Преко баре до паре – искуства српских студената у иностранству

Свако од нас је барем једном током свог школовања помислио: „ово само код нас има, тамо негде је боље“. Та визија бољег студентског статуса „тамо негде“, чини се, провирује из сваке пукотине на катедри Амфитеатара. Јесте ли? Или је то само звоцање после неположеног испита којим се тешимо? За Политиколог о својим искуствима причају два студента која су искусила чари „студентовања“ преко, Јована Биочанин и А. Б. (који је желео да остане анониман).

 

Због чега сте се осећали као странци, a због чега сте се осећали као код куће?

Јована: За време студирања у Америци, као странац сам се осећала највише због језика јер, иако сам добро знала енглески, увек су могли на основу мог акцента да открију да нисам из Америке. С друге стране, осећала сам се и као код куће јер су сви били веома љубазни и пријатни према мени, нарочито тренер која нам је свима била као друга мајка. Много ми је значило и то што су моје колегинице биле у истим околностима као и ја, дошле из далеке земље у потрази за нечим бољим, па ми је било много лакше да се прилагодим.

А: Осећао сам се као странац зато што је менталитет људи изразито другачији. Начин на који они функционишу и чак и начин на који склапају пријатељства је другачији него овде. Осећао сам се као код куће у тренуцима када бих проводио време са људима који су обично били из Источне Европе, Словени, који имају сличан менталитет као и ми и када би у неким околностима реаговали исто као што би неко од мојих пријатеља овде реаговао.

 

Да ли сте се осетили дискриминисано, на било који начин?

А: У Британији је незгодно наћи посао ако ниси из ЕУ. У тим случајевима, много мојих другара који су и способнији од мене не би добијали неке послове као последица тога што немају одговарајући пасош. У смислу да ме је околина дискриминисала, то не. Мени се никад није десило да сам се осећао дискриминисан, а професори на то гледају потпуно независно од тога одакле си.

 

Колико су мишљења наше околине тачна у вези са западноевропским начином живота?

Јована: Занимљиво је колико сви ми, па и ја, живимо у заблуди да је Америка ,,обећана земља“. Међутим, то баш и није тако. Имала сам прилику да боравим у једној породици и ту сам се много изненадила. Начин живота у таквој породици је потпуно различит од начина живота код нас. Они немају одређено време за оброке, нити имају навику да једу заједно. Једе кад ко стигне и то углавном брзу храну јер не кувају. Изненадила ме је и ситуација у породици моје другарице, чија је сестра имала двоје деце с различитим момцима, проблема са дрогом, а родитељи као да на то нису обраћали много пажње, већ се на све то, донекле, гледа као на нешто уобичајено, на шта сам се ја згрозила. С друге стране, студенти имају могућност да истовремено студирају и професионално се баве спортом. Професори цене студенте спортисте, подржавају их, прате њихове утакмице. Код нас спој професионалног бављења спортом и студирања није могућ.

А: Као у већини западних држава, они који имају статусни симбол континуирано су у вишој класи друштва, ти људи стварно јесу цивилизовани. Али то схватање да је такав просечни Британац… није ништа драстично већи господин од оног класичног Србина. Највише ме је згрозило то до које мере су они расисти, нарочито према Црнцима. То ме је баш непријатно изненадило. А пријатно ме је изненадило, ма колико год они били такви, систем се стварно никад не крши. На пример, тамо ти се никад неће десити да ти неко улети преко реда или слично.

 

Какав је статус студента? Које су то бенефиције, могућности?

Јована: Код њих школарине прескупе и нису сви у могућности да студирају. Међутим, студенти могу добити стипендије као спортисти. Осим тога, у оквиру кампуса се налазе домови у којима студенти живе и лепо су опремљени. Спортисти имају привилегије у односу на друге студенте, у смислу да могу изостајати са часова због турнира и утакмица, а касније све то у договору са професором надокнадити.

А: Бенефиција ми је та да сам био у амбициозном окружењу. То је и мене натерало да постанем амбициознији, што повлачи и друге ствари.

 

Колико се инсистира на ваннаставним активностима?

Јована: Оно по чему се наше и њихово школство разликују је што у Америци много цене праксе и волонтирање. Када је о спортистима реч, они углавном цео летњи распуст, који код њих траје за време јуна, јула и августа, проводе у летњим школама и камповима и то се вреднује.

А: Постоји мноштво друштава за људе са сличним интересовањима, од друштва економиста до неких најненеобичнијих ствари, као нпр. друштво људи који играју квидич (не шалим се!). Што се тиче тих ваннаставних ствари, јако су добри и било који спорт који ти падне на памет можеш да играш. Ја сам, на пример, играо ватерполо, који је у Британији популаран као овде боћање. Моја ватерполо екипа је ушла међу топ 8 екипа на факултету по успесима и могли смо да идемо на масаже, чланарина у теретани нам је била преполовљена. Студенти се баве тиме јер код послодаваца то је велики плус. Тако виде да си ти свестрана личност, да си организован и те ствари су на цени.

 

Aнгажовање професора са студентима.

A: Много пријатеља који овде студирају говоре ми да се професори уопште не занимају за студента, док тамо је систем такав да они су обавези да сваке недеље имају сат времена консултације на које се можеш пријавити преко мејла и закажеш термин. Можете чак и да причате о стварима које нису у вези са предметом. Ако те занима нека ствар на којој тај професор ради, неки његов пројекат или тако нешто, можете да причате о томе.

Повратак за Србију

Јована се вратила у Србију да настави школовање. „Oдабрала сам колеџ који има јаку одбојку, високо је рангиран па је тренер вршио велики притисак на нас. Тренинзи су трајали по пет сати дневно и било је много напорно. Школа је у мом случају била баш лака, што је било обрнуто од онога што сам тражила. Иако сам могла да се преместим негде другде, више нисам имала жељу за тим па сам одлучила да школовање наставим у Србији. Није живот у Америци оно што гледамо на филмовима, нити је оно о чему сам маштала. Ипак је овде много боље него што можемо да замислимо.“

Ауторке текста: Селена Филиповић и Марија Чанковић

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s