„Новинар не може да буде партнер власти“

Профил: Михаило Меденица, репортер

Бити новинар је привилегија. Била и остала. Новинарство је мењало свет и мењаће.

Репортер се не може искалити као челик – он се такав рађа. Он је глас без лика. Делујући иза ћошка, оштрим речима реже повез на очима јавности. Живи у својим тесктовима, ослања се на сваку тачку и гура ка напред сваки зарез. Михаило Меденица, након завршетка студија на Филолошком факултету, каријеру започиње у Гласу јавности. Писао је за Прес, Политику, магазин Недељник, Наше новине. У новинарске воде је упливао случајно, како каже. Другарица мог брата је радила тамо. Отишао сам једанпут, двапут, затим сам примљен на београдску рубрику. Кренеш одатле, ту се шлифујеш па идеш даље. С тим, што сам првих месеци кувао кафе старијим колегама, разносио пошту и трчао по бурек.

 

Добри уредници

            Имао сам срећу што сам за првог уредника имао Драгана Влаховића, који је један од последњих великих имена у новинарству. Новинар са великим Н. Почео је да ми даје задужења од вести, затим ме је „бацио у ватру“ да за дочек Нове године напишем репортажу. Написао сам је, он ју је прочитао и рекао „То је то. Прелазиш на репортажу“. Тако је и почело и наставило да се развија. Имао сам одличне уреднике, што је за младог новинара изузетно важно. То су Ђока Кесић, Драган Влаховић, Дража Петровић, Љиља Смајловић…Заиста сам имао велику срећу.

Патриота или фашиста?

Репортаже о Аушвицу, борби на Кошарама, Круме, Косову, геноциду над Србима откривају га као патриоту. Злочини против човечности, крици смрти, суровост због које звер поклекне пред човеком су најчешће мотивација за текстове. Пише о зарђалим странама медаље,  које се стављају под миље. Кометаришући оптужбе новинара Петра Луковића да је десничар и фашиста, каже: Човек ме је видео као фашисту јер за његов укус превише пишем о Косову. Данас су изједначили национализам и фашизам, тако да рећи да си националиста подразумева да си и фашиста. Ускоро ће Србија и Србин да се пишу са малим с и престати да се тако изјашњавају, што је срамотно.  Да бих волео и поштовао друге, морам да волим и поштујем своје. Све остало је лаж и лицемерје. Ја се Косова никад нећу одрећи и увек ћу писати о муци и страдалништву српског народа. Наравно, знам шта је и Албанцима чињено и имам пријатеље међу њима. Кад ме питају зашто не пишем о њиховим мукама, одговорим им да две трећине света пише о њиховим мукама. Они имају довољно потпарола, наших је мало. И о српским мукама треба писати. О деци која су рођена, одрастају и живе у километар жице свог села.

Кошаре

Обишао је и Србију и свет. Ипак, најјачи утисак су оставиле Кошаре, засеок у Албанији. Желео сам да то утадим, не само због приче, него због свих оних који су тамо погинули. На том месту се ’99те године, водила битка између Војске Југославије и Ослободилачке војске Косова, где су 200 припадника ВЈ бранила караулу од 2000 припадника ОВК-а. То је било више од репортаже, као завет да ће тамо отићи. Годину пре него што је прича написана, покушао је да оде тамо. Два цивилна аутомобила су их пресрели и Јунику, како описује: Нас није зауставила полиција, већ те сеоске страже. Два сата су се иживљавали. Рекли су нам да су знали да долазимо. Пустили су нас тек кад сам кришом позвао Бесија Хотија, потпарола косовске полиције за Север. Затим сам дао телефон једном од тих Албанаца. Касније су ми превели да је овај Хотију рекао да му више не шаље Србе овамо, да је ово теритоприја Рамуша Харадинаја и да Срби овде немају шта да траже. Они имају ту изреку „са Србима само ватра и крв“ односно, да срска нога неће крочити тамо. Након инцидента, прошла је још једна година. Није хтео да одустане. Преко разних препорука, провера, веза, нашао је Албанца ко ће га одвести до карауле на Кошарама. Пристао је да ме одведе, за разумну цифру. Наравно. Био је врло коректан.Колима смо стигли до Ђаковице, до спомен- гробља њиховим борцима. Одатле смо морали пешке уз успон до карауле. Пре него што смо кренули, зврнуо је појас, показао пиштољ и рекао да ако се нешто деси горе у планини, да ће до мене морати преко њега и да ми гарантује то својим животом. Провели смо два сата код карауле, стрчали до аутомобила и вратили се у Призрен.

Последњи пионир

            Рођен сам у Скопљу. У Београд смо дошли кад сам имао 6 година. Имао сам безбрижно детињство. То су те ране осамдесете где је часна Титова пионирска значила све. Био сам последња генерација омладинаца, после је то укинуто.
Не размишљајући о новнираству, маштао сам о томе да ћу бити један од несхваћених песника који у неким задимљеним биртијама, огрнут шалом, устане и рецитује своју поезију. Неко га пљује, неко аплаудира. Заправо, желео сам да будем као Мајковски, који је мој песнички узор.
Да ли би се вратио поезији? Каже да не би. Презаситиле су ме речи. Превише сам их користио, израбио за све ове године. Отишао сам у неком другом правцу, бојим се да сам изгубио то песничко и себи. Кажу да су пропали књижевници најбољи новинари, тако да се тешим тиме да сам добар новинар, не желећи да признам да сам пропали књижевник.

Новинарство као привилегија

Бити новинар је привилегија, била и остала. Новинарство је мењало свет и мењаће. Оно сада јесте у каналу. И раније је имало своје падове, баш као и сад. Није ни први ни последњи пут. Свако се данас назива новинарем, свело се на то да су они неми слушаоци одговора, држачи диктафона и записивачи. Кад преговарам са уредницима, питам их да ли им треба човек или текст. Ако им треба текст, да ме не питају где сам, а ако им треба човек, седећу цео дан у редакцији и нећу урадити ништа. Редакција није фабрика. Лап-топ на раме и то је моја редакција. За кризу у новинарству не криви новинаре, већ лоше уреднике. Лоши уредници стварају лоше новинаре, јер не могу ништа да их науче. Данас је свако новинар ко донесе три информације и уредник ће сам да напише текст.

Притисци и политика

Слушајући како бритко критикује власт и политичаре, сетих се да су ми некад рекли да, ко пише о политици, пропашће. Како њему успева? Притисака увек има. Никада није било слободних медија, увек је било слободних новинара. Данас је управо проблем што тих слободних новинара премало. Да их је више и медији би били слободнији. Притиску треба одолети, па по цену да изубиш посао. Не знам колико сам отказа добио и променио редакција. И сви ми кажу, чекај, полако, мораш да мислиш на своју децу. Па и ја мислим на своју децу. Она неће бити никад гладна, радићу други посао и мислим да  је најпоштеније да ме се сутра не стиде. Немој подлећи притиску и он ће нестати. Притискају тамо где виде да могу, а ако не могу, отупе и дигну руке. Новинар не сме да буде партнер власти, он треба да буде њен критичар.

О репортажи

Не знам како је у теорији дефинисана репортажа. То је за мене да, ако се на терену пуца, идеш ка тамо, ако сви беже, идеш да сазнаш од чега беже. Мораш да осетиш, видиш и да осетиш. Само тако часно можеш да напишеш репортажу. Репортери нису звучна имена, они су увек у сенци. Они се медијски не експонирају, заљубљенички раде свој посао, верујући да раде нешто корисно. Оно чему сам се увек дивио је да у том делу новинарства нема сујете. Сви се међусобно поштујемо и пријатељи смо. Често смо заједно на терену и нема скривања информација. Ако имам добру тему, а уредник ми не да да је напишем, послаћу је другоме. Битно је да се прича уради.

Аутор текста:

Селена Филиповић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s