„Боље је предупредити зло, кад се већ може, него да какав новинар поштена човека осрамоти и упропасти“

 По Закону о штампи из 1870. године штампар је био дужан да један примерак новина, један сат пре растурања, достави месној полицијској власти или за то одређеном званичнику, јер је контрола штампе неопходна ради безбедности земље и кнеза. „Боље је предупредити зло, кад се већ може, него да какав новинар поштена човека осрамоти и упропасти“, говорио је министар просвете, Милован Спасић. У складу са тим безбедносним мерама из истоименог закона постојала је и тачка која је прописивала да новинар може бити онај ко је завршио универзитет.

 Данас, скоро 150 година касније, како пракса показује, осим природне склоности ка овом послу и елементарне писмености, ништа вам више није потребно. Довољно смо напредовали да се данас сви згрожавамо на ситуацију да се новине достављају полицији на проверу пре пуштања у продају, али далеко мањи број људи се чуди томе што више не постоје услови под којима се неко може сматрати новинарем. У нашој земљи не постоје детаљни подаци о томе колико се људи бави овим послом и какве су њихове квалификације за то, али ако прелистамо све дневне и недељне новине закључићемо да је ситуација поприлично шарена и да ту има и образованих и талентованих новинара, а и оних других.

 Према неким оквирним анализама НУНС-а, они у својим редовима имају готово 50% новинара са средњом школом. Нешто боља ситуација је у УНС-у, они имају чак 70% високо образованих новинара, од којих само 20% има искључиво новинарску диплому. У оба случаја, истраживања су рађења на основу добровољног уписивања и анкета по принципу случајног узорка. Мишљења о овој теми се разликују. Једни се залажу за увођење лиценци за ову слободну професију у циљу оснаживања етичког аспекта, док је за друге увођење правила карактеристика аутократских режима.

 Један од бољих примера како се ова ситуација најправичније решава је Италија. У тој држави новинар како би стекао статус професионалца потребно је, поред дипломе и осталих услова, да се најмање 18 месеци бави овим послом. Они који сматрају да факултет није толико неопходна ствар такође често потежу тезу да се новинарство учи у редакцијама и да је данас већи проблем што немамо редакције које негују право новинарство. Неоспорно је да постоје људи који свој таленат, интересовање или жељу за неким послом открију прекасно, али постоје и ствари које се уче само на универзитетима. Ова професија са собом носи велику одговорност, представља прозор у свет, очи и уши грађана. Врло је танка линија између новинара који служи јавности и новинара који служи само као „држач диктафона“, огласна табла политичара или оглашивача. Ту границу одржавају етички кодекси, медијска етика, одговорност за јавну реч, поштовање истине и друга правила који се не могу научити на курсевима од неколико месеци. Ретко која професија је у тој мери пуна динамике, разноврсности, страсти, адреналина, сјаја и беде као што је професија новинара. Новинар се распитује за цену ротквица на пијаци, али и разговара са председником државе.

Ауторка: Жељка Весић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s