Пут у (не)слободу

Да ли је пут миграната заиста пут у „обећану земљу“ или само још једна мука коју ови људи преживљавају на свом путу?

Трибина „Рањивост миграната-заштита од трговине људима“ одржана је у понедељак на Факултету политичких наука у организацији Уније студената социјалног рада заједно са Црвеним крстом Србије и Црвеним крстом Вождовац. Тема дискусије били су изазови са којима се суочавају жртве трговине људима и мигрантима који на путу до жељене дестинације често бивају увучени у тај ланац.

Присутнима се прва обратила сарадница за Програм борбе против трговине људима Јелена Анђелић осврнувши се на проблеме и угроженост миграната. „Желим да нагласим да када говорите о мигрантима, да о њима не говорите као о илегалним особама, ни на који начин их као људска бића не можемо сматрати илегалним. То је само ситуација у којој се они налазе и која је ирегуларна“, рекла је панелискиња.
Преседница НВО „Атина“ Марија Цвејић говорила је о родном насиљу над женама и девојчицама избеглицама, објашњавајући да често, да би стекле слободу и у недостатку материјалних средстава, бивају сексуално злостављане од стране кријумчара. Такође, нагласила је да затварање Балканске руте за мигранте доприноси проблему трговине и кријумчарења људи. „Затварањем граница нису победили заступници људских права, већ сами кријумчари“ , рекла је Цвејић.
О видовима експолатације и о начинима принуде над жртвама причала је директорка Центра за заштиту од трговине људима Сања Кљајић. Саговорница је додала да земље у које мигранти одлазе мало брину о њиховим правима и да додатни проблем представља недовољан проток информација. „Миграције су глобални феономен као и трговина људима, али изгледа да права жртава нису“, истакла је Кљајић.
Професор Милан Жарковић осврнуо се на трибини на законска решења које је Србија донела о заштити жртава трговине људима, о успешности преузимања и поштовања међународних уговора као и о начину рада полиције у оваквим случајевима . Неки покушаји да се унапреди законска пракса нису били најуспешнији, оценио је Жарковић. „Преузимали смо решења онако како смо их ми разумели и инкорпорирали у наше постојеће прописе, па смо тако, на пример, за посебан режим који се везује за особе млађе животне доби, превели на наш језик, иако смо ратификовали Конвенцију која важи за децу и где се децом сматрају особе млађе од 18 година, ми смо у нашем закону превели да то важи за особе млађе од 14 година “  рекао је професор.
Аутор текста:

Селена Филиповић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s