„Глумци у Србији уче да глуме на само један начин“

Француски позоришни режисер, Жан Батист Демарињи, завршио је филозофију на Сорбони у Паризу, потом глуму и режију на Националној Драмској академији у Монпелиjeу. Након оснивања Biladi Rolling Theatre (2006), започиње номадски пројекат Театар око Медитерана. Пре него што је дошао у Србију, радио је представе у Мароку. У Србију долази 2008. године, оснива Кроз прозор#Фабрика и почиње да ради са циљем развијања позоришне праксе. Оснивач је герила театра Le Studio, на чијем репертоару има пет представа: ,,Распарени пар”, ,,Под млечном шумом”, ,,Транссибирска проза”, ,,Немам да платим и нећу да платим” и ,,Један зарез нешто”. Повод за интервју била је најновија представа на репертоару „Распарени пар“, српска верзија комедије “The Odd Couple” по тексту Нил Сајмона.
Шта Вас је навело да режирате представу „Распарени пар“?
Желео сам да направим представу о мушком пријатељству у Србији, како они живе, шта раде када нису ту жене, како се понашају према женама. Поред тога, желео сам да направим представу која ће Mирка Јокића који игра Рашу у „Распареном пару“ ставити у центар пажње и допустити му да изрази себе у потпуности. Питање је онда било ко ће му бити партнер. Одложио сам пројекат, све док није дошло до прилике да сарађујем са Марком Петровићем Пендулом. Марко је пре свега био пријатељ. Тако сам схватио: „Ко може боље да игра у представи о пријатељству, него сам пријатељ?“. Распарени пар је био прилика да видимо колико далеко може да иде наша сарадња. Крајњи исход је био добар и од тад, он глуми и у другим представама, као и Мирко Јокић. Штавише, они ће бити део наше следеће представе, чија се премијера очекује крајем маја.

Да ли је рад на представи био тежак?

Не, напротив, било је веома лако. То је био први пут да радим у тако опуштеној атмосфери. Делом због екипе, али највише због тога што сам знао како то да урадим. Обично када радим на представи, волим да радим нешто што нисам пре радио, нешто што ми још увек није познато. То је највећи изазов: скочити у непознато, покушати да померите ваше границе, као и границе позоришта. Уколико се плашите ризика, онда је боље остати код куће и радити нешто друго. Тако ми је било када сам радио водвиљ. ,,Немам да платим и нећу да платим” (2013) био је мој први покушај да радим на таквој врсти комедије. Када сам почео да радим Распарени пар (2014), готово годину дана касније, знао сам куда да идем, само је требало открити територију у границама које сам истраживао раније. Следећи пут када бих радио комедију, морао бих нешто да променим, иначе бих почео да се понављам.

Колика је разлика између представе и ТВ серије „Распарени пар“, да ли сте морали да прилагодите представу српском менталитету?
Нисам погледао серију, тако да не могу да причам о томе.
Када само почели да радимо представу, забранио сам глумцима да гледају филм. Желео сам да сами дођу до нових, креативних идеја, а не да копирају глуму из филма. Смањили смо број ликова и направили смо нешто другачију интерпретацију улоге Срећка. Гледајући нашу представу, свако може видети да сви имамо у себи малог Рашу и малог Срећка који се боре у нама: Сви смо ми Распарени пар.
Врста хумора и оригинална прича много су ближи ономе што се може пронаћи у Србији. Већина адаптација тиче се локалних специфичности. Марко Петровић Пендула и ја смо већину њих урадили пре и за време проба. За неке сцене радили смо импровизације, како бисмо дочарали српски менталитет у сличним ситуацијама. Комбиновали смо новије делове оригиналног текста и импровизације које смо радили.

11091372_1016808401682474_967642973_n

Како је радити у малом, интимном позоришту као што је Le Studio?
Планирам да детаљно одговорим на ово питање на блогу који се може наћи на сајту Le Studia, тако да не бих покушао да одговорим кратко на нешто што тражи доста времена. Рецимо да је то за сада невероватан осећај слободе.
A како је радити као режисер у Србији?
Сматрам да је мој највећи проблем то што овде нема пуно подстицаја. Уколико желим да видим заиста креативне представе, морам их гледати у иностранству. Претпостављам да је то због „одлива мозгова“ који се догађа овој држави на свим нивоима. Позоришна сцена у Србији је или конзервативна или демагошка. Сви то већ знају. Глумци из Југословенског драмског позоришта или из Атељеа са којима сам имао прилику да разговарам, жале се на недостатак креативности и на захтеве својих позоришта. То је штета, јер су неки од њих заиста добри глумци.

Шта мислите о српским глумцима?
Одговорићу уопштено, ово се не односи на неке којима се дивим, као што је Глоговац на пример. Генерално, недостаје ми лепота. Њихова глума је натуралистичка, као у биоскопу. То не успева на позоришној сцени која тражи већу јачину, више креативности, више инспирације. Ових дана писаћу о томе, јер постоји много несугласица у Србији везаних за ову тему. Глумци у Србији уче да глуме на само један начин: натуралистички. Глумац се сматра добрим када глуми „ као што је то у стварном животу“. Позориште је уметност, што значи да живот треба довести на сцену кроз уметничку форму. То чак каже и Станиславски, ако га пажљиво читате. Узећу поново Глоговца за пример, овај глумац је сјајан, не зато што глуми као да је у стварном животу, већ зато што је инспирисан, лиричан. Он ће урадити најлуђу ствар само да изгледа истинито. Не реалистично, већ истинито.

С обзиром да је култура у Србији у кризи, како видите уметност и уопште културу у Србији у будућности? Да ли сте оптимиста или песимиста?
Мислим да је цела Србија у кризи, па зашто би било другачије у уметности? Шта ће бити, зависи од културне политике која ће се спроводити у будућности. Уколико неко може да води смелу културну политику због позоришта, повећавајући креативност, можда ће се нешто променити. Можда ће млади људи увидети да имају прилику да постигну овде нешто, јер неко верује у оно што они раде, када раде добро. Чуо сам да је актуелни министар културе урадио сјајне ствари док је био на челу Филхаромније. Надајмо се да ће бити довољно храбар да настави тако.

За крај, зашто треба погледати представу?
Није на мени да одговорим на то питање, боље питајте публику која је гледала представу.
Оно што могу да кажем тиче се пет представа које имамо на нашем репертоару и самог Le Studiа: „Посетите нас, ако желите прави позоришни доживљај. Позориште није далеко, налази се у центру града и можете доћи лежерно обучени“.

Аутор: Мина Ђорђевић
Фото: Данило Чечевић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s