На данашњи дан: Рођење „Прве црне трубе“

Двадесети век, без икаквог преувеличавања, може се сматрати најплодоноснијим и најразноврснијим веком у историји музике, и мало је музичких епоха које су отишле толико далеко у експериментисању, претапању, комбиновању и стварању нових музичких жанрова. Један од најзначајнијих музичких праваца почетком прошлог столећа, био је толико револуционаран, потпуно нов и несвакидашњи, да је убрзо постао једна од главних карактеристика распознавања друштва и државе у којем је настао двадесетих и тридесетих година прошлог века – реч је о џезу. Настаје паралелно са ером прохибиције у Сједињеним америчким државама као посебан, живахан и ритмичан музички облик изражавања (прожет карактеристичним сленгом) тадашње афро-америчке омладине. Стога  и не чуди што је широм света а посебно у Европи постао популаран као „црначка музика“, и иако је сматран музиком која лоше утиче на омладину, „Изгубљена генерација“ није се могла одупрети његовим чарима. Она музичка револуција коју је Бетовен, почетком деветнаестог века, започео у области класичне музике и коју ће касније наставити Вагнер – једнака је оној револуцији коју је четрдесетих година двадесетог века, Принц Таме – Мајлс Дејвис, подарио џезу а која и данас представља неисцрпан извор инспирације за музичаре разних жанрова.

Мајлс Дејвис је рођен 26. маја 1926. године у Олтону, градићу смештеном у југозападном делу савезне државе Илиноис. Отац му је био зубар, а мајка иако музички веома надарена, бавила се кућним пословима. Прву трубу добио је у тринаестој години, а први Дејвисов музички ментор био је Елвуд Бјуканан, локални џез трубач чији ће утицај бити од пресудног значаја за даљи развој Мајлсовог музичког стила. По завршетку средње школе, преселио се у Њујорк и уписао студије у музичкој школи „Џулијард“, међутим по доласку у „Велику јабуку“ првих месец дана покушавао је да ступи у контакт са својим идолом и прослављеним „би-боп“ џезером Чарлијем Паркером. Недуго затим, напустио је „Џулијард“ и отпочео каријеру као професионални музичар, свирајући у ноћним клубовима Њујорка заједно са Колменом Хавкинсом и Едијем Дејвисом. До 1946. године постао је члан чувеног Паркеровог квинтета (након што је Дизи Гилеспи напустио групу) који су заједно са Дејвисом и Паркером чинили и Томи Потер, Дјук Џордан и Макс Роч, да би исте године снимио и своју прву плочу. Напуштање чувеног квинтета које ће уследити две године након тога, узима се као догађај који означава прекретницу у музичкој каријери Мајлса Дејвиса и стварању јединственог до тада невиђеног стила у џез музици који се нашао на албуму „Birth of cool“ – кул џезом.  Почетак педесетих био је изузетно трубулентан период за Дејвиса – његова зависност од хероина одвукла га је даље од сцене све до 1955. године када је заједно са Џонијем Колтрејном, Редом Гарландом, Полом Чејмберсом и Филијем Џонсом основао први од своја два велика квинтета, али је уједно, од тог периода па све до своје смрти, објављивао и значајне солистичке албуме. Међутим зависност од дроге допринела је брзом распуштању квинтета већ 1957. године, исте оне године када је објавио револуционарни албум  „’Round about midnight“ – један од најутицајнијих албума у историји џеза и музике уопште. Почетком шездесетих Мајлс и даље наставља са експериментисањем и стварањем нових, џибридних џез жанрова. Албуми „Kind of blue“ , „Sketches of Spain” , „Some day my Prince will come” i „In a Silent Way” само су неки од најпопуларнијих Дејвисових албума са почетка његове „плаве фазе“ коју карактеришу укључивање и обрађивање поп музике тог доба и њено прилагођавање џез аранжманима, обраде класичне музике и експериментисање са варијацијама хард џеза.

Седамдесете године и појава фанк и рок музике такође нису промакле Мајлсу и није се либио да експериментише са звуцима ових музичких жанрова у џезу. Албуми „Get up with it“ и  „Bitches Brew” означили су рођење џез рока, а кроз осамдесете (након четири године паузе због и даље присутних проблема са дрогом, многобројним секс скандалима и растућим расизмом према белцима) Дејвис је наставио са обрадама чувених поп и рок песама, притом константно укључујући у свој џез репертоар још више примеса популарне музике. Преминуо је  28. септембра 1991. године у Санта Моники услед вишеструких здравствених проблема са срцем и плућима изазваних бурним начином живота  у 65. години.

Иза себе је оставио 48 студијских албума, 57  синглова, 36 албума са живих наступа и 17 бокс сетова што га чини једним од најплодотворнијих музичара двадесетог века. Остао је упамћен као творац „кул џеза“, „модал џеза“ и „џез фјужна“, еклектицистични артист који је из сваког музичког жанра извлачио оно најбоље стварајући притом један потпуно нови звук и први „лош момак џеза“ због чега је и добио надимак Принц Таме. Добитник је осам „Греми“ музичких награда а награђен је и „Гремијем за животно дело“. Албум „Kind of blue“ најпродаванији је џез албум свих времена.

„Као музичар и уметник увек сам желео да својом музиком, колико год могу, допрем до што више људи. И никад се тога нисам стидео. Никада нисам сматрао да је музика звана „џез“ намењена да допре до само мале групе људи, или да постане музејски експонат закључан испод стакла као све друге мртве ствари које се сматрају уметничким.“

 

Аутор текста: Петар Бабић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s