Šiitski luk – alternativni pogled na Bliski Istok

Bliski Istok se oduvek u odnosu na zapadni svet isticao drugačijim civilizacijskim obrascem,verskim i društvenim načelima, radikalno drugačijim pravnim i ustavnim sistemima, kao i nepoznavanjem korpusa ljudskih prava onakvim kakvim ih vide države zapadno od Bosfora. Međutim, do kraja Hladog rata ovaj region je bio relativno stabilan, sa solidnim privrednim rastom i svega nekoliko oružanih sukoba, uglavnom iniciranih od strane suprotstavljenih geopolitičkih blokova tadašnjeg bipolarnog sveta. U islamskom svetu svaka društvena i politička pojava ima višestruke dimenzije, pa tako i aktuelni društveni i oružani sukobi koji plamte od zapadne granice “turskog sveta” do stepa centralne Azije. U srži sukoba geopolitičkih polova kada je islam u pitanju nalazi se podela između sunita i šiita. Naizgled trivijalno razilaženje oko shvatanja nasledne linije proroka Muhameda pretvorilo se u ideološko – geopolitički sukob sa nesagledivim posledicama. Energenti, ekonomski razvoj, kao i dnevnopolitička pitanja utiču na svakodnevni život stanovnika ovog regiona, stabilnost država kao i globalnu stabilnost uopšte. Međutim, trajna verska podela ovog po mnogim kriterijumima suštinski važnog dela planete je umnogome odredila dalju sudbinu Bliskog Istoka, ali i celokupnog islamskog sveta. Postoje nastojanja mnogobrojnih teoretičara društvenih nauka koji teže da verovatno najkompleksniji deo planete objasne na osnovu prethodno formiranih tipologija, načela i opšteprihvaćenih naučnih metoda. Međutim, verovatno jedini ugao iz koga je objektivno moguće sagledati ekstremno kompleksnu bliskoistočnu „šahovsku tablu“ je sunitsko –  šiitski sukob, i šiitski luk kao neuralgičnu tačku tog regiona, praktičan geopolitički izraz sukoba ova dva pola islama, kao i ključni uzrok savremenih konflikata u tom delu planete.

Šiitski luk – alternativno viđenje Bliskog Istoka?

Šiitski luk se može posmatrati kao zamišljena geopolitička sfera uticaja koju ima ambiciju da stvori i kontroliše Teheran, uz svesrdnu pomoć regionalnih šiitskih saveznika. Suštinski, on predstavlja zamisao o ostvarenju transverzale sa predominantnim šiitskim faktorom, koja se proteže od Irana, preko šiitskog severa Iraka, Sirije, do Libana, odnosno Sredozemlja. Na taj način bi Iran bio u poziciji da ostvari željenu ulogu regionalnog lidera, i preuzme ključ ekonomskog razvoja ovog regiona i presudnog uticaja u njemu u svoje ruke. Ovakav željeni poredak bi u institucionalnom smislu trebali da predstavljaju Teheran sa svojim šiitskim islamskim režimom i Damask predvođen alavitskim režimom Bašara Al Asada, kao njihov najveći saveznik u tom delu sveta.

Islamskom revolucijom u Iranu 1979. godine šiitski pol islama dobio

 1
Suniti protiv šiita – bliskoistočna konstanta

je svoje institucionalizovane obrise i od tada predstavlja sve uticajnijeg faktora na evroazijskom geostrateškom prostranstvu. Alaviti u Damasku, koji i sami predstavljaju šiitsko učenje u nešto izmenjenom obliku, predstavljaju ključnog spoljnopolitičkog saveznika Irana. Protivljenje politici SAD – a, suverena spoljna politika, otvoreno protivljenje postojanju Izraela kao političke realnosti, kao  i ambicija za ostvarenjem vodeće političke uloge u regionu, faktori su koji spajaju ova dva po metodama vladavine i državnom uređenju ne tako slična režima.Međutim, ove dve države se suočavaju sa ozbiljnim izazovima. Sirijski režim je u građanskom ratu koji je odneo najmanje 200.000 života, ne kontroliše veći deo teritorije države, a njegov opstanak je uprkos prevaziđenim izazovima i dalje pod velikim znakom pitanja. Iran je gotovo deceniju proveo pod međunarodnim sankcijama, čiji se mogući kraj tek sada stidljivo nazire. Sporni nuklearni program do sada nije doveo do opipljivijih rezultata, a sankcije su ozbiljno nagrizle ekonomiju te zemlje i ohrabrile sve nezadovoljnije unutrašnje glasove u iranskom društvu. Ovi otežavajući faktori ugrožavaju formiranje šiitske transverzale, a samim tim i ostvarenje interesa ovih država.

Očuvanje šiitskog luka je u interesu pre svega Iranu i Siriji, a zatim i Libanu i šiitski naklonjenom delu Iraka. Očuvanjem i jačanjem ovakve geostrateške konstrukcije šiitski islam bi bio geografski ujedinjen pod dirigentskom palicom Teherana, dobio bi izlaz na Sredozemlje, a Iran mogućnost da postane vodeći geopolitički igrač na Bliskom Istoku. Na taj način bi Teheran bez muke kontrolisao stratešku situaciju tog regiona u svim sferama – energetike, ekonomije, politike i odbrane. Protivnici ovakve geostrateške realnosti su Saudijska Arabija, Turska i zalivske petromonarhije. Ostvarenjem ovakve ambicije gigantskih razmera ozbiljno bi bili dovedeni u pitanje interesi zemalja Persijskog zaliva, pre svega u energetskoj i ekonomskoj, ali i dugoročno daleko važnijoj geopolitičkoj sferi uticaja. U islamskom svetu svoje interese preko Irana projektuje Rusija, odnosno evroazijski geopolitički pol, dok preko Saudijske Arabije svoje interese projektuju SAD i njihovi evropski saveznici, odnosno atlantizam. Ovako suprotstavljeni i kompleksno umreženi interesi u već dovoljno istorijski, kulturno i politički složenom regionu najpreglednije se mogu objasniti analizom spoljnopolitičkih strategija pojedinih država i njihovim ambicijama u ovom delu sveta.

Neoosmanistička Turska – sunitski igrač u nastajanju

Do nedavno neupitne republikanske kemalističke tekovine koje je Ankara brižljivo negovala decenijama, počinju polako ali sigurno da se povlače pred agresivnom neoosmanističkom praksom kojom kormilari dvojac Erdogan – Davutoglu. Turska sfera uticaja “od Jadrana do Kineskog zida” dobija svoje jasne obrise, a njena nezaobilazna komponenta je, razume se, sunitski islam. Takav razvoj situacije Tursku kao drugu armiju NATO alijanse i državu od primarnog geostrateškog položaja u svetskim okvirima svrstava  u sam vrh sunitskih sila, pored Saudijske Arabije. Na putu ostvarenja neoosmanističkih spoljnopolitičkih ambicija Ankare na Bliskom Istoku stoji pre svega šiitski luk. Ta zemlja direktnom podrškom pobunjeničkoj strani u Siriji nastoji da na vlast u toj zemlji dovede radikalnu sunitsku opciju, dok otvorenijom podrškom palestinskom rukovodstvu prethodnih godina i zahlađenjem odnosa sa Izraelom pokušava da uspostavi balans u sunitskom svetu i preuzme makar simboličnu ulogu njegovog predvodnika. Pored toga, Turska je u svojstvu jedne od najvažnijih članica NATO saveza podržala sankcije Iranu. Međutim, zvanična Ankara je u više navrata pokazivala da su joj ekonomski interesi iznad političkih, pa je vlada te zemlje ne tako davno optuživana za trgovinu sa Teheranom u oblastima obuhvaćenim međunarodnim sankcijama.

Zbog čega je potencijalni šiitski luk direktno suprotstavljen turskim

 2
Katarsko-saudijski gasovod i turski interes

nacionalnim interesima? Odgovor leži u tri faktora – energetici, geopolitici i ekonomiji. Planirani gasovod koji bi od Katara preko Turske vodio prema potrošačima u Evropi, a koji bi bio od ključne važnosti za diverzifikaciju izvora snabdevanja evropskog tržišta “plavim gorivom” bi šiitskim lukom bio onemogućen. Time bi turski budžet izgubio milijarde evra tranzitnih taksi i mnogobrojnih indirektnih ekonomskih beneficija, dok bi šansa za dodatno uvećanje značaja geostrateškog položaja te države bila nepovratno propuštena. Pored potpisanog sporazuma o “turskom toku” kao zameni za neuspeli projekat “Južnog toka”, planirani katarsko – saudijski gasovod bi dodatno diversifikovao energetsku, a samim tim i političku stabilnost ove regionalne sile, a šiitskim lukom bi ovakva zamisao pala u vodu, ili bi morala biti plaćena drastično veća cena za ostvarenje ovako velike ambicije. Takođe, opasnost od jačanja šiitskog islama i uticaja šiita u Turskoj koja ima ozbiljnu alavitsku manjinu mora se posmatrati kao neumitna realnost, posebno posmatrano u svetlu perioda incidenata koji s vremena na vreme potresaju ovu državu, još od velikih nemira u Gezi parku pre dve godine. Unutarislamski sukob na liniji suniti – šiiti se nikada ne sme potceniti ni zanemariti, bez obzira što veoma često poprima arhaične, pa i nemuslimanima nerazumljive oblike. Na kraju, turski ekonomski pipci u vidu investicija mogu se videti od Bihaća do najudaljenijih delova Azije. Neoosmanistička Ankara još od dolaska Turguta Ozala na vlast teži da ekonomskim metodama povrati strateški uticaj nad teritorijama koje je nekada efektivno kontrolisala. Alavitski režim u Damasku koji je bliski saveznik Rusije i Irana, ali i baštinik specifičnog modela arapskog socijalizma, predstavlja smetnju ostvarenju interesa Ankare, kao i otežavajuću okolnost pristupu turskih kompanija tržištu od preko 20 miliona ljudi.

Turska je zbog više značajnih faktora igrač za sebe, i u novonastalim okolnostima se dodatno profiliše kao takva. Kreiranje unutrašnje nestabilnosti u ovoj zemlji se može protumačiti kao upozorenje Ankari da ne odstupa od temeljnih evroatlantskih bezbednosnih interesa, ali i kao upozorenje političkom rukovodstvu te zemlje na krhkost institucionalnog sistema i gotovo neiscrpne mogućnosti za njegovu destabilizaciju. Sa druge strane, zamišljena spoljnopolitička praksa u vidu maksime “nula problema sa susedima” pretvorila se u nula prijatelja sa susedima. Uz tradicionalno hladan odnos sa zemljama Balkana i gotovo nepostojeće odnose sa Jermenijom, neočekivano su pokvareni odnosi i sa lingvistički i kulturno srodnim Azerbejdžanom. Takođe, sirijski režim se od prećutnog saveznika preobrazio u regionalnu pretnju broj jedan. Zbog toga zvanična Ankara od stidljivih početaka Arapskog proleća podržava pobunjeničku stranu u Siriji, veoma često ne birajući reči pri kvalifikovanju sirijskog državnog vrha predvođenog Asadom. Najava samostalnije spoljnopolitičke pozicije Turske u njenoj sferi interesa, kao i pokušaji unutrašnje destabilizacije te države, neće suštinski promeniti ambicije Ankare da očuva uticaj u svojoj neoosmanskoj sferi, kao i da na sve raspoložive načine spreči opstanak Asadovog režima, a samim tim i očuvanje šiitskog luka. Faktički prezidencijalizam čiji je i de jure nastanak samo pitanje vremena dodatno doprinosi predvidivosti budućih događaja, a u kojima će Ankara i Rijad predstavljati dva krila iste politike na prostoru Levanta. Izbori koji predstoje u toj zemlji biće samo još jedan u nizu koraka u tom pravcu.

Saudijski interesi – bitan element bliskoistočne slagalice

Saudijska Arabija je zemlja sa najvećim rezervama nafte na planeti, a šesta po rezervama prirodnog gasa. Ovakva ekonomski lagodna pozicija ovu državu čini jednim od najvažnijih geopolitičkih igrača na prostoru Bliskog Istoka, ali i islamskog sveta uopšte. Pored toga, ova pustinjska zemlja predstavlja ključnog saveznika SAD u regionu. Zbog takvog položaja, moći i uticaja koji ima u čitavom islamskom svetu, režim u Rijadu je ostao netaknut nemirima prouzrokovanim Arapskim prolećem, uprkos ozbiljno narušenom legitimitetu u narodu. Saudijska Arabija ne projektuje sopstvene interese isključivo u svom neposrednom okruženju, već oslonjena na svoje ogromne resurse pretenduje na lidersku poziciju u celokupnom islamskom svetu. Preko različitih fondacija finansira projekte u raznim sferama u muslimanskim zemljama, od Indonezije, preko Bosne i Hercegovine do Maroka. Smatra se da ova zemlja ima ogroman uticaj na sunitske muslimanske zajednice na čitavoj planeti. Kako bi se ovakav dominantan položaj održao, Saudijci moraju održati lidersku poziciju u proizvodnji i distribuciji energenata. Kako bi se to ostvarilo, realnost nalaže da se moraju naći novi modaliteti za transport njihovih energenata do krajnjih potrošača na razvijeno evropsko tržište. Najkraći put za proizvode saudijskog energetskog sektora vodi preko Sirije, i dalje u Tursku, što znači preko šiitskog luka.

Sva saudijska ekonomska i spoljnopolitička moć leže u rezervama

 3
Saudijci različitim sredstvima teže da očuvaju dominantan položaj

energenata. Samim tim, ekstremistički pokreti vahabitskog usmerenja imaju gotovo neograničena finansijska sredstva iza sebe, kao i energenata koliko god im je potrebno za delovanje na Bliskom Istoku. Saudijci uz podršku manjih zalivskih emirata ulažu ogromna sredstva u rušenje režima Bašara El Asada u Siriji, za podršku sunitskim frakcijama u Iraku, kao i za vazdušne udare na položaje šiitskih plemena u Jemenu. Uklanjanjem Asada i dovođenjem politički podobne i kooperativne opozicije na vlast otvorio bi se najveći deo puta za realizaciju saudijsko – katarskog gasovoda. Stvaranjem islamske političke tvorevine koja počiva na vehabizmu na teritoriji Iraka posredno se destabilizuje Iran (posebno pogranična naftom bogata pokrajina Huzestan), ali i stvara zaleđina islamskim ekstremistima u Siriji. Uspostavljanje marionetskog sunitskog režima u Jemenu omogućava se neometan protok energenata morskim putem od vitalne strateške važnosti. Delovanje na ova tri fronta Saudijce vodi ostvarenju njihovog cilja – otklanjanju bilo kakve opasnosti od stvaranja šiitskog luka, i obezbeđivanju sigurnih puteva za njihove energente. Sve ovo posledično dovodi do cementiranja Saudijske Arabije kao najmoćnije sile u regionu, a vehabijsku struju sunitskog islama do vodeće religijske uloge u celokupnom islamskom svetu. Saudijske i katarske dokazane rezerve prirodnog gasa su gotovo ravne iranskim. Ovaj podatak jasno stavlja ove tri države u konkurentske i savezničke odnose na izuzetno visokom nivou kompleksnosti. Međutim, bez transportnih koridora koji energente mogu da plasiraju na evropsko tržište, rezerve malo vrede. To znaju i Rijad i Teheran.

Iako i Saudijska Arabija i Turska imaju interes da po svaku cenu spreče formiranje nove geopolitičke realnosti u tom regionu, ove dve zemlje nemaju koordinisan zajednički pristup tom pitanju. Animozitet Ankare i Rijada koji Erdogan u poslednje vreme pokušava da ispravi nastao je zbog različitih viđenja uloge Muslimanske braće u Egiptu, koju su Turci svesrdno podržavali, a kojima su Saudijci bili ogorčeni neprijatelji. Sirija, Jemen, Irak, pa i Egipat – samo su neka od mnogobrojnih poligona za opipavanje geostrateškog pulsa i pripremu za sukob mnogo većih razmera. Poslednje tektonske promene u samom vrhu saudijske monarhije govore o novom pristupu i prilagođavanju novonastalim okolnostima u regionu i svetu, ali i o potencijalnoj nestabilnosti koju takve temeljne promene mogu da izazovu.

Sirijski režim – ključ opstanka šiitske transverzale

Ni porazi u Arapsko – izraelskim ratovima ni gubitak strateški važne Golanske visoravni nisu uspeli da pokolebaju Damask u svojim nastojanjima da gaji velike ambicije u pogledu svoje regionalne uloge. Asadov režim u Siriji se iz vizure sunitskih monarhijha i Turske može najpreciznije definisati kao prepreka. On fizički razdvaja dva sunitska “sveta”, onaj turkijski i arapski, onemogućava gasovod koji bi katarski gas dopremao do evropskih potrošača i tako postao ozbiljna konkurencija ruskim gasnim nalazištima, i predstavlja rusku sferu uticaja u samom srcu regiona od neprocenjive ekonomske, političke i geostrateške važnosti. Bez ovog gasovoda, propašću projekta “Nabuko”, ruski magistralni gasovodi ostaju jedini vid snabdevanja zemalja “stare Evrope” plavim gorivom.

Prepreka od suštinskog značaja kakva je režim u Damasku mora se

 4
Hezbolah predstavlja ključnu savezničku silu Damaska na terenu

ukloniti svim sredstvima. U tu svrhu se koriste različite oružane formacije na teritoriji čitave Sirije, sa različitim uverenjima, metodima delovanja, ali jednim ciljem – da Asadu i alavitskom režimu vide leđa. Ne tako davno beznačajna pobunjenička frakcija i jedna od mnogih oružanih formacija koje teže da svrgnu Asadov režim, ISIL je gotovo preko noći prerastao u silu koja razara države na Bliskom Istoku, i čak poprima forme institucionalizovanog poretka nalik državi. Kakva to nevidljiva sila koja je u stanju da relativno nepoznatu grupu transformiše u moćnu oružanu silu stoji iza ovog pokreta, jasno je kada se protumače interesi zemalja Bliskog Istoka u pogledu šiitske transverzale. Borbu protiv ISIL-a, bilo stvarnu ili fiktivnu, vode mnoge države Bliskog istoka, ali i čitave planete. Jalovi vazdušni udari SAD – a i njihovih koalicionih partnera već su pali u zaborav, a glavni izvozni proizvod teritorija koje su pod kontrolom Islamske države je, razume se, nafta. Prostim onemogućavanjem pristupa međunarodnom tržištu energenata, ISIL bi veoma brzo pukao kao mehur od sapunice. Međutim, šiitski luk se ne sme ostvariti. Niz stabilnih šiitskih ili sekularnih režima koji bi se protezali od Teherana do Sredozemlja ugrozio bi ili učinio beznačajnim interese zalivskih petromonarhija i Turske, a samim tim i SAD. On mora biti srušen po svaku cenu, a ISIL služi kao sjajno sredstvo za postizanje takvog cilja velikih razmera. Njegovi borci su surovi, beskrupulozni, dobro obučeni, iskusni, i što je možda najvažnije – ideološki pravoverni i spremni su da poginu za interese sunitskog islama i saudijske kraljevske porodice. Saudijsko – katarska kreacija ISIL se u međuvremenu izmakla kontroli, pa je režim Bašara El Asada tako, sticajem okolnosti, od mrskog neprijatelja postao prećutni saveznik, makar na neko vreme.

Režim u Damasku opstaje, uprkos iskušenjima kojima se ne nazire kraj. Preživeo je početne ofanzive pobunjenika, brojne važne poraze na frontovima, milione izbeglih i raseljenih, pa i pokušaj međunarodne intervencije pod patronatom Vašingtona i njegovih saveznika. Međutim, uprkos dosadašnjim neuspesima protivnika alavitskog režima, on je i dalje ozbiljno uzdrman, a s obzirom na suštinsku važnost Sirije kao komponente šiitskog luka, ne treba imati iluziju oko toga da će određeni međunarodni krugovi nesmanjenom žestinom nastaviti napore u pravcu njegovog uklanjanja. Režim u Damasku ima vremena da sukob reši u svoju korist do predstojećih predsedničkih izbora u SAD i dolaska na vlast republikanaca, koji sasvim sigurno neće odugovlačiti sa rešavanjem pitanja Asadovog režima.

Nacrt nuklearnog sporazuma sa Teheranom – suštinsko rešenje ili kupovina vremena?

Gotovo jednodecenijske sankcije su ozbiljno nagrizle potencijale iranske ekonomije i bitno uticale na životni standard prosečnog stanovnika te zemlje. Iranska ekonomija je u tom periodu nepovratno pretrpela štetu koja se meri desetinama milijardi evra. Međutim, čini se da je makar delimično rešenje problema na pomolu. Nacrt sporazuma između Irana i šest svetskih sila je usaglašen, a konačna verzija bi trebalo da bude usvojena do 30. juna ove godine, što je krajnji rok. Prema pomenutom nacrtu, Iran se obavezuje da u značajnoj meri umanji broj centrifuga za obogaćivanje uranijuma, kao i da svoj nuklearni program stavi pod međunarodni nadzor. Zaduženje provere pridržavanja Teherana sporazumu imaće Međunarodna agencija UN-a za atomsku energiju. Međutim, uticajni međunarodni krugovi se uglavnom slažu u oceni da kontrola neće biti potpuna, i da ništa neće zaustaviti Iran u nastojanju da stekne nuklearno oružje. U sferi ekonomije, međutim, čini se da razloga za optimizam ima. Procenjuje se da bi pad spoljnog zida sankcija oko Irana pogurao ovu ekonomiju ka pet do sedam procenata godišnjeg rasta BDP – a, što predstavlja respektabilnu cifru za zemlju tog nivoa razvoja. Takođe, Iran bi time dobio mogućnost da se u većoj meri vrati na energetsko tržište sa svojim velikim rezervama nafte i prirodnog gasa, da na taj način u značajnoj meri utiče na globalne cene ovih energenata, ali i da na osnovu takve novoizgrađene pozicije kvalitetnije formira svoj spoljnopolitički nastup. Trenutne međunarodne okolnosti u fokus zvaničnog Teherana nužno stavljaju izazove u neposrednom okruženju. Međutim, iranski politički uticaj u Bosni i Hercegovini tokom građanskog rata i njegova kombinacija otvorene i perfidne podrške ratnoj vladi u Sarajevu pokazuju da se spoljnopolitičke ambicije Teherana ne završavaju isključivo u makroregionu Bliskog Istoka, severa Afrike i centralne Azije. Ovakvi planovi od planetarnog značaja nužno dovode u konfrontaciju Teheran i Rijad, kao dva pola islama sa globalnim apetitima.

Načelan dogovor iz Berna čeka svoje jasnije obrise u naredna dva

 Iran test by ANP
Nuklearni Iran predstavlja najveću opasnost za sunitske monarhije

meseca, a razloga za preuranjeno slavlje čini se da nema. “Paukova mreža” sankcija koju je deo međunarodne zajednice “ispleo” oko Irana je veoma kompleksna i biće potrebno vremena da bude ukinuta, uprkos početnom neumerenom optimizmu, pre svega u Iranu, ali i u jednom delu međunarodne zajednice. Pored toga, Teheran insistira na ukidanju celokupnog paketa sankcija odjednom, što predstavlja dodatnu otežavajuću okolnost. I najvećim optimistima je kristalno jasno da bi početna euforija sa ulica iranskih gradova mogla da pukne kao mehur od sapunice već krajem juna ove godine. Suviše je onih kojima otvaranje Irana nije u interesu, dok će zvanični Teheran sasvim sigurno nastojati da pošto poto održi makar delimične kapacitete za svoj dalji nuklearni razvoj. Interes za konačno postizanje i sprovođenje sporazuma imaju Vašington i Teheran. Vašington umereniju struju na vlasti u Teheranu posmatra kao svojevrstan katalizator i potencijalni stabilizirajući faktor, ukoliko sve bude teklo po planu. Međutim, Izrael Iran smatra pretnjom broj jedan svojoj bezbednosti i svetskom miru, i spreman je da na njegov nuklearni program stavi tačku ukoliko je potrebno i silom. Sa druge strane, Saudijska kraljevska porodica ne trpi uticajnu i ideološki izuzetno snažnu konkurenciju u vidu drugačijeg tumačenja islama, i protiv iranskog uticaja u regionu Zaliva i Levanta se bori svim raspoloživim sredstvima. Na kraju, Teheran ima sopstveni interes da na sve raspoložive načine održi uticaj u regionu, pre svega podrškom alavitskom režimu u Siriji, Hezbolahu i šiitskim milicijama koje se bore protiv ISIL-a u Iraku. Na kraju, postavlja se pitanje – da li se međunarodne sankcije prema Iranu sprovode zbog navodne ambicije Teherana da razvije nuklearni program, ili radi ekonomskog i vojnog slabljenja pozicije ove zemlje u regionu, a u korist protivnika šiitske transverzale?

Budućnost Bliskog Istoka – rat svih protiv svih?

Na Bliskom Istoku vlada prava hobsovska atmosfera. Na talasu Arapskog proleća padali su ili bivali ozbiljno uzdrmani režimi od Atlantskog okeana do zemalja Zaliva. Po njegovom okončanju prognozirana je brza stabilizacija tog dela islamskog sveta i izgradnja demokratskih institucija po ugledu na zapadna društva. Međutim, popuštanje sekularnih stega autoritarnih režima arapskog socijalizma dovelo je do konflikata duž tradicionalnih osa podele. Kakvu takvu stabilnost i životni standard pod arapskim diktaturama zamenila je anarhija u kojoj lokalne verske vođe, gospodari rata i plemenske frakcije profitiraju, a prosečan građanin mahom plaća cenu svojih suštinski pogrešnih odluka. Prekompozicija odnosa snaga u svetu, kao i uticaj globalnih geopolitičkih i geoekonomskih poremećaja može iz korena izmeniti region bliskog istoka, a posebno pozicije Rijada i Teherana u regionalnim, ali i globalnim međunarodnim odnosima. Novi Hladni rat između Rusije i Zapada i težnje da se globalno utiče na cenu nafte ove konflikte mogu samo dodatno zaoštriti, i dovesti ih do usijanja. Postojeće neuralgične tačke poput Jemena, Sirije i Iraka mogu biti tek odskočna daska i prolog katastrofe mnogo većih razmera. Takozvani šiitski luk će neumitno ostati ključna tačka konflikata na Bliskom Istoku, a sa dnevnog reda suštinskih pitanja u tom delu sveta je veoma efikasno potisnuo Izrael, koji je protokom vremena i brojnim neuspešnim ratnim avanturama shvaćen kao konstanta i politička realnost koju je neophodno uvažiti. Potrebno je shvatiti da je nasilje permanentno stanje koje na Bliskom Istoku traje od kada se ovaj region oslobodio svojih kolonijalnih gospodara do danas, a u nekim segmentima je postojalo i pre toga. Ono će trajati dok god bliskoistočni narodi ne budu bili u geostrateškoj situaciji da sami pronađu modalitet regionalnih odnosa, odnosno onda kada Bliski Istog bude postao drugorazredno političko pitanje na globalnom nivou. Urušavanje režima arapskog socijalizma i njihovih ideološki bliskih varijeteta pokazali su da su u međunarodnim odnosima jedini stabilni zakoni oni geopolitički, a da je na Bliskom Istoku jedino predvidiva – nepredvidivost.

Autor: Ivan Ristić                                                                         * Tekst nije uređivan,

objavljen je u originalnom obliku.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s