Је ли, бре

Од председника Србије смо навикли на некултурно понашање и простачки речник, али у последње време ситуација постаје неподношљива. Није овде реч само о односу према новинарима. Председник се тако понаша и према својим најближим сарадницима. 

Сетимо се само како је прошле године храбро упитао Зорана Бабића: „Шта бре идеш ти на Хвар?“ То је онај главни одбор СНС, када је свом чланству поручио да више не жели да гледа „Шанел“ и „Валентино“ ташнице. Тада им је наложио и да више бране странку и њеног председника. 

Vučić nije navikao na ovakva pitanja: Šta je novinar (u)pitao predsjednika Srbije, zbog čega se on previše uznemirio?!

Што се тиче новинара, ситуација је већ стандардна. Када му поставе питање које му се не допада, укори их застрашујућим погледом, а потом уследи и салва увреда. Без пардона им се обраћа са „ти“, а надимак који им најчешће надене је „стручњак“. Очигледно је да стручњаке не воли, јер га њихова мишљења не интересују. Када негативно оцене поједине одлуке власти, одговара са: „Па шта?“ 

Док део јавности схвата озбиљност проблема таквог опхођења од стране председника који би требало да „изражава државно јединство“, други део јавности обожава да види председника који лупа шаком о сто и људе који „мрзе“ своју државу враћа на њихово право место: „Свака част, нека сте им рекли“. Он је једини који то сме, обичан председник који стаје на пут свима, па чак и светским силама које желе да униште Србију. 

Дакле, навикли смо да део својих грађана ниподаштава, али можда је још опасније председниково откриће од пре неколико дана да се на сличан начин понаша и према представницима страних земаља, па је тако председнику Француске наводно рекао: „Емануел, бре… Је л’ ти разумеш, човече, да ти сад не би могао ни да отвориш поглавље 23?“ И сад, док пишем ово, питам се: Да ли се он стварно тако обраћа председнику или умишља и шта је за нас, грађане Србије гора опција? 

Што се мене тиче, гора је друга опција јер би то значило да имамо председника који глуми да је нешто што није. Глуми председника свих грађана; глуми лидера који може да се супротстави и Русима и Американцима, чак и Французима; глуми политичара који поштује Устав, а највише глуми човека који не гледа телевизију и не чита новине, само ради за своју државу и свој народ. 

Његово је право да буде глумац на месту председника, али зашто новинари и институције допуштају да их не поштује. Непоштовање тих људи је директно непоштовање свих грађана ове државе. Криви су и његови сарадници који очито не смеју да му кажу да је могуће да чак и он такав какав јесте, најбољи међу најбољима – уме да погреши. Што је најгоре, можда и мисле да тако треба. Оно што не схватају је да ће „обичан свет“, уколико се ништа не промени, једном доћи до свих њих и приупитати их: „Је ли, бре?“ 

А такав сценарио, када народ ствари узме у своје руке, дубоко верујем, нико не жели. Нека политичари лажу, али новинари и институције не морају да буду њихови саучесници. Нити би смели. 

Новинар: Павле Косић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

WordPress.com.

Горе ↑

%d bloggers like this: