„На крају пустиње увек могу да пронађем цвет“

Упознајте људе које свакодневно виђате на Факултету – интервју са Зорицом Ђурић

Имала сам малигни тумор, када сам сазнала, није ми било свеједно. Затим сам себи рекла: Шта може мали тумор овако великој жени?

 

У соби од 5м2 на трећем спрату Факултета политичких наука, своје паузе од рада проводи особа коју студенти сматрају најведријом особом на факултету. Спремачица Зорица Ђурић, иначе економиста за туризам по струци, за часопис Политиколог говори о данима свог студирања, поезији и животу.

Студент сте из провинције (из Пријепоља), како је изгледао сам долазак у Београд?

Београд сам волела и пре самог доласка. Више пута сам као члан Савеза писаца аматера тадашње Југославије долазила у главни град. Све то је кренуло још од петог разреда, нисам могла да замислим свој живот, а да не студирам.

 

Будући да сте били члан Савеза писаца аматера Југославије, какво је било ваше искуство у Савезу?

Добила сам много награда и у својој општини. Увек сам учествовала на такмичењу рецитатора, на многим литерарним конкурсима, на Лимским вечерима поезије. Активно сам писала од четвртог разреда.

 

Откуд инспирација за писање?

Одувек сам волела да читам и пишем, али то није дошло тек тако. Мој ујак има много објављених књига, деда је професор историје. Моја мајка је много читала и имала дар за писање, који сам наследила од ње. Испуњава ме када сваког дана нешто прочитам… Ако не преко дана, онда макар пред спавање. Волим када је дело прожето научном фантастиком, волим и поезију, лепе приче. Дан ми није испуњен уколико нешто нисам прочитала.

Када је реч о инспирацији, највећа је била у мојим тешким данима. Као и сви, тако сам и ја патила због љубави. Писала сам у превозу, речи смишљала док шетам.

 

С обзиром на то да сте написали много песама, коју бисте издвојили као најдражу?

Има их много, неке сам чак и заборавила… Али, ево, издвојићу један стих из песме „Бити велики“.

Јутро је велико само после велике ноћи,

Сунце је велико само после велике кише,

љубав је велика само после велике патње,

човек је велики само кад воли.

 

Да ли сте икада покушали да издате књигу?

Нисам, за то никада није било ни времена ни новца, али то не значи да нећу објавити оно што сам написала и не зависи само од мене.

 

Као студент из провинције живели сте у дому. Какав је домски живот био у то време?

Студењак је тада био град у малом. Имали смо позориште, биоскоп, мензу, продавнице. Постојао је ресторан са дивним виршлама, чак и колачима. Сваки дан је имао нову драж, у дому су били студенти из целе СФРЈ. Могли смо да спавамо на клупи, нико нас не би дирао. Било је друго време, већа слобода, студентски живот је самим тим био леп. Постојале су бесплатне улазнице за позориште и биоскоп. Била сам пуна елана, излазила, киша или ветар нису били проблем. Проблеми које сам имала тада нису били велики. Сада видим колико је лупање кломпама смешно у односу на ово сада.

 

Како се будућност коју сте прижељкивали уклапа у садашњи живот?

Тада сам хтела да студирам књижевност, али је број студената које су примали био мали. Исто је важило и за психологију. Најзад, одлучила сам се за Вишу туристичку, пошто је тих година туризам био у успону. Мислила сам да сви чекају да дипломирам како би ме запослили, али ето, ни дан данас немам дан радног стажа у својој струци. Трудила сам се и покушавала да пронађем посао који волим, али ето, до тога није дошло. На то је утицало много фактора, срећа, познавање одређених људи и препоруке.

 

Како је почео ваш посао на Факултету политичких наука?

Оно што сам током свог образовања научила нисам имала прилику да искажем, за такве послове никада није било довољно места. Мој муж је радио на пријавници, факултету је била потребна спремачица. Пре тога сам радила у разним пекарама, продавницама, без слободног дана. На неки начин, видела сам шансу, односно, гајила наду да ћу се мало померити на друштвеној лествици. Међутим, ни до данашњег дана то се није десило.

 

Колико је то што сте преквалификовани за посао који обављате утицало на ваш однос према послу?

Није утицало никако… Све што радим треба да тежи перфекцији. Ово је посао као и сваки други, није он крив што сам преквалификована за њега.

 

Имате добар однос са студентима и професорима. Памтите ли неки комплимент?

Обично ми говоре да сам „краљица“ и „царица“, тим новим речником, а често и да сам ведра и насмејана. Диван је осећај када дођете на факултет, а увек вам неки студент приђе и пита вас да ли сте добро. То ми је доказ да овде нисам само запослени, већ да други виде у мени и нешто више.

 

Кажу да се искуство стиче с годинама, какво је ваше?

Све тече онако како мора. Била сам подстанар, морала сам да радим најтеже физичке послове, то се сада одражава и на здравствено стање. Имала сам малигни тумор, када сам сазнала, није ми било свеједно. Затим сам себи рекла: „Шта може мали тумор овако великој жени?“ На крају пустиње увек могу да пронађем цвет, онај бели који асоцира на чистоту душе. Чак и у једном суморном дану, без сунца и пустом пољу, увек видим тај бели цвет, исто тако сматрам да за све проблеме постоји решење.

 

Ауторка: Слађана Недељковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s