Колката – град гротеске

 

Име града увек се изговарао Колката или Коликата, али се назив Калкута (енгл. Calcutta) користио до 2001. године, када је промењен у Колката да би се поклопио са изговором на бенгалском језику.

Када крочите на асфалт, изненадиће вас бука улица. Непрестане сирене, вика просијака, смех деце. За једног Западњака, Колката може бити стресно искуство. У једном окрету, можете видети најружније и најлепше, једно уз друго. Хаотичан распоред, иритирајуће за око. Сваки пређени метар, запитате се како, зашто и завршавате са „забога!“. Или непристојнијом верзијом доскочице.
Колката је главни град индијске државе Западни Бенгал и у њему дише 5 милиона људи, док са метрополитенским подручијем има 14 милиона душа. Скоро па као цела бивша Југoславија. До 1911. године била је главни град, а данас је главни пословни центар Источне Индије и друга највећа берза у држави. Такође, у граду има највећи број доктораната медицине који су стипендисти Владе Индије. Доктори Колкате сматрају се међу најбољима у свету и служе се најсавременијом опремом. Девојци, Горњомилановчанки, одсечен је прст, док је радила на крузеру. У том моменту су се налазили близу Колкуте, где су је одмах примили у болницу. Доктори су јој „пришили“ прст и након пар недеља, био је у потпуности опорављен и функционалан!
Саобраћај је ван димензија европске баштине. Чак и прелазак улице захтева вештину, а за вожњу би требало бити или луд или генијалац. Танка је линија, заиста. Сцене које можете затећи, режисера филмова научне фантстике оставило би без идеја. Мопед на којем се превози цела породица-мама, тата, двоје деце и беба. Кружни ток као ролеркостер -вртоглав и изазива мучнину. Не постоје пешачки прелази, већ улицу прелазиш корак по корак, провлачећи се између роја мопеда, рикшни, аутомобила. (Требало би припазити на краве, често леже на сред коловоза!) Нико не стаје ником, никад. Чак се ни не склањају колима хитне помоћи. Пријатељ Џазил прича да су пре пар година, покренули кампање за сигурнију вожњу и да су возачима показивали снимке како у осталим деловима света, возачи дају предност хитној помоћи. И није много имало успеха. Без обзира на ту галаму и неред, где би, у нашем окружењу вероватно прекрстили неком пола фамилије, овде се не обазиру. Сви иду својим послом, мирно. Као колонија мрава, све готово има место у том нереду. Полиција је корумпирана и не хаје много. Довољно је ставити 100 рупија (око 200 динара) на значку и све се заборави. Овде влада правило јачег, предност пропорционално расте са јачином и величином кола. Такође, овде руља пресуђује уместо судија. Џазил ми прича да се дешавало да, ако ударе пешака, руља узима каменице, мотке или ножеве и крећу на возача, без обзира ко је крив. Воде се логиком да је возач, пошто је у возилу, више заштићен, па самим тим да је и његова грешка. Зато највише беже са места несреће, јер како каже, ако паднеш под ноге руљи, неће те остати ни за ковчег.
У старијем делу града, зграде датирају још из периода колонизације Британије. Фасаде су оронуле, на прозорима су картони уместо стакла, али власти и не желе да их руше. Служе као споменици. У једној таквој згради, у приземљу је радња спортске опреме, са светлећим излогом, аутоматски вратима, климом и најновим светским брендовима. Испред радње, седи просијак, наг, увијен у целофан, ребра као да су му навучена преко коже. Жваће нешто што подсећа на томпус, а касније сазнајем да је то индијска конопља. Мало даље, на тротоару, суше се крпе и рите. Улицом пројури по неки спортски аутомобил. Једно уз друго, лепота и беда бесрамно флертују. Гротескна
слагалица.

indija

У главној улици, група се купа и пере веш

Кад пролазите улицом, поред тезги или у продавници иненадиће вас реакције на лицима. Застану, окрећу се, стану испред вас и упитно загледају. У њиховом понашању нема осуде или мржње, већ радозналост. Као када пред дете ставите предмет који до тада никад није видело. Понеко и приђе, жели да се рукује и поразговара. „Serbia.“ „Siria?“ „ No, no, Serbia“ „Yes, yes, tennnis player! Number one? Novak?“ Када им се помене Србија, знају је и по Југославији и Титу. Јер  оснивачи Покрета несврстаних, су били управо председник СФРЈ и индијски председник Џавахарлал Нехру, тако да пријатељство између две земље постоји још од ранијих година. Рекли су ми да су са индијским пасошима свугде у свету тражили визу. Осим у Југославији. Брачни пар, који су 60-их година путовали Балканом, зауставили су на српској граници. Муж је имао аустралијски пасош, а жена индијски. Цариник је узео оба пасоша, прегледао их и рекао да жена може да настави, а да муж не може, јер нема визу. У то време, у свету аустралијански пасош је имао знатно већу вредност од индијског. Изгледа не и довољну за српског цариника.
Колката је мозаик неспојивог, невероватног и инспиративног. Подсећа на слагалицу чији делови пашу, али детаљи слике су у асиметрији. У овом граду, не постоји ништа што би посетиоца оставило равнодушним. Зависи само да ли ћете обратити пажњу на просијака завијеног целофаном или на излог бутика брендиране робе.

Аутор: Селена Филиповић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s