„Крила сам се испод капуљаче и качкета, јурила бициклом свуда, ћутала и стрпљиво чекала да се одселим у Београд“

Интервју са Соњом Сајзор

 

 

Соња Сајзор је двадесетчетворогодишња трансродна визуелна уметница која посредством фотографије и онлајн изложби документује своју транзицију и значај друштвених мрежа за видљивост у јавности. За Политиколог говори о одрастању у малом месту, притисцима са којима се суочавала током живота и начинима на које је себе изградила као самоуверену особу.

 

Рођени сте у једном селу поред Шапца. Како је изгледало одрастање у малој средини?

У основној школи у свом селу била сам веома феминизирана као дечак и због тога су ме свакодневно малтретирали. Када сам се уписала у Гимназију у Шапцу, отишла сам међу нове људе и покушала сам, за почетак, да се понашам као мужевни стрејт дечак, да ме не би и тамо малтретирали, али је то трајало само прво полугодиште. После тога сам одустала јер је било стресно константно глумити и малтретирање се наставило. Све док нисам завршила средњу и побегла у Београд.

 

У ком моменту вам је било јасно да се не уклапате у калуп „нормалности”?

Одрасла сам као једино дете у породици и целом комшилуку. Нисам имала пријатеље. Била сам затворена у свом мехуру у којем је било у реду испробавати мамину одећу и играти се Барбикама. Сећам се да сам се једном играла Барбиком у дворишту у периоду када су се деца враћала из школе, пролазила је колона деце која су одједном почела да упиру прстом у мене и да се смеју. Била сам збуњена и није ми било јасно шта се дешава. Мислим да је то био први тренутак када сам схватила да се оно што радим сматра неприхватљивим. Током целог детињства сам се трудила да сакријем све то што јесам да бих избегла насиље.

 

Каква је била реакција породице и пријатеља?

Нисам имала никаквих проблема. Одгајиле су ме мама и тетка (мамина сестра), које ме много воле. Што дубље залазим у транзицију, чини ми се да ме све више прихватају и воле, јер је све очигледније да ово заиста јесте исправан избор. Када је реч о пријатељима, окружујем се паметним и разумним људима и никада није доведено у питање да ли ме они прихватају или не. Заправо, радују се мојој транзицији.

 

На који начин се борити са насилничким понашањем вршњака и одраслих у средини у којој живимо?

Заиста не знам. Ја сам била константно малтретирана, али се нисам никада жалила, јер је мене било срамота што ми се то дешава. Трудила сам се да сакријем све, мада, моји професори су сазнали више пута за неке ствари које су се десиле и третирали су мене као проблематичну, иако сам ја била та коју су малтретирали. Сматрали су да сам проблематична јер сам сама крива што покушавам да скренем пажњу. Сазнали су више пута да деца намеравају да се окупе после школе да ме туку, да су ствари писане по Фејсбуку, па су ту дељени укори, полиција је била укључена… Крила сам се испод капуљаче и качкета, јурила бициклом свуда, јер сам се тако осећала сигурније, не могу да ме прате, не могу да ме ухвате, ћутала и стрпљиво чекала да се одселим у Београд.

 

Да ли сте имали икакву подршку у свом транзиционом периоду?

Имала сам разредну која се залагала за мене и није дозвољавала да ми ико прети. Међутим, са 18 година сам се исписала из школе не завршивши трећу годину и побегла први пут у Београд, а када сам се вратила јер нисам успела да се снађем у Београду, нити да нађем посао са основном школом, требало је поново да се упишем у трећу годину и поновим је. Тада је дошла друга разредна, која је била хомофобична и која се трудила да ме избаци из школе. Давала ми је ужасне оцене, окривљивала мене за све што се деси у одељењу и смањивала мени оцену из владања за туђе несташлуке.

 

Када би требало да издвојите једну околност која је за Вас била најтрауматичнија у вези са страхом за безбедност, коју бисте описали?

Живела сам у малом селу, сви су знали где живим и прозор ми је био окренут ка улици и удаљен један метар од неасфалтиране улице. Најтрауматичније је било када су ми деца лупала прозоре камењем. Светло је увек морало бити искључено да не бих скретала пажњу. Најгоре ми је било када ми камен улети у собу док спавам и тргне ме из сна. Језив осећај.

 

За разлику од већине трансродних особа које се повуку у себе и покушају да буду што неприметније, Ви сте одабрали другачији приступ. Како сте градили самопоуздање?

Самопоуздање сам градила тако што сам покушавала да се дистанцирам од себе, да размишљам о својим поступцима, свом раду, себи; врло критички, али као да то нисам ја, већ неко према коме сам неутрална. Погледам неки свој наступ, прочитам неки свој интервју, али као да то нисам ја. Када схватим да сам ја та која је дала интервју и створила уметничко дело, онда се осећам срећно.

 

Какав савет бисте дали људима који се налазе у сличним околностима?

Битно је да „опипате“ да ли вам је егзистенција угрожена, да ли би ваши родитељи, уколико вас они издржавају, или ваш послодавац, уколико зависите од запослења код њега, мислили да је у реду то што сте. Уколико родитељи не мисле тако, потрудите се да нађете посао и да зарадите довољно новца да можете да се издржавате пре него што им кажете, тј. да нађете други посао где би људи били либералнији према вама, пре него што дате отказ на старом на којем би вас можда малтретирали или отпустили уколико сазнају.

 

На београдској сцени важите за једну од најпрепознатљивијих особа. Како бисте описали своје почетке и узоре?

Док сам живела у Шапцу, трудила сам се да стичем контакте посредтсвом интернета, а када сам се доселила у Београд, користила сам што сам за шанком у највећем клубу у Београду и што ми много људи пролази за вече. Моји велики узори у Београду су Ивана Рајић, са којом сам безброј пута радила, и Василије Вујовић – VASSO, са којим тек треба да сарађујем. Као млађа сам такође седела за компом и прелиставала Фејбук профил Марине Марковић, која ми је била феноменална и са којом сам желела да се дружим.

 

Нумерологија је важан мотив у Вашој каријери, с обзиром на то да је Ваша изложба управо носила назив „Seven”. Каква је све симболика броја 7 за Вас?

Једног дана сам видела септаграм на интернету. Помислила сам да би био одличан лого за мене. Ја се стално шалим тако што демонизујем себе  како сам зла, како сам вештица, како сам Сотона. Обрнути септаграм је нешто што подсећа на обрнути пентаграм, скреће пажњу, упечатљиво је, једноставно, а онда сам схватила да фотографије за изложбу представљају седам година рада и то се уклопило само од себе.

 

Ауторка текста: Сандра Јовићевић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s