На једном удаљеном острву

Из Кјота смо стигли у Хирошиму у касним поподневним сатима. Већ по силаску са воза, на путу од главне железничке станице до хотела, примећује се да је град знатно мањи од Токија, али је и даље хаотичније него у Кјоту, у коме се врло тешко можете изгубити. Град се одликује великим бројем река и притока, стога су преласци преко мостова, а и сами мостови,  релативно честа појава. Грб Хирошиме, три кривудаве беле линије на зеленој позадини, буде асоцијације на реке које протичу кроз град.

Japan1

Стигли смо у хотел, соба на двадесет и неком спрату. Изађем из хотела, јер у небодерима попут хотела у коме смо одсели, иако једино ефикасно превозно средство, лифт се мора стрпљиво сачекати. Предворје хотела излази на бочну и на не тако бучну уличицу. Немам мапу, немам водича, а ни некога да ми прави друштво. Ова шетња кроз Хирошиму ће бити попут неког ходочашћа, без мапе, без беспотребног сликања. Као у периоду пре дигиталних фотоапарата. Филм од 36 снимка. Путник, а не туриста. Петак је вече, примећују се већи број људи на улицама. Рано је још увек за излазак, вероватно користе вече за необавезна дружења у граду. Изашао сам у сакоу и кошуљи дугих рукава. Већ иза ћошка сам скинуо сако. За разлику од Београда, овде мрак пада доста раније, али како у Токију тако и у Хирошими, температура ноћу не опада знатно у односу на температуру током дана. Ту чињеницу приписујем исијавању топлоте из велике количине челика и бетона. На ћошку сам скренуо лево. Са леве стране ми је била радња која је продавала спортску одећу – Адидас. Са друге стране је био велики излог ресторана са доста црвених детаља. Помислио сам како већ сада имам два згодна параметра за оријентацију. На улици велики црвени тепих, додуше само на средини. Све је некако у знаку црвене боје у овој пешачкој улици. Хирошима има један од најбољих тимова за бејзбол у Јапану, и чини ми се да су њихови дресови црвено беле боје – то објашњава доста тога. Улица је на неким њеним деловима наткривена некаквом врстом балдахина. Упоредио бих ову улицу са оним квартом у околини Дуома у Милану. Са балдахином изнад мене и са црвеним тепихом испод мене, наставим право. Оно што сам приметио у Кјоту, изгледа да је одлика и за Хирошиму: ресторани немају баште, већ се већином налазе на првом спрату и неретко имају цео зид у стаклу. Улице дишу. Стижем до моста који води до пространства са доста зеленила. Има доста људи на клупама око реке. Нека врста утопијске верзије нашег доброг старог „Студентског парка“, али са људима свих узраста. Зеленило се простире у дубину парка, а са десне стране, са моста, видим једну познату грађевину. Стицајем околности, и потпуно сам, дошао сам до грађевине изнад које је експлодирала атомска бомба. Епицентар и ја. Гледано са ове дистанце помало надредално искуство. То је она грађевина која се налази у скоро свим уџбеницима историје, и једна од ретких која је преживела катастрофу. Стајала је усправно, купола је била високо изнад реке, а зидови су пролазницима остављали мало пролаза имеђу ње и воде. Тек толико да се избеторнира једна стазица. Неочекивани сусрет ми је био довољан за то вече. Вратио сам се у хотел исто као и што сам дошао, поред радње са спортском одећом десно, мада и даље мислим да нема ничега лошег у томе да се изгубите. Сутрадан смо обишли цео комплекс спомен парка.

japan10

Обишли смо и острво Мијађиму (острво са храмом). Налази се јужно од града, и до њега се може стићи трајектом. Вожња траје око двадесетак минута са све укрцавањем и искрцавањем. Први призор је уједно једна од занимљивих одлика овог места су јелени којима је ово острво насељено. Сматра да су гласници богова и из разлога што су ови јелени свете животиње, њих нико не дира и због тога су веома питоми. Они су толико навикли на људе да не само да просе храну од туриста, већ покушавају да им узму из руку све што сматрају јестивим.

b6de08111866430995037643e9f5a28e

Од пристаништа ка светилишу, који је иначе био предмет наше посете, води стаза посута ситним камењем која се простире уз пешчану обалу. Шинто светилиште, иначе црвене боје, саграђено је уз саму обалу, тако да је један његов део саграђен на стубовима који су усађени у морско дно. Заправо, добар део храма је на води, а његове просторије са ходницима су попут докова. Шетајући ходницима овог храма на води имао сам утисак да је светилиште у облику латиничног слова „W“ Овај храм има мноштво лепих детаља, попут кипова који израњају из воде, лампиона, али и велики Тори, традиционалну капију која одликује све храмове шинто религије, а који је једним делом у води. Током велике осеке, када је вода повучена, море дозвољава обилазак ове капије.

japan11(1)

Путовање за Хирошиму представља само једно од више врата кроз која можете закорачити у Јапан. Са друге стране, за мене лично, а Стивенсовом метафором, Мијађима је моје острво за благом – сати које сам тамо провео и људи које сам упознао.

Аутор: Вук Дамњановић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s