СРБИЈА ЈЕ ПРВАК СВЕТА У ФУДБАЛУ

Колико год да неко не може да поверује у наслов који је прочитао, не мора да трља очи. Србија јесте шампион света и ова земља ће имати прилику да дочека најбоље на планети.

У тренутку када свака новинарска фраза добија место, ваља употребити ону да је мало речи које описују моменте у којима се налазимо. Фудбалска репрезентација Србије за играче до 20 година савладала је Бразил са 2:1 у финалу 20. Првенства света. Тим састављен од 21 фудбалера успео је да рашири осмехе преко 10 милиона Срба широм земаљске кугле, да прошпарта „бубамаром“ на најлепши могући начин и свима покаже шта може да уради велико срце.

Момци које је тако предано предводио Вељко Пауновић, господин који је оличење фер-плеја и умерености, попели су се на највиши врх на истински витешки начин. Успели су да савладају (скоро) свакога ко им се нашао на путу ка пехару, а уз све то су сачували оне особине које сви полако заборављамо – поштење и поштовање, марљивост и храброст. Бирали су најтежу стазу до зацртаног циља, али и најправичнију. Још од оног послеподнева у пролеће 2014. године када је Максимовић, исти онај који је довршио жилаве Американце и исти онај који је у 118. минуту попут Андреса Инијесте или Марија Гецеа решио да стави тачку на све, постигао гол против Турске у надокнади времена одвевши Србију на Првенство Европе у Мађарску.

Тамо их је сачекало бреме брањења титуле из Литваније годину дана раније, али циљ је био само један – пут на Нови Зеланд. Несрећно испадање од Португала на пенале у полуфиналу је и даље значило одлазак на Мундијалито, такмичење које смо видели само у оној великој држави. Чекали су девет месеци да се запуте у сам ћошак света и упорно нам понављали због чега путују. Као да нисмо желели да чујемо њихове „нереалне“ жеље, толико пута разочарани неким старијим генерацијама од којих се увек очекивало много без покрића. Сада су се ствари окренуле наглавачке, а ови момци ни по чему нису подсећали на старије колеге. Играли су, као што су то много пута напоменули, хладне главе и врелог срца. Нису допуштали себи да буду изнад грба на дресу и имена државе коју су тако поносно представљали.

И када је Уругвај попут правих Италијана успео да победи искористивши једину грешку наше екипе, мото је остао исти, а елан није испаравао. Нападачка игра је красила Србију од првог до последњег звиждука, без обзира на минут, резултат или бројчано стање на терену. Мађарска је пала после немачког менталитета који је тако неуобичајен за наше фудбалске тимове. Но, ови момци делују као да желе да нас навикну на нешто сасвим другачије. Иако је Милан Гајић тридесетак секунди после гола Ивана Шапоњића добио црвени картон, ниједног тренутка није било страха од пораза. Срећа је испратила храбре који нису желели да устукну пред бројнијим противником и послала их у четвртфинале где ће морати да играју једанаестерце.

Американци су скупо продали кожу у 120 минута, а све оно о чему су играчи причали, показали су у пенал-серији. Мирна глава, коју је врело срце заменило у неколико шутева, пре свега голмана Рајковића, и јуначка храброст одвели су Србију у полуфинале, а потом и у финале. Тамо су на себи својствен начин, као и против северних суседа, сломили противника у тренуцима када би играчи у црвеним дресовима требали да буду на издисају. Ритмом су млели и Мали и Бразил, давајући им лажну слику да не могу више, а онда им једним потезом задавали кобне ударце. У таквим ситуацијама се види психолошка снага колектива коју им је усадио 37-годишњи господин из Струмице, којег од 20. јуна 2015. године можемо да зовемо најбољим младим тренером света.

Најбољи савет пред финале засигурно им је дао Саво Милошевић, сада потпредседник фудбалског савеза, а некада нападач какав ће надамо се постати неко од чланова ове генерације. „Не могу ништа да им причам јер ја нисам играо финале Светског првенства“. И заиста, њима више нико ништа не може да каже, они су покорили планету и сваки резултат и сваки успех мериће се према јунским играријама на Новом Зеланду. А они се јесу играли и само нека сачувају дечачку љубав према фудбалу јер онда ништа није немогуће. Играјте се, децо.

  1. Предраг Рајковић
  2. Милан Гајић
  3. Немања Антонов
  4. Саша Здјелар
  5. Милош Вељковић
  6. Срђан Бабић
  7. Иван Шапоњић
  8. Немања Максимовић
  9. Станиша Мандић
  10. Мијат Гаћиновић
  11. Андрија Живковић
  12. Филип Манојловић
  13. Стефан Милошевић
  14. Вукашин Јовановић
  15. Миладин Стевановић
  16. Марко Грујић
  17. Радован Панков
  18. Филип Јанковић
  19. Стефан Илић
  20. Сергеј Милинковић-Савић
  21. Вања Милинковић-Савић

Селектор: Вељко Пауновић

Aутор: Небојша Марковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s