ИНТЕРВЈУ: МАРКО ПЕТРИЧЕВИЋ, ГЛУМАЦ ПОЗОРИШТА ,,БОРА СТАНКОВИЋ“

КРЦКАВИ ПОД ТАЛИЈЕ – ВИШЕ НИКАДА ИСТИ

Подсећање на пре тачно четири године спаљену и још увек необновљену зграду врањског позоришта  кроз успомене и емоције глумца Марка Петричевића

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

,,Давно смо престали да одбројавамо“, каже мислећи на исти овај датум, други јул, само четири лета уназад.

,,У почетку смо се стварно надали да ће зграда бити завршена према првим предвиђеним роковима од годину дана, а онда смо се уморили. Зато данас, четири године после, прогнозе не дајемо, већ се само надамо да ће људи који су надлежни за решавање овог проблема имати слуха за позоришну глад коју осећа овај град, публика и глумци.“

 

Било би много…

И у овом врелом јулском дану, у згради је хладно. Малтерисани зидови, цеви и знакови упозорења да не прилазите због опасности од отровне супстанце фенола, не могу вас загрејати.

,,Ако треба да сад овде одиграм представу ја мислим да бих могао, јер смо играли, заиста, у непозоришним условима. Зато ми сада ниједна ситуација није тешка. Мислим да сам остао ускраћен за неке веће пројекте, ансамбл пројекте који захтевају много већу сценографију, много већу сцену, богатије костиме, већи мизанцен и кореографију. Жао ми је, али с друге стране, то што сам добио радећи у оваквим условима каквим радимо већ четири године, мислим да је много добро за стицање глумачког самопоуздања и стицање драгоценог искуства.“

Читаво једно време је изгорело. У супротном, све би било другачије, истиче млади глумац: ,,Било би много лакше, било би много креативније и сигурно би као глумац напредовао много већом брзином. Био бих у прилици да радим са можда и квалитетнијим редитељима, него ли сада, јер то који редитељ ће доћи у неку мању средину зависи од буџета који град додели позоришту.

 

Уметник не сме да заћути…

Иако врањски глумци већ дуго нису стали на даске које живот значе, недавно обележивши 120 година позоришног живота у Врању, без глумачког крова, њихова мотивација не изостаје.

,,Позориште не може да се замисли без сцене док глумац не дође у ситуацију у каквој смо ми већ четири године. Али и даље ме и у овим непозоришним условима мотивише љубав према овом послу и  поштовање према публици која воли позоришну уметност у Врању. Ја сматрам да уметник никада не сме и не треба да заћути. Мислим да глумац мора да утиче на нека друштвена и социјална питања и теме, да помаже људима и да им олакша ствари које су им тешке. Мислим да је позориште у овом времену у којем живимо можда најбољи вид провода. Битно је скренути мисли са својих личних проблема. Све то ме мотивише. Мислим да је позориште ту да служи народу и надам се да ћемо што пре бити у прилици да им служимо у много бољим условима.

 

…и зато смо се бучно чули

,,Ми ни једног тренутка нисмо престали да скрећемо пажњу на наш проблем. И дан данас, кад год се нађемо, да ли у медијима или на неким важним састанцима, дешавањима где се налазе битни људи којима треба скренути пажњу на то колико нам је потребно позориште, ми увек истим интензитето и истом жељом скрећемо пажњу на то. Када се све то десило мени је драго што се тај наш глас који је био бучан и гласан,чуо међу нашим колегама из других градова. Они и даље нису заборавили.“

Жеља свих глумаца да добију зграду позоришта, наглашава Марко, иста је као и оног дана када је позориште изгорело.

,,Град без позоришта не може да буде град. Позориште је храм културе и најомиљенија културна дестинација сваког града, место где се скупља највише публике. Зато ми играмо прву лигу када је култура у питању. Тако је град остао ускраћен за нове пројекте где смо могли да се представимо у још бољем светлу него ли што јесмо. Такође, грађани су остали ускраћени за многе боље и квалитетније представе са стране. Остали смо обележени тиме што као једно значајно позориште на југу Србије и даље немамо позоришну зграду.“

 

У изгорелом позоришту заувек остаје…

,,Успомене увек остају кад год неки период прође. Када се деси нешто овако, онда те успомене некако више боле. Ја сам овде оставио почетке, прве кораке. Ја сам овде глумачки проходао. Када знам да више нећу бити на том идентичном месту каква је била та сцена на којој сам проходао боли ме. Заувек је остао онај препознатљиви позоришни мирис који је ова зграда носила, онај крцкави под Талије који више никада неће бити такав, а који смо ми сви толико волели и некада се намерно више пута враћали да чујемо како тај под крцка. Остало је много лепог дружења. У свакој позоришној згради је много уметничког набоја, много је емоција и самим тим и та дружења међу људима и колегама, више одушу оптимизмом, уметничким шармом. Све то је остало у овим зидинама – сваки наш разговор, сваки наш смех, сваки успех који смо доживели – то је заувек остало у тим зидинама којих више нема. Сад су ево никле нове.

 Мислим да смо ми дужни да то носимо у нама, да ширимо међу људима и да не дозволимо, чак и када добијемо нову зграду, да онај дух старе зграде остане заборављен.“

 

Аутор: Андреа Ђорђевић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s