тога да се та ,,сазнања“ и обзнане треба неко време и да траје. Ако је омбудсман и пре афере пребијања Андреја Вучића имао таква сазнања, зашто није у јавност иступио и раније са њима, већ је то урадио тек након овог случаја и кривичних пријава поводом тога? Ако омбудсман  нема чврсте доказе, већ само сумња и нагађа, онда није требало да излази у јавност са таквим оптужбама док не сакупи јаке доказе и прво покрене процес у легалним институцијама, јер су то сувише озбиљне и осетљиве теме да би он  тако полемисао у медијима. Омбудмсан је, ако има тако чврста сазнања, вероватно много раније дошао до њих, а пласирао их у датом тренутку по принципу повезивања, а ако та сазнања и нису тако чврста већ његове личне сумње, онда и нису за такво изношење у јавност. Најмање је вероватно да је он тек након бављења немилим случајем дошао накнадно и до других сазнања, а да су за тако кратко време она уједно и довољно постала поуздана да се пласирају јавно. Поставља се питање и ако је дошао до таквих доказа како је успео у томе, јер би парадоксално и евентуална стварна таква  сазнања вероватно морала да буду прикупљена на  неки начин који излази из његових формално-правних ингеренција, контролне улоге, јер се до таквих информација тешко може доћи на начин на који би омбудсмани по закону требали да врше своју улогу и стриктно да не излазе ни милиметар изван тога. А управо се то  замера свим службама и војскама света, па и код нас, као  у овом случају. Баш то је и срж дела критике омбудсмана према војној служби.

Веома је чудно да, када је изнео низ тешких оптужби, истовремено је одустао од посете министарству у својству своје улоге контролора и наставио је са оптужбама и препуцавањима у медијима. Просто је нелогично да ако већ жели нешто да раскринка или докаже, самоиницијативно одустане од посете, где би ипак могао нешто ново да сазна или бар делимично изглади неспоразуме. Чак и када би се нешто крило хипотетички од њега одласком тамо не би изгубио ништа и вероватно би добио нешто и више сазнао него пре тога, што и јесте његово законско и право, али и обавеза у овако деликатним ситуацијама и тренутку када износи низ тешких оптужби. У НИН-у је нпр. изнео бројне оптужбе у смислу ,,сумња се да…“а није ми познато да је до сада, скоро два месеца након тога, поводом свих тих ,,проширених тема“ поднео и кривичне пријаве, упутио се у суд изнео конкретне доказе о конкретним појединачним случајевима итд. Напротив, колико јавност зна, засад је од њега остало само на пријавама из ,,случаја Андреј Вучић“,а чак и оне су одбачене. Ако је све оно тачно за синдикате, партије, судије, па и обичне грађане, криминал и корупцију и заташкавања у систему одбране, он је морао када је већ начео ту тему да изнесе барем један доказан и конкретан случај поткрепљен неким снимком, документом, нечијом изјавом или било чим, да сазове ванредну конференцију за штампу, поднесе неке пријаве и сл. А он је изнео опште и неодређене оптужбе, као да јавно ,,пипа у мраку“, што је можда дозвољено за таблоиде или обичне грађане који износе своје ставове, сумње, теорије, али такав паушални приступ не приличи његовој функцији, посебно имајући у виду озбиљност изнетих сумњи и сфере на коју се то односи,а која је свуда у свету можда и најосетљивија. Скупштински одбор за контролу служби безбедности је закључио да током тзв.параде поноса ВБА није прекршила ниједан закон, а на истој седници је Јанковић изјавио да никада није ни тврдио да јесте, али да је имао сумњу. Поводом ,,проширених тема“ осврнуо се на некакав документ за који ,,није ни сигуран да је валидан“ што значи да није ни доказ, али буди некакву сумњу (ваљда његову?) да је ВБА пратила радикале на митингу и њихове активности око истог. Тај један случај конкретан је изнет, очигледно на климавим ногама, као сумња – а шта је са судијама, синдикатима, другим странкама и личностима, јер је и странке помињао у множини, криминалним и коруптивним радњама и наводним заташкавањем некаквих афера? Можемо констатовати да је омбудсман врло мало конкретног понудио јавности као доказ тих многих тврдњи, иако би ваљда требало да је обрнуто и да мање прича, а више ради и да не износи толике тврдње и сумње које не прате и његове конкретне акте и доказе , јер шта ћемо ако се у заносу затрчао па изнео и неке сумње које уопште нису основане или чак и да јесу нема конкретних доказа и законског деловања против истих? Онда се тиме уноси и одређена конфузија у друштво. Од новинара, таблоида и сл. тако нешто нпр.може се очекивати, али за омбудсмана је таква (не)озбиљност недопустива. Другима  можда и приличи изношење тврдњи у најширу могућу јавност за које имају (ни)мало јаких доказа, али њему као органу и институцији, сигурно не.И то државној институцији, јер је он део система као институција изабрана за то, а не обичан грађанин без функције Саша Јанковић. Омбудсман не би смео у медијима тек тако да трчи пред руду, већ пре то треба да му буде апсолутно последња опција. Није нам познато које је све он дискретне могућности и провере потражио у институцијама система, где треба увек прва адреса да му буде – мислим на низ изнесених сумњи, не на конкретан случај сукоба војних полицајаца и жандарма. Закључићемо да се, у најмању руку понео непрофесионално, уз оправдање сумње и питања да ли је то пласирање озбиљних непоткрепљених оптужби незнање, несналажење и ненамеравано, или је можда то   плански и с циљем на такав начин спроведено и пласирано? Могуће је чак и да је омбудсман и без свог знања и допуштења, сплетом околности постао инструмент неких замисли и циљева, који и нису његови, али је он, услед новонастале ситуације, идеално средство другима за остварење њихових циљева, па ће га онај коме то тренутно због нечег одговара, здушно подржавати да бескомпромисно настави са борбом. О свакој ситуацији ваља промислити  из више углова, погледати и неку другу страну медаље, а не само на начин на који нам то медији, разне НВО и сл. сугеришу. Поготово кад је у питању ситуација која нарушава озбиљно углед земље, као што је јавна, на моменте паланачка полемика омбудсмана и важног министарства. Интерес је свих, а посебно најшире јавности, пошто је пандорина кутија већ отворена преурањеним истрчавањем омбудсмана  у медије- да се ствари истерају на чистац. Врло је реално да буде – тресла се гора, родио се миш, где нема доказа за све ове  озбиљне оптужбе, али свакако остају штетне последице  по углед државе и  једне од њених најважнијих институција, чак и у том случају. Онда не би смело да буде ником ништа , и морално би било да омбудсман и сам поднесе оставку, или да буде смењен. Толико о омбудсману и конкретном случају који је први покренуо контроверзе у систему одбране. Сада је ред, веома цењеним принципом ,,повезивања“ осврнути се  и на друге ствари, које су можда итекако повезане са овим досад.

Ombudsman

Шпијунажа, безбедност и приватност – зашто би Србија била једини изузетак и да ли би било ,,ненормално“ чак и да су све оптужбе тачне?

Питања која су још интересантнија од самог омбудсмана, јесу она општа, која се тичу односа између неких фундаменталних људских права, која једна друге у неком тренутку морају да делимично  жртвују и подреде, или се у неким додирним тачкама међусобно искључују. То је вечито сложен однос између слободе и безбедности, приватности с једне и потребе да државни органи у циљу заштите државе и грађана некако увек сазнају све оно што је битно или што евентуално може да угрози поредак, стабилност, безбедност земље, а самим тим и свих индивидуа које у њој живе. Ако некада раније није ни било потребе за таквим дилемама и правдањима, где нису морали да се полажу толики рачуни, данас ове дилеме раздиру добар део планете за који се сматра да је у њему либерално-демократска идеологија однела превагу. Како је људско друштво еволуирало, све више се јављала потреба за обуздавањем власти, државе, поделом између различитих грана власти, које ће једна другу да контролишу итд. изградиле су се  и такве институције, преко којих би и ,, држава штитила саму себе од сопствених слабости и злоупотреба“. Идеологија људских права, либерализма узела је маха, што уопште донекле није спорно, јер у људским правима као таквим нема ништа лоше и постоје људска права која су апсолутно природна и нико не би требало да их одузима појединцу, али и многа права  која су се искристалисала друштвеним консензусом. Међутим, и либерализам и идеологија људских права, су као и свака друга идеологија – ако се доведу до крајности и става како је само то исправно, нешто што се само по себи подразумева ни не подлеже расправи – постају злоупотребљиви и одишу неком врстом тоталитаризма, само на много префињенији начин. Ниједна идеологија која тежи ка томе да се не доводи у питање и која за себе сматра да је универзално применљива увек, свуда и у свакој ситуацији, не може да заврши на добро. У ствари, проблем је у идеологијама, као таквим. Ако говоримо о економији, политици, тзв. левици и десници, некаквим рецептима за напредак државе, друштва, појединаца – тешко да ће у сваком тренутку и свим околностима један и универзалан рецепт бити применљив и успешан, пре ће бити да је нека мера осећаја за тренутак и комбиновања, некад и  истовремено противуречних политика, најбољи рецепт за опстајање и напредак у свету који се стално мења и у ком је погубно ако такве промене не приметите и не понашате се у складу са њима. Сваки појединац и свака држава имају системе вредности и неке ствари од којих се не одступа ни по цену живота. Када су у питању идеологије, односи према економској политици, политичким системима, људским правима, међународним односима, тактикама, стратегијама и разним аспектима јавних политика – потребна је флексибилност , а тешко да ригидност и сагледавање ствари само из једностраног идеолошког огледала могу да буду добри. То се односи и на либерализам, либертаријанизам и све  варијабле, често идеолошки преагресивне у чијем центру је тзв. идеологија људских права. И екстремни индивидуализам, који води ка анархизму, може да се посматра као нека врста тоталитарног и искључивог, врло плитког погледа на свет. Као што је погубна и тоталитарна држава, која нема никакво поштовање за индивидуе као такве, које ту државу чине, за основна људска права, различитости, исто тако је погубан и екстремизам са супротне стране, друга крајност која мисли да постоји само појединац, а да оно што се назива друштвом, државом није ништа него вештачки и прост збир појединаца, и ништа више изнад тога.
Тзв. либерално-демократски поредак, тамо где је ухватио маха, донео је и разне легислативне стандарде у многим земљама, које су веома тешки за доследне примене, а да се притом озбиљно не угрози безбедност држава и грађана. Ако бисмо гледали из перспективе великог либерала-доследна примена таквих прописа и закона на крају би уништила и сам такав систем, уколико он игде и постоји у стварности. Свака идеологија и политички систем има клицу за самоуништење – било да је то либерализам, анархизам или процедурална демократија. Сасвим је могуће да демократским путем, уколико и он истински било где постоји, опција која се залаже за укидање демократије дође на власт и легално је укине. Као што некакав терориста, или било које лице које угрожава безбедност различитих држава и света може да се позива на људска права, која он тежи да поништи за друге, или која не постоје у државама из којих је дошао у земље  која таква права баштине,а он их користи због тренутних потреба иако му она ни најмање нису блиска у његовом вредносном систему.
Када је у питању шпијунажа и надзирање грађана, и једно зрно здравог разума нам налаже да помислимо да се вероватно ниједна држава  стриктно не придржава легислативе, а камоли државе које формално имају веома либералне прописе по тим питањима. У данашње време, и на глобалном и на националним нивоима, вероватно се спроводи никад обимнија шпијунажа грађана. У већини земљама има прекорачења законских овлашћења. Вероватно ту има и понекад злоупотреба, у смислу да се то некада ради и због уцењивања, пара, обрачуна с разним особама, из неких приватних и криминалних интереса, али далеко од тога да нема и прекорачења формалних ограничења и зарад националних, па и интереса човечанства. Замислите када би се хипотетички светске службе придржавале савремених законских процедура и када ништа не би радиле ван легислативе. Колико би само било делотворно када би за сваку особу коју прате, прислушкују и сл. тражиле судске налоге и када би се стога  понашале и релативно предвидиво, обзиром да стриктно придржавање форме подржазумева и одређен степен предвидивости. Обзиром на ,,брзину“ таквог процеса, можемо претпоставити колико би тромост система, бирократије и процедуре узроковала то да се не реагује адекватно и благовремено на претње у настајању. Данас се прислушкује и надзире масовно, како у оквиру свих националних држава, тако најмоћније велике силе врше и неку врсту глобалног надзирања. Ту и државе долазе у сукоб са сопственим прописима, а наравно да аутоматски свака шпијунажа ван сопствених граница крши и законе земаља у којима се делује, плус међународно право. Надзирање, скоро свуда, без изузетка води ка сукобу с законом, али и са правом човека на слободу приватности. Некада једноставно, између два принципа или добра мора да се направи избор, уколико у тренутку коришћење једног угрожава друго. Кључно је питање шта је мање зло и да ли се разлог због кога се то ради може оправдати. Недопустиво је користити службе за болесне амбиције, некакве личне, приватне, криминалне интересе и структуре, комбинације, да би се уцењивале поједине особе, компромитовале, да им се пакују афере и сл. Недопустиво је и да се у држави нпр. службе користе у партикуларне страначко-политичке сврхе, па да нпр. владајућа странка користи државне органе и моћ власти да уништи унутрашњу страначку конкуренцију, мада у одређеним, поготово слабим и земљама антагонизираним са неким већим силама – опозиција заиста често јесте таква да се комотно може поистоветити са издајством земље и такве опозиције не презају да ,, душу продају спољном ђаволу“, само да би се револуционарно докопали власти и својих пет минута славе.То су вероватно и земље у којима не постоји базични друштвено-национални консензус, на начин да је као у неким најмоћнијим земљама, где постоје дугорочне стратегије и за статус круцијалних принципа је небитно која странка влада.  Наведени су неки примери релативно неоправданих злоупотреба служби на националним нивоима. Што се глобалног нивоа тиче, апсолутно је незаконито шпијунирање страних земаља, међутим то  званично и не постоји док се неко не ухвати, иако сви знају да се ради више него икад. Борба међусобна постоји, али она је тајна и нико ником се не замера на томе јер међу државама постој тај реципроцитет. Оно што је много више забрињавајуће од шпијунирања држава међусобно, где као и у политици однос снага већих и мањих није равноправан – проблем је када  се разним субверзивним активностима уништавају читаве ,,неполсушне“ државе, народи, региони, што плански, што отргнућем разних духова првобитно пуштених из боце. Опет се поставља питање мотива и намера – да ли велике силе врше тоталну шпијунажу зарад бојазни од тероризма и других опасности, које су одавно постале глобални феномен, или се тежи успостављању ,,глобалног новог светског поретка“ према најцрњим орвелијанским слутњама. Сигурно је, да као и код многих унутрашњих случајева, и на међународном плану надзирање се врши што због реалних претњи и опасности, што због великих и нечовечних, експеримената. злоупотреба итд. што је кобно. Технолошко-економско-индустријски аспект нелегалног шпијунирања је такође присутан на глобалном нивоу, да би се украле тајне конкурената
У ери веома развијене технологије и интернета – вероватно су се и надзирања усавршила. Али , авај – баш због тога је све теже и теже разним светским службама да се снађу у тој правој инфлацији података. Као што је у данашње време када је у великом броју земаља формално присутна демократија и када можете стално да критикујете – критика изгубила на снази, јер више никог није брига за критику када то може свако да ради,био глуп, луд, будала, или нека паметна личност од интегритета, за разлику од неких тоталитарних времена када је изговорена једна забрањена реч имала јачи одјек него сада милиони критичких коментара на друштвеним мрежама. Донекле је тако и са информацијама и надзирањем. Претостављам да се данас надзире већи број грађана у свету, него икада пре. Али у мору милиона свакодневних података и милиона надзираних грађана – није лако одвојити жито од кукоља и све светске службе, поготово неколико највећих сила константно ризикују да од дрвећа не виде шуму. Иза неког коментара на интернету, претње итд. нпр. може да стоји некаква неозбиљна будала, а може у томе да буде и нечег јако озбиљног.
Донекле није ни чудо, што у данашње време постоји некаква врста глобалног прећутног консензуса међу државама око ,, тоталне информативне будности“, јер је свет рањивији него икада, и за разлику од претходних времена сада претње на глобалном нивоу не морају бити само државе, већ и терористи, криминалне групе, чак и суманути појединци, природне катастрофе, заразне болести итд.реалтивно лако се данас на неком делу планете може нанети нека велика штета, а чини се некако да се рђаве ствари лакше накалеме с краја на крај света много него добре – јер ,, кап неког отрова може да затрује сто литара најчистије воде, а кап бистре воде у толико отрова не би се ни приметила.“ Најуспешније, најмоћније и најбогатије су управо земље које највише шпијунирају и имају најбоље службе, а такве земље служе милом или силом и за глобални узор и ширење идеологије, чији се поклоници у мањим земљама, попут Србије, ужасавају што можда и Србија користи само делић могућности и техника које земље које су им идеал, узор или спонзор- примењују на ненадмашној разини. Живимо у свету Гвантанама, Абу Граиба, Патриот акта, и то је тако. Идеално би било када би људи били мирни, предвидиви, добри и када не би било потребе за  било каквим стрепњама, али сурова реалност је другачија.  Сада чак постоји и једна потпуно испреплетана мрежа односа на међународном нивоу, где се многе државе и службе хибридно и асиметрично понашају – у односу на нека питања нека држава им је пријатељ, у односу на друга супарник. Однос САД и Јапана потпуно је различит ако се гледа технолошко-економска страна, а другачије ако се гледа војно- политичка. Русија и САД су у најгорим односима од завршетка Хладног рата, али када су неке заједничке опасности у питању по њих и глобални поредак, они у датој ситуацији постају савезник – нпр. у сузбијању тероризма, нарочито исламског, свемирској сарадњи, питању пролиферације нуклеарног наоружања итд. Није лако ни дефинисати односе у троуглу САД – Русија -Кина. Како тумачити преговоре САД и Ирана око нуклеарног наоружања и сарадње против ИСИЛ-а и све чешће трзавице на релацији САД-Израел, коме је највећа ноћна мора да некад тај савез пукне и да Израел буде пуштен низ воду?Или све чешће сукобе ,,екстремних десничара“ против исламизма у Европи? Или однос Немачке и САД, где у политици према Русији има озбиљних размимоилажења, али су нпр. у политици према Србији, па и Балкану много сложнији међусобно. Свет је одавно, услед глобализације, кретања људи, интернета, али и разарајућих технологија – постао скучен , све мањи и мањи као право глобално село. И линија између спољне и унутрашње политике земаља је прилично избледела, јер светска превирања дотичу велики део планете и одражавају се и на унутрашњу политику.   Све то побројано говори да се свет усложнио и да неке просте схеме више не важе – нпр. ригидни савези, јасни појмови пријатељ и непријатељ. Глобализација је узела маха и имамо многе моћне недржавне актере као мултинационалне корпорације, верске групе, терористичке организације,моћне НВО и think-thank-ове итд. Што је свет сложенији, а опасности и старе и нове разноврсније, потребније су и што боље и благовременије ифнформације да би се снашло у тој џунгли. Да ли је до њих увек могуће доћи у потпуном сагласју са легислативом и ништа преко тога? Сумњам.
Оно за шта је омбудсман оптужио ВБА нпр., чак и када би било хипотетички тачно и доказано, а није доказао ништа, већ само сумња – не би било ништа што је неуобичајено ни за једну озбиљну службу на свету, а поготово то раде службе оних земаља које слове за најдемократскије, транспарентније и узор према коме смо ми и унели највећи део легислативе по том питању у наш правни систем. Те стране земље сигурно шпијунирају грађане Србије, па и разне организације овде, али наравно да никада никоме није пало на ум да му то буде спорно, а сви се чуде што можда наше службе прислушкују грађане у својој земљи?! Да ли је логично да службе безбедности Србије можда прате политичка збивања, токове, па чак и судије и синдикате – једноставно нешто што итекако може да има везе са безбедношћу ове земље, или је логичније да се на саму помисао на тако нешто сви саблажњавају, а никада се не запитају и не забрину над сасвим реалном могућношћу да те исте људе и структуре, много више надзиру стране службе које су и развијеније и вичније вероватно у томе? Да се не говори о томе да можда неке од тих структура не само да надзиру, него можда делом и руководе и усмеравају их? Јавност у Србији није узнемирена нпр. ако је неки опозициони посланик и човек који има амбицију да буде предводник ,, промена“ у Србији, својевремено док је био у нашем представништву у једној страној земљи, носио поверљива документа са ознаком државне тајне земљи домаћина, а поводом потенцијалне реакције Србије на проглашење независности КИМ која се очекивала? Надам се да такви политичари под променама не подразумевају некакав украјински сценарио. Нисам приметио ни да се јавност усталасала због тога што постоји веома основана сумња да су актуелни тужилац за ратне злочине и његов заменик износили службене тајне представницима стране амбасаде, због чега их је један народни посланик и тужио, уз јаке приложене доказе. Али је завладала паника што, можда српска војна служба ради оно што раде све војне службе на свету?! Или можда Србија не сме да ради онако како и  други раде, већ онако како јој други кажу?
Поставља се и питање – ако је неко сто посто чист и није се огрешио о законе ове земље, било да је грађанин, политичар, организација – што би га мучило то да је можда и прислушкиван ако стварно нема шта да крије? Жал за приватношћу? У ери када људи толико тога откривају приватног и интимног о себи, где се све крећу, шта раде, какви су им ставови, навике итд. посебно преко интернета и друштвених мрежа, да то поприма облике патологије? Ако сте обичан грађанин, и ако вас је неко некада можда и прислушкивао и надзирао, највероватније никакве последице негативне нећете сносити нити сазнати за то, а то вам је рађено можда случајно или чисто из неке рутинске  предострожности. Не бисте имали чега да се плашите и од чега да стрепите. Али људи воле да параноишу генерално, сваки човек се осећа важним, посебним, а многи чак ирационално мисле да се стално око њих плете некаква завера. Ако се неко бави политичким деловањем, било чиме што потпада под делокруг интересантног служби, нема много права да кука на такве мере, јер је сигурно и уласком у политику или неку другу важну делатност био свестан да се то углавном ради и да у неку руку мора да буде ,, интересантан “. Колико је само случајева у историји било да ни владари нису били поштеђени тога, а камоли политичари. Ако је невин, онда нема такође разлога за велико негодовање. Вероватно  такви људи највише страхују да нека њихова велика слабост, порок, нешто што је штетно по углед – мрачна тајна невезана за политику, али погубна за јавну слику о њима- не изађе на видело.Наша јавност никада, није имала прилике да чује за било какав случај те врсте и злоупотребу да су службе у Србији некоме упропастиле живот или каријеру. Нема ни потребе  таквим пакосним стварима и уценама службе данас да се баве, када постоје таблоиди који уживају у томе и веома често су успешни, а ти профитабилни таблоиди су светски тренд. од ког се ништа не може сакрити, а много тога и пакосно или зарад профита измишљају, подилазећи успут потребама најпримитивнијих маса. Недопустиво је нпр. да службе злоупотребљавају појединци, криминалци да служе за приватне циљеве амбициозних људи или пакосне манипулације и уништавања туђих живота и наношења штете интегритету преко неких сазнања. Такође је у свакој озбиљној земљи, недопустиво да се исте корсте у уске страначке сврхе. Али немојмо се заваравати, да и по цену прекорачења неких формалних ограничења службе генерално морају знати шта се дешава међу људима, политичарима, бизнисменима, организацијама, свуда где је моћ и где се доносе некакве битне одлуке – па чак и међу сасвим обичним грађанима селективно, јер се никад не зна шта све неком човеку може пасти напамет, а можда се баш то може случајно и ненадано открити и спречити? Природно је да држава тежи да (са)зна шта се ради у странкама, синдикатима, правосуђу, медијима, јер су то све сфере које утичу одлучујуће на животе људи , а немојте мислити да у њима нема увек и доста криминалних, корумпираних особа , па и туђих агента од утицаја и мешетара. Важно је да се ствари не фабрикују, пакују, сазнања тешко злоупотребљавају. Само надзирање као такво, не може се оценити као добро или лоше, без знања циља с којим се то ради. Држава треба и своју моћ да ограничава, да је не злоупотребљава, сви знамо из историје колико су тоталитарне девијације биле болне и нехумане. Како је  таква идеолошка крајност рђава, тако је рђава или претерано наивна и она по којој је рђава свака контрола. У суштини с идеологијама је проблем јер су то сувише наивне и слатке заблуде да постоје Богомдани логични, једноставни, универзално применљиви рецепти са све или скоро све сфере, кроз ту идеолошку призму, да се све може савршеним рецептом решити. Претходне идеологије се осуђују, али ето сада су ту нове, с којима се револуционарно креће од нуле и које су одувек биле очигледне, али не и откривене. У неким ранијим тоталитаризмима држава и друштво су све, појединац је ништа и знамо какву је контролу имала држава над ,,поданицима“. Али и екстремни либерализам је погубан, и попут других пропалих идеологија, носи у себи клицу самоунишптења. Нити држава треба да буде тотални контролор и једини власник судбина и живота и смрти својих ,, поданика који су без државе нико и ништа сем безличне масе“, нити је добар онај облик изопаченог индивидуализма, чији се поборници највише ужасавају тога да државе могу неког и нешто да надзиру. Људи који не гледају идеолошки замагљеним огледалом, и мисле реално, знају да нпр. у економији неће све муке решити ни невидљива рука тржишта, ни планска економија и контрола, ниједна крајност, већ да је између читав спектар,  не 50, него 50 хиљада нијанси сиве, између цног и белог. Опет кажем, није поента у прикупљању информација као таквим, већ у циљу због чега се то ради. Ако је циљ безбедност, у све сложенијем свету, битна ствар је да државе благовремено дођу до што више информација како би могле да се снађу и штите вредности као што су безбедност, територију, становништво, углед и друштво у коме се свака индивидуа цени, али свака индивидуа, група људи евентуално треба се и спречити у свему што би нарушило безбедност, и достојан живот свих грађана.

uros 1 uros6 uros7 Uros2 uros3 uros4

 Да ли је у току фронтални напад на Војску Србије?

Случај сукоба на тзв. паради поноса и кривичне пријаве омбудсмана, потом критика за ,, многе друге неправилности“ на које Јанквоић сумња, само су биле почетак покренутих контроверзи око Војске Србије. Не желим да нагађам да ли је омбудсман део ширег фронталног напада на систем одбране, или пука случајност и колатерал, на кога су се једва дочекали остали да се накалеме и искористили прилику да наставе нападе након његовог сукоба са министарством. Чињеница је само да је било више напада  на војску, из веома сличног друштвено-политичког миљеа људи и организација. Оно што је чудно у следећим нападима, јесте то што су поприлично смешни у смислу никаквих доказа приложених и кредибилитета актера који су иступили с нападима, али са друге стране нису нимало смешни када сагледамо са ког спектра то долази, а чак су и неки моћни светски функционери извавили како неке од тих организација ,,имају велики углед“ у свету, како се њихове оптужбе морају узети са респектом итд., иако и просечан грађанин Србије зна да Фонд за хуманитарно право нпр. може бити све, само не угледан, на било ком нивоу. Оне неће имати конкретне последице ни по нападнуте, ни по углед војске у народу, који види који и какви нападају – али веома је озбиљно што изненадни вал више напада на војску одједном, актера за које знамо ко може највероватније имати највећи утицај на њих – показују да оваква каква је Србија можда неком смета, а посебно војска. О ,,доказима“ Фонда за хуманитарно право сувишно је и трошити речи, обзиром да је пре пар година већ одбачена њихова тужба против Љубише Диковића, који их је и тужио због неоснованих оптужби, али су они опет решили да баш сад оптуже начелника Генералштаба за наводне злочине. Имали смо и тужбу пензионисаног тзв. трансродног мајора, уз помоћ НВО која се бави правима таквих особа – због наводне дискриминације и сумње да је та особа пензионисана само зато што се тако декларише и осећа. Чињеница је да се она тако изјаснила и завела и много пре него што је пензионисана, тако да је тешко то довести у везу. И та тужба је, одбачена. Следећи случај јесте оптужница тзв. суда у Ђаковици против Момира Стојановића, који је ратовао на Космету у време сукоба са терористима ОВК и НАТО агресије, касније је неко време био и на челу ВБА, а данас је пензионисани генерал, посланик СНС и председник скупштинског одбора за контролу службу безбедности. Појединачно ниједан од ових напада, као што напоменух већ, није ни вредан пажње ни помена, као ни они од којих конкретно долази. Али та њихова преплетеност, удруженост, временска близина догађаја и неке реакције јавности, појединих медија па и страних функционера, који их подржавају – јесу нешто што је све, само не безазлено и смешно као што би било појединачно узев. Веома активан у критикама војске све ово време је био и Центар за евроатлантске студије. Као што слика некада говори више од хиљаду речи, тако и спектар из кога напади долазе много више може да говори, него сами бесмислени напади. Не може нико да ме убеди, као грађанина, да особе попут Јелене Милић или Сандре Орловић, уз дужно поштовање, боље знају каква би Војска Србије требало да буде, од наших часни х војника и припадника система одбране и свих српских служби и органа, нити да боље жеље и намере имају од њих.. Наравно да у сваком житу има и кукоља, људи су кварљива роба и увек има злоупотреба и грешника. Свака институција може да погреши у свом раду. Али немојте се заваравати да је било коме ван Србије или било којој полуаутономној особи или удружењу у Србији, важно како ради било која наша институција и како се понаша према нашим грађанима. Ако радиш тако да се поклапаш са њиховим интересима, какав год да си подржаће те, ако им  не одговараш због нечега, све и да си најбољи, најпоштенији и најстручнији, напашће те. некада чак и ако си им пре одговарао, или можда баш због тога, или ако им само делимично одговараш, а тренутно им је то мало и задовољава их само потпуност. Да ли вађењем неке афере из фиоке, покретањем теме дипломе, или грешака у раду институција. Било чиме. То је, с њихове стране, легитимно, само ред је знати су те ствари преко којих оптужују за њих суштински само тривијалне и служе просто као средство, а битни су скроз други аспекти. Чак и кад су за неку изнету чињеницу у праву, њихови стварни мотиви и ,,огорчење“ су скроз другачији, него код неког обичног грађанина Србије који је, с правом, огорчен неким пласираним сазнањем о грешкама институција или томе да неко нпр. има спорну диплому. Може се рећи да у Србији постоје одређене ,,мини -идеолошке заједнице“ које се стално подржавају око неких питања. Поготово је интересантно ко у јавности или на друштвеним мрежама критикује, и ко се увек међусобно подржава. Посебно интересантна за такво сагледавање је друштвена мрежа Твитер.

prescentar2

Заоштравање односа Запада и Русије као један од могућих узрока напада на Војску Србије

Уврежено је мишљење да су службе сваке земље најоданије и најтврђе патриотско језгро. Од њих, често се сматра, као најтврђи орах за стране утицаје, важе управо војне службе. Логично је да у свим службама, а посебно у војсци служе људи који су највернији својој земљи, иако свака институција може да буде делимично избушена или урушена. Посебно је у Србији вероватно да има велики број патриота на најважнијим позицијама у војсци , обзиром да добар део њих који служе тренутно су били у свим ратовима и часно се борили. Оптужбе против Диковића и Стојановића, можда се могу и тумачити тако да су сви они који су ратовали на Космету и против НАТО пакта  неприхватљиви за неке велике силе и да би једина Војска Србије која би им била по мери, била та која би била што више прочишћена од таквих, а допуњена новим генерацијама, које имају и неке другачије погледе. Свакако да би им и више одговарала Војска Србије, која не би усред сукоба Запада и Русије око Украјине, организовала параду на којој је главни гост Владими Путин. Устаљено је мишљење на Западу, и да ко је тврди патриота у Србији, скоро по аутоматизму је русофил, а много критичкије настројен према другој страни. Чињеница јесте да у српском народу постоји снажан проруски сентимент, који има дубоке корене, али и да Србија није Русија, и да има другачији геополитички положај и снагу. Без обзира на блискост и традиционално савезништво, око неких ствари често су Русија и Србија принуђене да буду у раскораку. Али симболика је одувек била неумољива и важна, а Запад нас итекако види као ,, мале Русе.“ Могуће је да неке велике силе и центри моћи сматрају, да чак и оваква Србија, без обзира на сталне јавне изјаве о пријатељству сарадњи, напретку и поверењу -није довољно кооперативна. Иако се определила за улазак у ЕУ, војно је неутрална. Иако признаје целовитост Украјине, није увела санкције Русији. Они који су увели санкције Русији никакву корист не би имали од тога када би им се и ми придружили, али можда нас ипак сматрају као каменчић који жуља, јер можда они цене садашњу опасну глобалну ситуацију на тај начин да не може бити неутралних, ни делимично кооперативних, већ да макар и само због кредибилитета – ,, свако може, треба и мора да ради за нас.“ Чињеница је да се Србија налази у релативно лошем геополитичком положају, и да изјаве о поштовању и разумевању за принципијалне позиције Србије не морају ништа да значе. Постоје историјски тренуци, када земља попут Србије може да буде мост и неутрална, али постоје тренуци и када се велики и моћни воде оном ,, ко није с нама, тај је против нас.“ Узалуд и ако сте безначајни, и не би били никакви тас, и ако вас истински не желе ни у свом крилу – битна је та симболика. Што је јача конфронтација међу великим силама, мали имају све мањи маневарски простор и у опасности су да буду ,,мрави на геополитичкој стази слонова“. Велике силе мање силе ,,нити љубе,нит их другом дају“.Често боље умеју да процене реално стање у некој земљи, и душу народа  него сама та земља. Србија јесте формално, никад јаче привржена ЕУ интеграцијама, са стопроцентном подршком за ЕУ у парлкаменту. Али исти ти у ЕУ знају, колико такав стопроцентни однос није ни близу у српском друштву, и колико је скупштински однос према ЕУ више резултат околности и изборног инжењеринга. Србија јесте ,,освојена и покорена“ финансијски и идеолошки, медијски, али чини се да симболички и ,,неокортикални рат“ против ње, још увек није завршен и поред свега, чини се да страна којој формално тежимо и која нас формално жели у свом крилу – вечито гледа на нас с подозрењем и неповерењем, па и тројанским коњем уколико би икада досегли чланство у ЕУ нпр. Некада су могући тренуци боље сарадње и присности са њима, али никако оне искрене, макар и лажне и привидне сарадње у којој има било какве назнаке пријатељства ван економије, стратегије, изнуђене сарадње, прикривене претње – као што они имају понекад такве манифестације односа са неким нашим суседима, или ми са Руском Федерацијом. И поред прокламованог курса елите, евидентно је да Запад сматра из њихове перспективе да, иако су институције формално ..освојене“, можда и нису баш у потпуности, а да се не говори о томе да су ,, душе народа“ и поред свега, за разлику од свих других европских земаља, освојене у минорном проценту, јер највећи проценат грађана Србије уопште није интернализовао евроатлантски поглед на свет. Немци су нпр. савршено знали тридесетих година прошлог века, да сва тренутна сарадња Југославије (Срба) са њима, па на концу и потписивање Тројног пакта, нису биле одраз ,,сродности душа“ и заједничког погледа на свет, какве су имали с многим другим народима, па и деловима Југославије – већ сурови реалполитички покушај да се злокобне претње које су висиле у вазддуху никада не остваре и да се покуша остати неокрњен и неутралан у сукобу великих, значи био је то пропали покушај невољног и прикривено присилног савеза и споразума.

Uros Nikolic
За мање  земље (територијално,бројчано, економски, војно), попут Србије,  идеално је, уколико јој се дозволи да из сукоба најмоћнијих светских сила изађе неуплетена много и неокрњена. Свако укључивање носи драстичне тешкоће, било да се заврши на победничкој или побеђеној страни. Тешко је бити и непријатељ, али и савезник најмоћнијих. Но и седење  на две столице, некад ризикује да се обе столице измакну и да се пропадне. Није добро у садашњој ситуацији бити на линији ватре, како је рекао Џон Кери, али вреди се борити за што боље позиционирање на међународној сцени и што вештију игру. Можда и председавање ОЕБС-ом које није могло да нам стигне у горем тренутку, даје трачак наде да уз памет, заштитимо овај брод Србију у немирном светском мору.

 Аутор: Урош Николић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s