Чекајући Годоа

Није ТВ Н1 парадигма медијске објективности, нити највећа вредност српског новинарства. Телевизија Н1 је медиј који гледаоцима пружа увид у други угао посматрања система у ком живимо. Из тог разлога је неприхватљиво да државна компанија не жели да постигне договор са власником те телевизије. Тиме што Телеком више не емитује програм Н1, велики број људи остаје затворен у илузији власти која је запосела све медије са националном покривеношћу. 

У тренутку када Александар Вучић „на штету“ своје странке уводи цензус од три одсто и док се пред међународном заједницом претвара да је човек чијим венама тече демократска крв, грађани остају ускраћени за тзв. медијски плурализам. Без медијског плурализма, не постоји ни привид „фер и поштених“ избора. 

И поред тога, опозиција и њени симпатизери греше када кажу да би већа покривеност Н1 довела до промене власти на изборима. Не би. Не може једна телевизија да промени политичку сцену Србије и искрену мржњу коју део грађана осећа према појединим опозиционарима. То наравно не значи да покрет „1 од 5 милиона“ има одличну тактику: изаћи на изборе ако на њих буде изашла странка Зорана Живковића, која ни уз спуштање цензуса не може да уђе у парламент. 

Мана опозиционих странака је њихов кадар. У већини случајева, највиши функционери тих странака су људи омражени у народу који, док су били на власти, нису претерано марили за грађане, већ за мале, прљаве сопствене интересе. Тешко је сада уверити бираче да су се променили и да ће (ако икада буду дошли на власт) бити сушта супротност тренутном режиму и ономе што су некада били. 

Многим политичарима који су и даље политчки активни – време је прошло. И док они покушавају да нам објасне како су се променили, поједине партије гледају своје политичке близанце у свету како долазе на власт. Дакле, Савез за Србију свакако урушава Демократску странку, али много више спречава ширење националних странака. Можда такве странке не би биле много боље од СНС која бирачима у исто време нуди ЕУ и Косово, Русију и НАТО, Америку и Кину, али владајућу партију не могу да победе странке које и даље мисле да Србија мора да се определи и да је тренутна спољна политика наше државе погрешна. Уосталом, била је иста и за време претходне власти. 

У свету се расположење нација променило, неке нове личности и политичке опције су популарне. Шта год многи мислили, Србија је ипак и даље део тог света. Не може се на власт доћи помоћу старих, отрцаних фраза и сумњивих људи којима више нико не верује. Опозицији је потребна личност. Не треба та личност да буде ауторитарна, али мора да поседује нешто аутентично што ће привући масе. Ко зна, можда већ таква особа и постоји, али она би требало да исплива на површину у што скорије време.

До тада, опозиција и њени подржаваоци ће личити на главне јунаке драме Семјуела Бекета чији је наслов аутор преузео за потребе овог текста. 

Новинар: Павле Косић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

WordPress.com.

Горе ↑

%d bloggers like this: