Камо среће да је и за мене било некога ко би ми помогао

Сасвим обична прича необичном момку

Себе зове песником, а сопствени идентитет крије од злих умова. Иако је два дана после свог седмог рођендана остао без дела  десне руке, он себе сматра способнијим за рад од многих других људи. Бора Ђорђевић и Чарлс Буковиски су његови узори. Поучен лошом срећом која га од  детињства прати наставља да живи животом боема. Људе пушта да о њему мисле шта им је воља и никоме не полаже рачуне. Оно чиме се он бави оставља траг на све оне који воле његову поезију. Ђино Шошђан говори за Политиколог.

Како си ти постао песник?

Нико осим мог брата није знао да ја пишем. Једног дана ми је поклонио писаћу машину уз речи „Узми, бато, да се више не мучиш да пишеш по папиру“. Живим у малој сеоској средини где се на уметнике и не гледа са одобравањем. Једног дана сам одлучио да обзнаним своју љубав према писаној речи и отишао у једно румунско удружење, ту код нас, за које сам знао да се баве тим питањима. Исмејали су ме. Никада нећу заборавити тај осећај. Изашао сам оданде и узео карту за Панчево, хтео сам само да одем оданде што даље. Дошао сам у једну кафану, сео у сам ћошак и  почео да пијем. Тада сам упознао једног човека, писца за кога до тад нисам ни чуо. Он ми је много помогао тада, одговорио ме је од идеје да одустанем од писања. Тако сам 2012. Отворио фејсбук профил под називом Песникове речи и до данас имам више од три хиљаде пратилаца.

11063249_646005345526954_276707438_n

Помињао си да желиш да помогнеш, како то и коме?

Желим да помогнем деци без крова над главом, деци са инвалидитетом, са посебним потребама, деци која гладују. То је мој циљ, мој сад- да помогнем свима колико год да сам у могућности. Камо среће да је и за мене било некога ко би ми помогао, али није било никога сем мог оца и брата.

Да можеш да промениш свет шта би учинио и како?

Свет се свакодневно мења. На неке ствари не можемо утицати, али човек мора знати себи да каже кад је доста.

11072191_646191745508314_996442655_n (1)

Која је највећа неправда коју свет трпи по твом мишљењу?

Највећа неправда је у нама самима. То што не знамо шта заправо значи бити човек. Замисли особу која више воли плишане играчке него људе. Играчке које немају душу, баш као ни већина људи којима смо окружени. Једни другима судимо, а ни не познајемо се заиста.

Да ниси песник, чиме би се бавио?

Вероватно бих био риболовац. Обожавам природу и реке. Можда бих се бавио музиком, још од малих ногу волим Рок, док ме класика смирује и опушта. Мада, када све саберем, најбитније је бити човек небитно којој професији или правцу припадаш.

 Аутор: Мара Недељков

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s