Изазови Минска II-мировна иницијатива на испиту?

Споразумом из Минска постигнутим у фебруару ове године договорено је примирје између украјинских снага безбедности и оружаних снага Луганске и Доњецке Народне Републике. Споразум назван Минск II је замишљен као средство за окончање жестоких оружаних сукоба са мноштвом цивилних жртава, али и као темељ будућег уставног уређења у коме би се посебно дефинисао статус Донбаса у оквиру Украјине. Споразум је договорен између Русије, Украјине, Француске и Немачке, уз накнадни пристанак руководстава ЛНР и ДНР. Претходни споразум из Минска се вољом Стејт Дипартмента распршио као мехур од сапунице, а ауторитет немачког шефа дипломатије Франка Валтера Штајнмајера који је највише уложио у постизање примирја се нашао на клизавици. Тачка спотицања био је стратешки значајан аеродром “Сергеј Прокофјев” у Доњецку, над којим су после огромних разарања и људских жртава контролу успоставиле снаге ДНР. Сукоб је увелико ушао у другу годину, а суштинског окончања борби и нељудских патњи цивила Донбаса нема ни на видику. Споразум који представља основу његовог окончања је у свим својим тачкама договорен прешироко, са прилично нејасним методама спровођења договореног на терену, посебно када су у питању предуслови за институционално решење будућег статуса Донбаса у оквиру Украјине.
Из интегралног текста споразума из Минска је јасно видљиво да се готово свака његова тачка најгрубље крши. ОЕБС који је задужен за надгледање спровођења споразума на терену оптужује обе стране у сукобу да крше примирје свакодневним оружаним сукобима на линији раздвајања, посебно у зони за обе зараћене стране витално важног аеродрома у Доњецку. Најгрубља кршења примирја догађају се у местима која нису у целости под ефективном контролом једне од зараћених страна, попут Широкиног, као и у местима која су од стратешке важности за коначан исход сукоба, као што је то Дебаљцево. У тим местима борбе готово да нису ни престајале од ступања примирја на снагу. Споразумом дефинисана зона без тешког артиљеријског наоружања широка између 50 и 140 километара у зависности од врсте наоружања одавно је прошлост. Артиљеријска ватра из разорних система “Ураган”, “Торнадо”, “Точка У” и других спорадично проузрокује немерљиве патње пре свега цивилном становништву и инфраструктури.
Непостојање економских веза територије под контролом оружаних снага ДНР и ЛНР, а пре свега новчаних трансфера у виду плата, пензија и осталих накнада које грађани са тих територија потражују у односу на украјинске власти је велики социјални проблем са којим се суочавају становници Донбаса. Споразумом о примирју је предвиђена потпуна обнова ових веза, уз у посебном члану наглашен банкарски систем као кључни елемент постизања тог циља од суштинског значаја за свакодневни живот становника ДНР и ЛНР. Такође се наводи међународни механизам као могућност олакшавања поновног успостављања финансијских токова између зараћених страна. Упркос томе, у овој области никаквог резултата и даље нема. Украјинске власти одбијају поновно успостављање платног промета јер сматрају да ће на тај начин олакшати опстанак ”сепаратистима”. Резултат је тешка хуманитарна катастрофа са којом се суочавају становници Донбаса, а једини начин снабдевања грађана основним животним потрепштинама је хуманитарна помоћ.
Достављање хуманитарне помоћи цивилима на основу међународно успостављеног механизма предвиђено Минском ИИ се не спроводи онако како је дефинисано. Успостављени контролни пунктови украјинске војске на линији раздвајања сукобљених страна имају улогу де фацто граничних и царинских прелаза, а припадници украјинских снага безбедности имају дискреционо право да хуманитарне конвоје не пусте на територију под контролом оружаних снага ДНР и ЛНР. Једина хуманитарна помоћ која стиже територијама под контролом оружаних снага две републике долази из Русије веома често недефинисаним и неконтролисаним каналима.
У делу који се тиче заробљеника, Минск ИИ предвиђа размену заробљеника по принципу “сви за све”, као и потпуну амнестију за особе које украјинско правосуђе доводи у везу са догађајима на територији Доњецке и Луганске области. До размена заробљеника је долазило током конфликта, међутим принцип “сви за све” никада није испоштован. Кијев оружане снаге ДНР и ЛНР не признаје као зараћену страну, већ своју акцију третира као “антитерористичку операцију”, што му омогућава да борцима или активистима ДНР и ЛНР суди за тероризам и рушење уставног поретка Украјине, као и да брутално крши правила и обичаје ратовања дефинисане међународним правом. Не мање важна дефиниција “догађаји на територији ДНР и ЛНР” представљају крајње широко тумачење, јер кијевске институције тиме добијају правно дефинисану могућност да репресивно делују на најмање сумње да одређена лица учествују у подривању територијалне целовитости Украјине.
Споразумом је предвиђено повлачење страних оружаних група и њихове војне опреме са територије Украјине. Ова тачка споразума представља перманентну тачку спотицања између две стране. Кијев непрекидно тврди да на страни ДНР и ЛНР ратују руски војници, док Кремљ негира такве тврдње. Материјалних доказа за присуство руских војника или војног особља на територији Украјине нема, иако се из Кијева готово свакодневно чују оптужбе које говоре другачије. Квалификација “стране оружане групе” у овом смислу може се једино односити на добровољце или плаћеничке јединице из различитих земаља света које учествују на страни како снага ДНР и ЛНР, тако и украјинских снага безбедности.
Преговори о будућем статусу Донбаса у оквиру Украјине, предвиђени споразумом, као и изналажење модалитета за одржавање локалних избора усклађених са украјинским законодавством, нису ни на помолу. Ово представља суштински узрок грађанског рата у Украјини, и вероватно непремостиву препреку за његово евенутално окончање. Најспорнија тачка споразума за Кијев је последња, која предвиђа уставну реформу која треба да се спроведе до краја ове године, а која као “кључни елемент” предвиђа децентрализацију, а као њен суштински део – специјални статус за Доњецку и Луганску област који би био договорен са представницима ове две области. Кијев ни под којим условима не жели да ступи у директне преговоре са представницима побуњених региона, што драматично отежава ситуацију на терену. Такође, споразумом није прецизније дефинисано шта тачно значи специјалан статус за Донбас, а јасно је да Кијев и Москва радикално другачије тумаче ову тачку споразума. Кијев је спреман да пружи уступке у смислу права на службени језик и различитих бенефиција у културно-економској сфери, што ни у ком случају не задовољава руководство ДНР и ЛНР, као ни Кремљ, нити суштински решава проблем због кога је у Украјини до сада животе изгубило најмање 6000 људи.
Према споразуму, успостављање контроле над државном границом са Руском Федерацијом од стране украјинских снага безбедности треба да буде спроведено тек након локалних избора на територији ДНР и ЛНР, у складу са договором са политичким представницима тих области, а у оквиру дефинисаног у договору са Трилатералном контакт групом. Предуслов за испуњење ове тачке споразума је примена дела споразума који обавезује обе стране на поновно успостављање економских веза и платног промета између две области и остатка Украјине. Овакво комплексно решење постигнуто за преговарачким столом доводи до негативног домино ефекта и мноштва могућности за произвољно тумачење постигнутог споразума.
Суштински дефект минског споразума је одсуство партиципације САД-а у његовом настајању, које су „до лаката“ умешане у конфликт. САД су допринеле да се примирје успостављено 15. фебруара ове године ни једног тренутка није суштински поштовало, као што ће највероватније допринети његовом тоталном краху онда када објективни интереси на терену то питање ставе на дневни ред. Најмањи заједнички садржалац тешком муком испреговаран између Кијева и представника Кремља, уз посредовање Немачке и Француске, очигледно није дао адекватне резултате на терену. Са линије разграничења сваког дана стижу вести о кршењима примирја, употреби споразумом забрањене тешке артиљерије, а информације пристигле из дела Украјине који контролишу владине снаге из дана у дан говоре да друга највећа европска држава пуца по свим шавовима. Анархија и безакоње у областима које су под контролом украјинских снага безбедности, у коме кључну улогу имају тајкуни и наоружане групе под њиховом директном контролом, сведоче о убрзаном урушавању ефективне власти Кијева над сопственом територијом. Поставља се објективно питање у којој мери је Вашингтон спреман да толерише неспособност кијевског режима да успостави стабилне институције које врше ефективну власт, као и колико је Кремљ спреман да дозволи потпуно урушавање педесетомилионске државе на својим европским границама.
Интереси обе стране у конфликту су јасни. Интерес Кремља је да суштинском федерализацијом Украјине и давањем Донбасу права вета на стратешке одлуке Кијева онемогући улазак Украјине у евроатлантске безбедносне структуре и тиме угрози стабилност „меког трбуха“ Русије. Интереси кијевских власти јесу управо супротни – што брже интеграције у ЕУ и НАТО, као и што је могуће већа миноризација русофоног становништва на југоистоку земље. Такође, обе стране различитим средствима теже да прикрију своје објективне интересе. Кремљ негира чак и посредно учешће у овом конфликту, а себе представља као посредника, док званични Кијев Донбасу нуди одређени ниво аутономије који упорно промашује суштину, а то је федерални статус Украјине са правом вета који би Донбас у таквом уставном уређењу имао. Процес примирја дефинисан Минском ИИ и надгледан од стране “Трилатералне контакт групе” и мисије ОЕБС на терену налази се пред најблаже речено озбиљним изазовима, а сваки нови оружани обрачун на линији раздвајања прети да Минск ИИ претвори у још једну у низу лекција реализма у међународним односима. Оно што је сигурно је да се украјински конфликт не може окончати на кратак и средњи рок, већ може бити искључиво привремено замрзнут и коришћен по потреби у другачијим геостратешким околностима. При таквом стању ствари на терену, споразум из Минска на стакленим ногама је само једна у низу прелазних фаза које треба да доведу до остварења интереса једне или друге стране у сукобу. А то ће одредити развој ситуације у геостратешком рату на глобалном нивоу, и питањима далеко ширим и комплекснијим од рударско-индустријског краја на југоистоку Украјине.

Аутор: Иван Ристић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s