„Друштво има високу толеранцију на насиље над женама“

Тања Игњатовић, координаторка програма у Аутономном женском центру и магистар Факултета политичких наука, говори о томе зашто Србији недостаје доследна примена законског оквира који регулише област насиља над женама, које инстутиције коче решавање случајева насиља и које су конкретне мере којима би се насиље свело на минимум, поводом Међународног дана борбе против насиља над женама.

 

Србија је потписница две међународне конвенције о сузбијању насиља и дискриминације над женама и има адекватан законски оквир који регулише област породичног насиља. Због чега се онда насиље тако неефикасно решава?

Најзначајнији разлог је што не постоји довољно добро праћење примене закона и поступања надлежних службеника, у случају пријаве насиља према женама и насиља у породици. Професионалци у надлежним институцијама не познају специфичности феномена, карактеристике жртава и учинилаца насиља. Жене нису охрабрене да пријаве насиље или немају поверење у институције система да ће поступати с дужном пажњом. Друштво има високу толеранцију на насиље, што доприноси окривљавању жртве и оправдавању насилника.

 

У којем степену инстутуције надлежне за ову област међусобно сарађују?

Недовољно, иако се бележи напредак. Постоји обавеза сарадње, регулисана Општим и посебним протоколима о заштити жена од насиља, али нема систематског праћења примене протокола, нити ефеката сарадње. Сарадња је нужна у размени информација, планирању заштите и поступања сваке од институција. Ипак, она се не дешава у вези са сваким пријављеним случајем насиља, најчешће под изговором о преоптерећености институција. Сама сарадња није довољна да обезбеди резултат заустављања насиља и спречавања да се оно понови.

 

На који начин би њихова сарадња могла да се побољша?

Прво би требало да се систематски и редовно одржавају састанци између представника надлежних институција на којима се разматарју сви пријављени случајеви насиља према женама и насиља у породици. То је надлежност основног јавног тужилаштва, уз сарадњу представника полиције, прекршајног суда и центра за социјални рад. Такође, и центри за социјални рад су надлежни за координацију сарадње у заједници, посебно када су насиљу изложена деца или су она и сама жртве злостављања. Стручњаци треба да имају одговарајућа знања и нулту толеранцију на насиље, да би предузели одговарајуће и сразмерне мере у односу на учињено насиље и специфичне околности сваког случаја.

 

Какве би мере требало применити да би се би се обезбедила доследна примена закона?

Доследна примена закона значи сваки случај пријављеног насиља испратити од почетка до краја. У овом тренутку то се не дешава ни у оквиру једног система заштите, нити између система – могло би се рећи да се “случај губи између система”. Интерсекторски састанци би помогли за усаглашавање заједничких принципа и одговарајућих поступака, али и за учење из рада о томе шта се показало као ефикасно поступање и у којим околностима, а шта је неефикасно поступање и шта би требало мењати.

 

Како би „аустријски модел заштите од насиља у породици“ допринео његовом сузбијању у Србији?

“Аустријски модел заштите од насиља” има два важна аспекта заштите који актуелно недостају мерама које постоје у Србији: хитне мере заштите у надлежности полиције, која прва излази на лице места по пријави насиља у породици, а које омогућавају да се учинилац насиља привремено, на 14 дана, исели из куће/стана, без обзира на то чија је имовина; те мере не зависе од захтева или жеље жртве – оне су искључиво овлашћење полиције и изражавају став државе да је насиља недопустиво и да неће бити толерисано. У том периоду, жена или друге жртве насиља у породици, добијају све потребне информације и могућност да на миру, без притиска или страха, сагледају своје околности и донесу одлуке о даљим поступцима. Данас у Србији нема таквих мера, а жена или друга жртва насиља у породици, сама организује своју заштиту, што често захтева значајна материјална средства и чини  је небезбедном.

 

Колико просечно траје решавање случајева насиља над женама: од пријаве насиља полицији до доношења пресуде?

Поступци су неоправдано дуги. Кривична пријава се најчешће подноси у кратком року, или до 30 дана. Интервал између подношења кривичне пријаве и подношења оптужног акта у половини случајева износи до 6 месеци. Првостепена судска одлука најчешће је донета између 6 месеци и годину дана након подношења кривичне пријаве, али четвртина случајева траје и до две године.

 

У којој мери сматрате да је управо дужина процеса доношења пресуде заслужна за то да жртве недовољно пријављују случајеве партнерског и породичног насиља?

Рекла бих да је недостатак подршке за жртве у току поступака од информисања, до особе од поверења која је уз жртву док трају поступци кључни разлог због којег жртве не пријављују, али још више, због чега одустају од поступака.

 

Колике су казне за починиоце насиља у породици?

У кривичним поступцима, доминирају мере упозорења, пре свега условна осуда. Казна је изречена тек сваком петом учиниоцу, и то казна затвора и новчана казна. Дужина казни затвора кретала се у распону од једног до 24 месеца, са средњом вредношћу од пет месеци, а најчешће су досуђиване затворске казне у трајању од три до шест месеци. У парничним поступцима, мера исељења из стана/куће је сасвим ретка, годишње се изрекне око 70 ових мера. Истовремено, годишње више од 1000 жена и деце борави у “сигурним кућама”, више од 350 деце буде измештено из дома због тога што родитељ, најчешће мајка, није био у могућности да их заштити од насиља другог родитеља. Све то потврђује колико је систем неправедан према жртвама, чак и када се оне одваже да учествују у поступцима.

 

Да ли полиција сме да открије идентитет особе која је пријавиља насиље?

Сваки грађанин и свака грађанка су дужни да пријаве сумњу на кривично дело. Пријава полицији може бити анонимна, грађани нису дужни да полицији дају своје личне податке, већ да известе о месту и догађају за које имамју сазнање или сумњу да се ради о кривичном делу – што је и насиље према женама и насиље у породици. Проблем је што полиција некада инсистира на личним подацима лица које врши пријаву, да би предупредила лажне пријаве. Све то никако не би требало да обесхрабри грађане да пријављују сазнања о насиљу, нити би они морали да саопште своје податке, а полиција би морала да интервенише по пријави насиља.

 

Мр Тања Игњатовић дипломирала је психологију на Филозофском факултету у Београду 1988. године. Завршила је Специјализацију из студија рода и магистарске студије политике и рода на Факултету политичких наука у Београду, а тренутно је на докторским студијама на истом факултету. Координаторка је програма у Аутономном женском центру у Београду, задужена за развој знања, едукативних програма и анализе практичних политика. Чланица већег броја радних група за израду стратешких докумената у области насиља у породици и неколико савета/комисија за родну равноправност/одрживи развој.

 

Аутор: Сандра Јовићевић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s