Волео бих,
ако може
да ме уселите на главу сунцокрета.
Посадите ме међу семенке
и заборавите.
Уселићу се на те
најверније од свих
да заједно пратимо
њихово сунце;
уселићу се,
и почети да болим
њих
јер сам се на себе
скоро сасвим навикао.
Седећу и писати успаванке
за босоноге дечаке
док се одмарам
дуго и тихо
на туђим модрицама
јер су ове моје,
изгледа,
побелеле.
У тим пољима се
ципеле обувају само за ходање,
осмеси су само голи зуби
и срце се
само понекад,
чеше
нашим временом.
Аутор песме: Александар Станић Шкодрић
Advertisements
Srce mi je stalo dok sam čitala Acinu pesmu ❤