„Данас се народ дресира“

Уметник који свој дар живи и преноси другима.Несуђени рокстар.У шали каже да сања о раду у дечијој библиотеци јер би тако већи део радног дана провео одмарајући. Пример да се од уметности у Србији може живети јер се његово једно дело продаје и за 2.000 Евра. Асистент на Академији класичног сликарства „Едуконс“, сликарством је заражен у најранијем детињству гледајући свог оца док слика, за Политиколог  говори  млади сликар Дамјан Мартиновић.

 Аутор: Мара Недељков

Имао си две самосталне изложбе, када један уметник стасава за самосталну изложбу?

-Код мене је ситуација специфична. Ко ме гледа онако „споља“, може у мени да види једног неозбиљног човека. Међутим, то није тако. Бар не у стваралачком смислу. Веома сам строг према себи. Некада то прелази и у депресију,тугу,безизланост. Пречесто постављање питања да ли уопште треба да припадам овом „занату“.Верујте ми, дуги низ година ја себе нисам могао назвати сликаром. Изговарао сам реченицу:“Па ето, ја се бавим сликањем“. Бојао сам се гордости и дан данас је се бојим. Не желим се одушевљавати својим радом без покрића. Међутим и то се деси. Неке моје слике ми измаме поглед и морам да им признам да ми се свиђају. Као и у свакој професији џабе је све ако нема задовољства. Код мене је проблем што гледам да се не обрукам и зато не излажем пуно. А имам и склоност да се поредим. Слагаћу ако кажем да кад одем у неки велики светски музеј и не почнем онако спонтано да размишљам да ли бих и ја могао да створим нешто такво. И то уме бити поразно и опет зна да ме врати пет корака уназад. А зна и да ме подигне да почнем да тежим тим генијалним ствараоцима и пожелим да „стварам“, а не само „сликуцкам“! Постоји још нешто чега се веровали или не, не стидим, а то је што са ево своје 33 године или 15 година сликања још увек немам своју конкретну тематику,поетику. За изложбу је потребан циклус, а то значи бар 20 слика сличне конотације, а ја то немам. И зачудо, то је нешто што ме нимало не мучи.

За колико се новца просечно прода једна твоја слика?

-Продавао сам слике од 100 евра па до 2000 евра. Зависи од тога шта сликам. Није исто сликати слике са мање детаља или нешто што изискује велику концентрацију и минуциозност. Портрете конкретно волим да радим иако ту управо треба много концентрације и прецизности. Некад је теже лакше, ако се то нешто теже више воли радити. Наравно и формат слике формира цену.

Којом техником си најтеже овладао (ниси овладао)?

-Ја студентима увек одговорим исто на њихово често питање:“А која је техника најтежа?“,да је најтежа управо она којом су се најмање бавили и коју су избегавали. Морам признати да сам ја бежао увек од туша. Што је доказ лењости и ега. За туш је потребно дуго вежбање,смиреност и суочење са гомилом очајних радова док се не дође до квалитета. Иначе, могу да кажем и да имам и једно оправдање, наиме ја имам проблем са дрхтањем руку, а тушем и пером једноставно нема поправке.

12213844_899326690153604_934514874_o

Колико је тешко пренети на студенте своја знања?

-Прво треба волети свој посао, друго треба га знати, треће треба умети да све то пренесеш. Ја се константно преиспитујем. Размишљам да не будем преопширан, јер сам такав иначе, размишљам да погодим време када ћу нешто пренети студентима, трудим се да стекнем то искуство. Све је баланс. А онда она друга страна треба да преузме ствар у своје руке. Ја се понекад шалим са њима кад видим да нису вредни па кажем да су нас изабрали јер нема математике. Трудим се да их подстакнем, али све је то индивидуално. Ко колико жели да „загризе“. Некоме сликарство постане зависност,а неком је то неко парче папира које се зове диплома. Имам искуства са обе крајности.

Шта ако на Академију дође неко без талента, може ли се напредовати у доброг уметника?

-Не знам тачно да одредим шта је то „добар уметник“, али свакако да може невероватно пуно да напредује. И имам искуства са тим. Моје колеге и ја заиста уживамо када гледамо туђи напредак, осећамо га као свој. Долазили су нам такви студенти и огромним радом су давали сјајне резултате. И заиста се поносимо таквим студентима. На Академији Класичног Сликарства не постоји предавач који ће сакрити било шта од свог знања студентима. Некад ми буде жао што они често не схватају да се негде другде не би сусретали са тим. Јер су многи уметници шкрти и не желе да поделе своје знање, сматрају га реликвијом.

Како живе уметници у Србији данас?

Мало нас „плива“. Цене сликара конкретно су се не преполовиле,већ су и неколико пута мање. Људи једва преживљавају и тешко је и замислити да ће свакодневно одвајати свој новац за слике. Они који поседују туђ новац, њих слике не занимају. Уметници преживљавају како знају и умеју. Тешко је и што је најгоре не назире се томе крај.

 12209275_899326810153592_1353902481_o

Родом си из Шапца, а живиш у Војводини. Упореди нам ове две средине из угла уметника?

-Једна река може да промени много тога. Заправо две обале једне исте реке. У овом случају Саве. Чивијаши су посебан свет. Ја сам у Шапцу само рођен, живео сам само првих годину ипо дана живота, тако да сам ја заправо Митровчанин. И жалим што немам мало од тог шеретског,муњевито брзог мозга,помало безобразног који имају Шапчани. Ми смо овде мало санани. Као да смо се малопре пробудили. Али то има неке своје предности. Кажем, волео бих да сам негде на пола. А уметници су свуда и исти и различити. Дели нас све, од интересовања, начина изражавања, поштовања,непоштовања и препоштовања себе и свог заната, преко авангардног изгледа и привлачења пажње до намерно просјачког индетитета, и уопште ко зна каквих све индетитета. А заједничко нам је исто на свим меридијанима што смо у спољашњости или дубини себе врло,врло сензибилна бића.

Реци нам нешто о Ликовном удружењу „Еснаф“?

-Све је потекло доласком мог оца у Сремску Митровицу. Запослио се у државној фирми која је окупљала разне уметничке секције. И све је кренуло одатле. Тата је добијао децу од 12,13 година па надаље и обликовао их у сликаре. Тим спонтаним путем постајали смо временом све бројнији, наравно нису сви постали сликари, али на десетине јесу. Ти његови ђаци којима је он испрва био ментор су му постајали све блискији прво као студенти разних факултета ликовних и примењених уметности у разним градовима Србије, али и бивше Југославије, преко тога да су му постајали колеге, а у међувремену и пријатељи. Ја сам уз неке од њих одрастао, буквално. Често је тата био одсутан а ја сам проводио дане уз татине некадашње ученике, па све то на концу постало је природно да се заврши на овај начин, као спонтано настало удружење сликара које је уједно и једно сликарско „племе“ окупљено око исте идеје. Данас многи од нас су предавачи на факултету.

12213963_899327020153571_4816868_o

Са каквим се притисцима сусреће уметност у Србији данас?

Скрајнути смо на маргине. Позната је флоскула:“Па то народ тражи“,када се говори о програму са најнижим људским поривима које стално „желимо“ да гледамо. Народ се не васпита и образује, данас се народ дресира. Опасни момци и лаке жене су прототип успеха. Децу да питаш да кажу једно име савременог сликара, потписујем да не би знали ниједно. Рашу Попова претуку деца, деца којој је живот посветио, главни град изгуби преко 20 биоскопа, а у мом граду конкретно нема ниједног већ 15 година, а некада су постојала 3. Народни Музеј је затворен 15 година. Радо бих се похвалио и одвео неког странца да види Рембранта којег поседујемо или феноменалне домаће сликаре Пају Јовановића и Уроша Предића,али не могу. Ретке емисије попут „Агапеа“ покажу да смо народ који је паметан и талентован.

Како се изборити са тиме?

Медији су први који треба да победе ту пошаст која је на све стране. Некада је у старој Југославији постојао порез на шунд. То је данас утопија. Зато не треба ништа с неба па у ребра. Болест стара 20 година се не лечи за 20 дана. Немогуће је. Треба полако и стрпљиво. Па које дете ће остати пред екраном и гледати и слушати оперу два сата? Мора лагано са образовним програмом, да се изађе на улице, међу народ. Морамо се борити, јер мене лично јако вређа када чујем да смо глуп и неталентован народ, јер то наравно апсолутно није тако.

  Зашто си одлучио да постанеш сликар?

296253_2420540164105_1761737148_n

-То ми је у крви. Татин штафелај је био део инвентара као на пример фрижидер. Скокнеш до фрижидера када осетиш глад, то је условни рефлекс савременог човека. Мени је поред фрижидера био очев штафелај био нешто, не буквално наравно, али дефинитивно нешто што се подвукло под кожу. Терпентин ми је мирисао као најлепши парфем, а на боје сам гледао као на дугу, само ону дугу коју могу да дохватим. Или можда не. Сликар путује ка дуги и покаткад сматра да јој је близу, а покаткад да је она недохватна. Као мачка, не можеш је натерати да буде увек уз тебе, тешко ћеш је дресирати, али са друге стране ти и те како прија када преде и постане део твог живота, и на тренутке буде све што имаш  у животу.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s