Успон и успон скрипте

Неодољива пречица за модерног студента, ‘скрипта’  је постала неизоставан елемент студирања и представља велики проблем за високо образовање који захтева радикално освешћење и веће ангажовање и труд.

Аутор: Адријано Бришчек

Јелена Милошевић је срећна девојка. Живи спонтано, весело, али и прилично заузето. Срећно је заљубљена и не  прође дан а да се не види са дечком. Уз то излази, налази времена и да пева, чита књиге Џорџа Мартина и гледа сијасет серија од по више сезона. Воли да кува и редовно решава укрштене речи. Неко ће помислити: „Кад је све тако чаробно и идилично, мора бити да јој макар студирање факултета не иде баш најбоље.“ Нешто мора да трпи. Али напротив „Студије иду лагано“, каже Јелена. Испите даје у року и тренутно је четврта година студија Грчког језика и књижевности на Филолошком факултету. Није ђак генерације(просек 7.65), али не учи много и како каже неке испите полаже, а да за њих учи једва пола сата. Шта је тајна њеног академског успеха, осим природног шарма, талента за језике и очигледне интелигенције? „Све испите спремам уз помоћ скрипте“, открива Јелена.

Ако је скрипта тако делотворно помагало и обестерећује од бременитих студија, шта би могло бити тако лоше с њом? Одговор на ово питање је веома тежак јер су позитивни ефекти инстантни и лако уочљиви, док су последице углавном дугорочне. Критичари ће рећи: „У крајњој консеквенци, скрипта би могла да буде ефикасан инструмент да се основне студије претворе у идилични продужетак средње школе, а факултет у покретну траку за производњу ходајућих табула раза са дипломом у џепу.“

Скрипта(lat. scripta ili scriptum) у најширем смислу напросто значи било какво писаније. Овај се латинизам одомаћио и на факултетима где је прво означавао писано предавање, или запис са предавања; понекед дистрибуиран од самих професора у циљу обнављања и бољег разумевања градива(такозвана ауторизована скрипта). Данас међутим, ретко који студент има дилему о јасноћи модерног значења тог термина. То је симплификована, сажета белешка једног студента, која решава проблем мукотрпног читања досадне и предугачке факултетске литературе и служи као економична и ефикасна замена за њу. Она се дигитално умножава и масовно дистрибуира захваљујући погодностима које пружају информационе технологије. Више од тога, скрипта је учинила традиционална студентска помагала у варању система, попут бубица, пушкица и преписивања застарелим и непотребним. Скрипта је сада помагало sine qua non; књига је ефемерна и архаична, реликвија прошлости.

“Повремено сам користила скрипте и углавном је пресудан фактор био искуство других са одређеном скриптом, дакле оне скрипте за које сам знала да су добре и да људи на њих пролазе, те бих и користила”, каже Олга Лончар, студенткиња Филозофског факултета. На примедбу да скрипте упрошћују материју и дају само привремено знање(које помаже на полагању тестова) али не и трајно знање и разумевање, Олга одговара да то није њено искуство: “Не слажем се са тим јер сам имала прилике да учим из прилично детаљних скрипти чијег се садржаја сећам и даље, а које су притом биле много јасније и смишљеније од основне литературе.”

Неки други студенти користили су скрипте само за оне предмете који су им били досадни, или за које су знали да неће имати никаквог додира са њиховом будућом професијом. Владимир Трифуновић је дипломирани нутрициониста-дијететичар, али су му студентски дани још у свежем сећању: „Некада сам комбиновао скрипту и књигу у смислу да прво прочитам књигу да бих разумео, а онда утврђивао из скрипте, али то је моја скрипта наравно.” Он признаје да му идеја о скрипти која садржи чак и одговоре на питања са тестова ствара нелагодност. „То је баш варање система”, каже Трифуновић, али не мисли да је систем невин. Књиге би могле да буду боље написане и јефтиније.

Професор др Раде Вељановски са Факултета политичких наука има разумевања за неке од примедби које студенти најчешће упућују, попут оне да су понекад преоптерећени обавезама, или да им је градиво често преопширно, али за негодовање у вези са ценом уџбеника нема стрпљења:  „Кад дете крене у основну школу, у првом и у другом разреду има четири књиге за српски језик, и оне коштају између 700 и 900 динара комад. Свако дете то мора да има. И у основној и у средњој школи ђаци морају да имају све уџбенике и нико не поставља питања, једино на факултету не мора ништа”, изричит је он. Кад је реч о скриптама, професор Вељановски познаје тај проблем још из времена док је студирао, али мисли да је он ограничен на веома мали број студената и то како се присећа, “углавном оне најлошије“.

Да сви такви студенти нису међу најлошијима међуитим, показује пример Јоване Бјекић, докторанткиње студија психологије, која не само да се редовно служила скриптама, већ их је небројено пута и сама правила. Она каже да не подноси велике количине текста и информације које су “разводњене” на пет страна, већ преферира текстове који су што краћи и без претераног објашњавања. „Мени никад није требало пет примера да ја нешто научим. Само ми једну ствар објасни, ја ћу остало сама да екстраполирам. Скрипта је краћа и не смара те. Уџбеници су генерално писани као да је то летњи роман, а не као да треба да се научи”, инсистира Јована и додаје: „Ако треба нешто да заокружим или попуним, ја не видим ни један разлог да читам 30 страна ако треба да набубачим једну поделу напамет.” Она даље објашњава да је процес настајања скрипте за њу представља обично колаборацију са још две другарице. Свака од њих прочита трећину књиге и онда заједно склопе сажет текст у једну целину. „Онда учиш из те скрипте и све што ти није јасно, знаш кога да позовеш“, каже Јована.

Овим процесом настала је и скрипта из Социјалне психологије, коју су Јована Бјекић и њене другарице свели са 460 страна колико је имала књига професора Рота, на 40 страница. Ни у једном тренутку Јована се није бринула да је у 400 страна које су ’отпале’ можда било нешто важно. „ Уопште не мислим да је то нека велика одлука, одлучити шта је ту важно. Одвајање важног од неважног је елементарна способност. Онај ко не може да одвоји важно од неважног тај може да чита основну литературу 200 пута, тај не може да положи испит”, прича Јована. Бранећи скрипту вехементно она напослетку каже: „Да ли си ти до знања и разумевања дошао тако што си учио 6 година, или 5 недеља; да ли тако што си читао 10 додатних књига, или само обавезну литературу, или скрипту, тако што си “срчовао(сиц)” по интернету; начин на који ћеш ти доћи до знања и разумевања је ИРЕЛЕВАНТАН.

12208010_1145604918802821_1825795432_n

Правни лимбус

  1. године усвојени Закон о ауторским и сродним правима изазвао је пуно полемике када је реч о фотокопијама ауторских дела јер се умножавање ових дела не тумачи више као делатност намењена искључиво академским и личним потребама, већ као комерцијална потреба, чија је сврха професионално образовање. Скрипта међутим, није нужно фотокопија нити је посебно дефинисана у закону. „Она би се односила на члан 55. У неким земљама Комонвелта, попут Јужне Африке нпр. прописано је егзактно колики део текста може да буде позајмљен, док ми тако конкретну одредбу нажалост немамо”, тврди Владимир Марић из Завода за интелектуалну својину Републике Србије.

Правница Данијела Путник није сагласна: „Скрипте по одребама закона нису дефинисане као ауторска дела било оригинална било прерадјена, али се из самог текста закона мозе закључити, имајући у виду садржину и изглед скрипти, да је реч о прерадјеним ауторским делима(дакле члан 4) те се уз сада важећи пропис примена скрипти не може законски санкционисати.” Она мисли да би у случају спора између аутора дела и аутора прерађеног ауторског дела, суд у конкрентом случају ангажовао вештака који би требало да утврди да ли прерађено ауторско дела представља оригиналну духовну творевину или не. Ако дело није оригинална творевина лице које је прерадило дело било би обавезно да плати накнаду оригиналном аутору.

До суда овакви и слични случајеви углавном ретко долазе, а студенти су безбрижни знајући да за читање субститута књиге више не морају да поседују ни његову физичку копију, већ само неки од све јефтинијих “Киндле”, “Нотебоок” или “Лаптоп” рачунара, или једноставно мобилни телефон. Препрека је једино сопствена савест. Вредност књиге константно девалвира, а нови тржишни ривал је још опаснији од некадашње муке – фотокопије. Скрипта није само јефтинија, она је бесплатна.

„За протеклих пет година продаја књига на Факултету политичких наука је пала за 60 процената. То осећамо ми, али и аутори чија су права потпуно уништена и незаштићена”,  јада се издавач Жарко Чигоја.

12207929_1145604602136186_1383830681_n

Како доскочити марифетлуку

Психолог Марко Живановић мисли да учење из скрипте несумњиво доводи до нижег квалитета знања од учења из књиге, али учење из књиге не гарантује квалитет. Он каже и да је разликовање знања студената који су учили из ова два извора веома тешко, посебно кад је реч о писменим испитима, било на заокруживање, или допуњавање једне-две речи. „Усмени испити су практично једини начин да се та разлика уочи, али они носе са собом читав низ других проблема и нису довољно објективни. Сматрам да долази до изражаја ако не више, онда бар подједнако личност онога који одговара, колико и његово знање. Та два фактора су конфундирана тако да неко ко слабије зна а веома је екстравертан и асертиван, или се користи инграцијацијом, пролази боље од еквивалентне особе по знању која је лошији говорник”, сматра Живановић.

Осим што је наставник већ преко 20 година, др Сташа Бабић ангажована је у бројним институцијама за реформу високог образовања, а тренутно је и председник Наставне комисије Филозофског факултета и    својеврстан теоретичар високог образовања. Њен став је да је у позадини проблема “скрипта” једна прилично помешана и побркана слика о томе шта је високо образовање генерално, које је укорењено и међу наставницима и међу студентима и међу родитељима. „Високо образовање у време када смо ја и моји родитељи студирали је била једна релативно ограничена и релативно елитна ствар. Данас то више није случај и то је добро. То тако треба да буде, али онда високо образовање мора да се промени. Основне студије су сада заправо једна врста продужетка средње школе”, каже она, додајући да је аргумент о преобимности литературе на таквим студијама апсурдан. Како објашњава, оптерећеност студената није арбитрарна ствар појединачних професора још од када су се факултети обавезали да уведу ЕСПБ бодове пре више од десет година. Сваки наставник је дужан да направи “ reading ” листу на којој постоје математичке формуле помоћу којих се бодови прерачунавају у број сати оптерећености. Одређен број страна подразумева одређен број бодова. „Ако је то сувише и просечан студент не може да прочита тај број страна то значи да није добро процењен број кредита, онда тај курс није добро вреднован. Ако је то проблем, онда се то решава на један начин, а ако је просто студентска лењост у питању, онда је то сасвим други проблем”, закључује Сташа Бабић.

Професорка Бабић свој задатак види тако да младог човека опреми за сналажење у ситуацијама унутар струке, а не за меморирање. Ако на тај начин постави свој циљ и ако успе да објасни и студентима да је то њен циљ,  убеђена је да ће се изгубити  питање извора учења. „Из скрипата не можете да научите како да мислите. Када памтите ствари које нисте довели у контекст, то је као да учите насумични низ цифара, наравно да ћете их заборавити. Некада тих 400 страна вишка служи управо да контекстуализује оно што мора да буде запамћено. Да вам неко довољно пута варира тему кроз причу да би сте ви на крају мање више неосетно запамтили“, констатује она.

Упркос свести о проблему, професорка Бабић не успева да изађе на крај са скриптама. На једном од њених предмета годинама на испитима слуша једну те исту грешку коју студенти упорно перпетуирају. Из тог разлога на уводном часу сваке године почела би да моли да јој се та скрипта покаже. „ Поклекла сам и рекла сам дајте ми само да видим то из чега ви учите, да исправимо грешке. Ако већ учите из тога да бар у њему не стоје материјалне грешке. Они то одбијају и ја још увек не успевам да допрем до самог извора”, резигнирано говори професорка.

Ако је судити по учесталом студентском гунђању, зановетању и критикама, нису баш сви предмети у потпуности јалови пред ‘свемоћном’ скриптом. Као извор фрустрација и озлојађености студената ФПН-а најчешће се спомиње предмет Историја политичких теорија. Др Марко Симендић, доцент на овом предмету тумачи ово задовољство као последицу низа практичних мера и пуно труда.  Прва етапа је усмено испитивање на часу вежби где се “на први поглед” види да ли је неко овладао литературом или не. Други начин је колоквијум на коме су питања конципирана тако да се тичу врло конкретних аспеката изворних дела. Избегавају се питања на која би студент могао да одговори користећи предзнања о аутору или опште знање. Број питања је прилично велики. Тестови се насумично генеришу из заједничког фонда питања. Не питају сва питања једнако важне ствари. „Најбоља питања су она на која студент који је прочитао књигу једном не може да избегне тачан одговор, а која су потпуно непозната некоме ко није имао књигу у рукама”, појашњава Симендић.  Нека од нетачних питања су она која се појављују у скриптама, са којима наставници такође располажу. Посебан труд се улаже у прикупљање студентских скрипти које онда помажу на више начина. Оне су референтни материјал за проверу плагијата приликом тестирања есеја, али и покушај да се пронађу одговори који су недвосмислено нетачни, који онда бивају понуђени као опција на тесту. Када се тестови прегледају електронски добија се информација о томе ко је одговарао на тај начин. Обично су издвојени они који су од три таква питања одговорили на два, или сва три бирајући управо те одговоре. Како Симендић образлаже: „Затим на усменом делу испита проверавамо студенте постављајући им та питања. Не постоје никакве директне последице, али је то нама сигнал о томе шта је проблематично у знању. Ми чак немамо ни испитна питања како би смо сузбили припрему ‘фиока’ у које се смештају одређене информације.”

Уз све ове мере, учестало се мења  и „уџбеник“ тако да студенти не могу да се ослоне на искуства претходне генерације.

„Ја се надам да је систем колико толико ефикасан, ми размишљамо да га унапређујемо што је чешће могуће. Очекивано је да ће сваки студент као и свака друга особа проналазити најједноставније начине да дође до што бољег резултата. Потребно је учинити студентима неисплативим да праве скрипте, а још мање исплативим да их користе. Задатак факултета је да обесхрабри таква настојања, ако не може већ да их потпуно искорени”, закључује Симендић.

Колико ће овај задатак бити тежак илуструје анкета у којој су учествовали студенти Факултета политичких наука. Од 71 испитаних, чак 80% користи скрипте. За озбиљно супротстављање овом проблему, потребно ће бити да професори са Историје политичких теорија не буду „ласта која не чини пролеће“, већ само прва нота у једном ревносном и одлучном контрапункту.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s