Како задржати писца у себи и истрајати у бављењу новинарством?

 

bulic

Трибина „Млади долазе“ са темом „Како препознати писца“ одржана је у Удружењу књижевника Србије, на којој је гостовао новинар, сценариста и писац Вања Булић. Конципирана уједно као и књижевно вече, трибина је окупила студенте који су имали прилику да прочитају неке од својих радова.

На трибини је гостујући Вања Булић, јавности познат и као сценариста неколико телевизијских серија и филмова „Лепа села лепо горе” и „Друго стање”, говорио одакле црпи инспирацију за писање сценарија и књига. „Своју инспирацију налазим из малих дневних вести, а тако је дошло и до приче за „Лепа села лепо горе“. У свакој реченици можете наћи нешто што ће постати нешто ново, што ће вас инпирисати и од чега можете да стварате вашу причу”.

До инспирације за књигу „Симеонов печат“ дошао је током посете манастиру Хиландару и разговора са монасима, али до самог заплета приче сасвим случајно након једне конференције везане за напредак науке у процесу клонирања. „Знао сам одмах да желим да напишем нешто везано за Хиландар након контроверзи око пожара и богатства које се наводно крије тамо, али нисам желео да књига буде историјска, само са чињеницама, већ прави трилер. Што се тиче саме приче коју сам смислио, до ње сам дошао случајно, слушајући колико је наука и хемија одмакла у процесу клонирања људске ДНК и коцкице су се склопиле. Тако је настао роман Симеонов печат.”

Вања Булић саветује младима да одвоје времена сваки дан да испишу пар реченица, да пишу и нешто што неће бити заокружена прича и да се никад не зна шта ће бити са тим кроз неко време. Он поручује да никад не треба одустајати од својих радова и да се чекање исплати. „Саветујем вам, не будите брзоплети и критични, ако вам не иде са нечим што сте започели не бацајте га одмах него одложите, склоните у страну, можда некад треба и времена да прође да дело добије праву вредност”.

Ипак, Вања Булић признаје да је у време кад је он започео каријеру било много лакше да се снађе јер су постојали многобројни часописи за младе где су могли да се предају текстови и лакше се долазило до посла. „Тешко да данас неко са 20, 21. годином шаље текстове у књижевне часописе, нема много ни озбиљних новина осим „Политике“, а у њима за младе има само шаљива страна, и зато и треба да опстају општинске новине, стране за младе, студенски часописи. Мој савет је гушите сваког ко може да вам помогне, упознати се са људима из тих кругова који ће знати одмах из ваше три реченице да ли је то добро или не”.

Део своје каријере на који је најпоноснији сматра дуги период који је провео као уредник „Дуге“ и одговара на питање зашто је престао са писањем политичких текстова. „Када сам схватио ко су људи са власти у које сам веровао дуго година, мислим на претходну власт, како су пљунули на моја уверења и нису реаговали на убиство новинарке Даде Вујасиновић и поред доказа о којима сам писао и када је угашен недељник који је изнедрио многе познате интелектуалце, писце и јавне личности.”

 

Аутор: Јелена Богићевић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s