Путопис са пролећа у Херцеговини

Вишеград, више од града

 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Босна нас је дочекала са облаком, док смо пешачили улицом Младе Босне у граду направљеном у Андрићеву част. Отворених кишобрана, гледали смо у бисту Петра Петровића Његоша која Нобеловцу чува леђа. Андрићград – место где су свој кутак пронашли османлијски и маварски стил, ашик пенџери и Византијска кула. По Андрићграду, чекали су нас многи ,,знакови поред путаˮ. Како сама Андрићева позната каже: ,,Живот је несхватљиво чудо, јер се неспрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто као на Дрини ћупријаˮ, тако је и темељ наше екскурзије било баш ово утврђење.

 

Од моста, главном улицом, оном где морате бити виђени ако сте из Вишеграда, пут нас води до прве клупе малог Иве чије су речи исписане кредом, на табли: ,,И сваки пут ја се, кроз маглу која бива сваке године све гушћа сетим тог дана када сам са мокром и свечано зализаном косом, узбуђен и пун очекивања ступио у први разред вишеградске основне школе…’’

 

Чаршија – Башчаршија

Sarajevo copy.jpg

 

Исто узбуђење остављало нас је буднима док смо се приближавали новом мосту. Поље око двора – порекло имена града Сарајева, чувају Јахорина, Требевић, Бјелашница. Између планина, прожимају се културе, инате се времену грађевине, Музеј памти 28. јун и почетак рата… Те планине Сарајлије свакога дана подсећају на Зимске олимпијске игре којим се већ 30 година диче. Преко Миљацке, Латинска ћуприја води до центра историје града, где тече вода која ће нас једног дана вратити пут Башчаршије ако измемо који гутљај. Meeting of Cultures – лежи исписано на плочнику чаршије и показује исток и запад. Скучене једна поред друге, продавнице нуде бројне врсте ратлука, а филџани одају мирис тек скуване босанске каве. Чаршија отвара врата, граби се слободна столица за порцију ћевапа и кајмака. Одлазимо, али не из ината. Окружени водом, пловимо даље, Миљацку замењују нови предели.

 

У посети Шантићу

 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Погледом упртим у Неретву приближавамо се новом сунчаном дану – Мостар. Али не дочекују нас чувари моста по којима је овај град добио име. Упознајемо две стране медаље. Вијори се застава Србије, док прилазимо Конзулату у Мостару. Тераса Конзулата гледа на град, док се више њега ради Саборна црква. Ново и старо стапа се у једну историју коју нам приповедају знакови на нашем путу. Помало неспретно, плашећи се пада, прелазимо мост који је осетио на хиљаде табана. На каменој огради стоји младић и чека. Он би да скочи са Старог моста. Тако налаже традиција. Лети је ово једна од већих манифестација у овом делу града.

Мостар се познаје и по чувеном Шантићу и његовим песмама, а најпознатија, свакако је Емина.

,,Синоћ, кад се вратих из топла хамама,

прођох покрај баште старога имама;

Кад тамо, у башти, у хладу јасмина,

с ибриком у руци стајаше Емина.ˮ

 

Храмови

Zitomislic.JPG

Зелену воду замењује зеленило Житомислића, православног манастира посвећеног Благовештењу Пресвете Богородице. Недалеко, у месту Читлук, простире се Међугорје, једно од најпознатијих католичких светилишта на свету. Молитви на отвореном, чини се, може присуствовати на хиљаде људи, а ми смо само делић милиона који годишње прође овим стазама. Камени град којем се приближавамо оставља нас задивљенима погледом на Неретву који нам се пружа са врха куле Гавранкапетановића, највише куле у Почитељу. У Пребиловцима, меморијалном центру саграђеном и  2015. године освештаном, почива тек део од више од 4000 људи који су те 1941. године убијени, бачени у јаму. На зидовима су исписана имена, и још се пишу, а са куполе љубичаста и плава боја крију тугу која је задесила ове, и бројна друга села у околини Чапљине.

 

У Требиње са жутим ружама

 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Ускоро ће два сата. Шетаћемо улицама малог Требиња, а видеће нас само два човека, јер сви остали одлазе на поподневну дремку. До пет после подне, њих двојица су, како кажу мештани, једини које ћемо ми сами видети. Један је Његош, казује стихове и гледа прако улице, на парк, право у очи Јована Дучића песника и његова два лава, окренута један ка другом. Парк се налази на неколико корака од чувених 16 платана, по којима се препознају Требињци. У том кругу, три су светилишта, и сва различита. Католичка и православна црква и џамија у 50 метара стоје мирно, и не дирају једна другу.

Ту је једном и прошао Дучић са свештеником и поделио с њим своју жељу.

Прото, видиш ли оно брдо изнад града?, упита Дучић.

Видим, рече свештеник.

Ако Бог да, ту ћеш ме сахранити, одговори му песник.

И тако је и било, по смрти Дучића, мештани су пронашли свештеника, већ зашлог у деведесете године и испунили жељу песника да почива с погледом на Требиње. На том брду је служено опело, и изграђена црква, Херцеговачка Грачаница, где се на дан Дучићеве смрти доносе само жуте руже, јер оне су за њега симбол женске лепоте.

„Ја не мећем на те ђинђуве са траком

Него жуте руже у те косе дуге

Буди одвећ лепа да се свиђаш сваком,

Одвећ горда да би живела за другеˮ

 

Требињем је пролазила и једна Анђелка, воле да мисле људи. Ту је, код џамије, наводно њена капија. Открили су нам још једну тајну – ту је прошла само Моника Белучи и то за време снимања филма са Емиром Кустурицом. Требињце за Монику везује ангедота са снимања филма На млечном путу.

У хотелу ,,Платани’’ радио је један Браја. Њега је сасвим случајно угледао Кустурица и унајмио га да глуми у његовом филму, са Моником Белучи.

,,Кад је Моника угледала праву змију, почиње да бјежи, она је заборавила сценарио. И док је она бјежала, стала је на своју вјенчаницу и остала гола. Али нико је није успео фотографисати нагу јер се Браја показао као џентлмен. У дјелићу секунде успјева да скине сако да је прекрије. Следеће јутро Моника је прелистала сву штампу и кад је видела да нема нигде неке наге фотографије, она је отишла код Кустурице и рекла: Или Браја, или нико! И тако је Браја дао отказ у хотелуˮ, приповеда нам Јелена, водич.

 

Настављамо путовање, одлазимо у манастир Тврдош, познат по винарији која производи преко 250 хиљада боца годишње. Улазимо, у тишини. Унутра, са десне стране, само изблиза може се видети десна рука Јелене Анжујске, која је Требиње хранила и облачила за свога живота. Њој и још двема иконама одаје се свакодневно почаст у овом крају. На једној икони симбол младости – трогодишња Милица Ракић, подсећа на не тако давно бомбардовање. На другој стоји Свети Вукашин, као симбол старости, који је свом џелату 1943. током боравка у логору Јасеновац на захтев да се покори смирено рекао: ,,Ради ти, дијете, свој посао!’’

 

Све уске, једна Широка

 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

,,Они који траже рај на земљи, морали би доћи и видети Дубровникˮ, рекао је Џорџ Бернард Шо. Први брод, ево, још један. Спуштамо се каменим степеницама, ту смо, у срцу Дубровника. Пред нама плаветнило, сунце обасјава овај град славећи велики празник у Католика – Ускрс. Недеља. Страдуном, најпознатијом улицом у граду пролазе људи обучени у народну ношњу, на штанду поред осликана јаја. Град је пун људи. Сакривена у једној од бројних уличица, отворених врата стоји православна црква, која годинама чека младу и младожењу. Катедрала за катедралом и пролаз који води до сета на којем је снимана серија ,,Игра престолаˮ. Улицама Дубровника наилазимо на Широку, највећу у том делу града. У њој је дом творца Дунда Мароја, Марина Држића. Напуштамо овај музеј од града, али море и даље остаје наш сапутник.

 

Легенде из Котора

Kotor

Два зазидана прозора, и један, отворен. Три несрећне девојке су према легенди стајале на прозору, чекајући драгог – једног истог. Три сореле препознатљиво су лице Котора, и казују легенду о капетану Јерку којег три сестре верно чекају на прозору, до смрти, зазидавајући прозор како која напусти то место.  Говорећи о лепотама Котора, наш водич се присећа и других анегдота.

Ту, испред једне од катедрала, лети се могу видети манекенке и манекени који носе етикете великих дизајнера. А кроз шапат, уз осмех, говори нам о неким Американцима који су се одушевљавали сваком грађевином узвикујући непрестано ,, Really?’’.

 

Копка и нас – Стварно? Завршило се наше пропутовање. Али, атмосфера не јењава, као да сви чекају нову дестинацију. Од првог моста, преко Мостара, до Котора, путеви су били у камену, одавали мирис мора које се стапа са облацима на пропутовању кроз Босну и Херцеговину, Хрватску и Црну Гору. Заокружили смо целину, и након четири дана свако од нас зна да ће се опет, можда у Вишеград, Сарајево, Требиње, Мостар, Дубровник или Котор једном сигурно вратити.

 

Аутор: Миљана Милетић

Фото: Николина Берга

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s